Piše: Sanja Dutina
Rain Man, Mozart and The Whale, My name is Khan, Extremely Loud and Incredibly Close, The Big Bang Theory, pa i BBC-jev Šerlok, samo su neki od filmova i serija koji uključuju fiktivni lik koji predstavlja vid poremećaja sa autističnog spektra. Iako je naglo povećano prisustvo autizma u medijama, naše razumevanje je siromašno, a stereotipi ostaju i učvršćuju se.
Biti autističan znači biti ekscentričan, sa kompjuterom umesto mozga, geek, socijalno neprilagođen, bez sposobnosti za empatiju. Savršena kombinacija za upečatljivog filmskog junaka koji garantuje popularnost filma i animiranost publike.
Ujedno, broj dece sa dijagnozom autizma je povećan, što se delom dešava usled proširenja dijagnostičkih kriterijuma, ali nedovoljno edukovana javnost krivi MMR vakcine ili zagađenost vazduha, diskreditujući nauku i rezultate koji opovrgavaju bilo kakvu uzročnu vezu. Dok se sa jedne strane karakteriše kao prava epidemija, sa druge se pojavljuju teorije koje ga opisuju kao reakciju osetljivog čulnog i emocionalnog sistema na preintenzivan svet, što je opet preterano banalizovanje.
Činjenica je da je i za stručnjake autizam pokriven velom misterije, ali se zna šta autizam nije i šta mu je nepravedno pripisano.
Rejmond iz filma „Kišni čovek“, koji ima neverovatne matematičke sposobnosti i fotografsko pamćenje, najviše je zaslušan za proširenje stereotipa da su svi ljudi sa autizmom savanti, tj geniji. Stujart Marej je analizom serija i filmova zaključio da je upravo savantizam ono glavno što pokreće radnju. U realnosti, samo mali procenat ljudi sa autističnog spektra mogu da se okarakterišu kao savanti, po nekim procenama 0,05%. Primer je Templ Grandin, doktorka veterine i izumitelj sprave za grljenje (tzv „hug machine“) koja smiruje hipersenzitivne osobe (pre svega osobe sa autizmom) , kao i Kim Pik, koji je poslužio kao inspiracija za film „Kišni čovek“.
Izjednačavati autizam sa genijalnošću može stvoriti pogrešna očekivanja da autistično dete mora u nečemu biti posebno dobro, čak iako nije. Slika je jednostavna – i ta deca imaju interesovanja i talente kao i sva druga.
„Ali reći da smo superiorni na bilo koji način, to je kao da moramo da opravdamo naše postojanje u odnosu na druge ljude; kao da moramo da budemo dostojni te zablude inače nas niko neće hteti“, kaže Alison, asistent na Konektikat Univerzitetu, kojoj je autizam dijagnostifikovan kada je imala tri godine.
Druga zabluda o autizmu koje smo još manje svesni je da autistični ljudi nemaju empatiju, ne razumeju emocije, kao i da nisu sposobnosti za ljubav i nežnost. Mnogi su u stanju da dožive tipičnu empatiju, iako imaju poteškoće da je izraze. Procena je da 50% autističnih osoba nisu u stanju da se postave u tuđe cipele, ali prema novijim istraživanjima, uzrok nije autizam, već aleksitimija, tačnije nesposobnost da se opišu osećanja. Dakle, ako pretpostavimo da autizam isključuje empatiju, u 50% slučajeva ćemo pogrešiti, a to su slučajevi gde se autizam javlja bez aleksitimije. Pogrešno generalizujemo da su bezosećajni i sebični, a zapravo je slučaj kao i u ostatku populacije – neki su druželjubivi više, neki manje; neki lakše a neki teže izraze osećanja, što ne znači da ih nemaju.
Mediji magle granicu fikcije i realnosti, ne samo kada je autizam u pitanju. Upijamo pogrešne i preterane predstave poremećaja, a zanemarujemo „naučnu realnost“. Autizam je kompleksan fenomen, ali potrebno je voditi računa iz kog izvora crpimo informacije, a samim tim ćemo bolje razumeti i više pomoći onima koji se sa ovim poremećajem svakodnevno nose.
