“A da ja to ipak proverim?”: Kako se izboriti sa demonom zvanim OKP

U Blizanačkoj trilogiji Agote Kristof jedan od likova kaže:

Ubeđen sam… da je svako ljudsko biće rođeno da napiše jednu knjigu, i ni zbog čega drugog. Genijalnu knjigu ili osrednju knjigu, nevažno je, ali onaj ko ne bude napisao ništa, on je izgubljeno biće, samo je prominuo zemljom ne ostavivši traga.

Drugi lik mu odgovara: U pravu ste. Pisanje je nešto najvažnije. Ako se bavite socijalnim radom, floskula the world is saved one child at a time – svet se spašava tako što spašavaš jedno po jedno dete – verovatno vam je već dozlogrdila; pa opet, kada sam pročitala Nema kraja kornjačama Džona Grina, dva prethodna citata, jedan opskuran i maestralan a drugi rabljen, spojila su mi se u konglomerat koji otprilike glasi: svet se spasava jednom po jednom knjigom.

Glavna junakinje knjige, Ejza, nije čak ni naizgled obična tinejdžerka; otac joj je dao ime koje obuhvata i početak i kraj abecede, tako da znaš da možeš da budeš šta god poželiš. Njeno ime je samo njeno, zvuk koji je samo njen. Dok sedi u trpezariji škole, razmišlja o svom digestivnom traktu i mikrobima koji žive i razmnožavaju se u njoj.

Ejza, naime, pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja sa anksioznošću; jedan od kriterijuma za postavljanje ove dijagnoze prema DSM 4 je da opsesije ili kompulzije traju više od sat vremena dnevno, ili ometaju normalan život ili uobičajene socijalne aktivnosti i odnose. Ejza, saznaćemo, ne može ni da se poljubi sa momkom koji joj se sviđa a da ne bude preplavljena razmišljanjima o mikrobima: …proveri da li njegovi mikrobi mogu da ostanu na tebi, potom pokušava sebe da razuveri: milijarde ljudi se ljube i ne umiru ali potom mozak nastavlja da je muči: proveri… samo proveri da budeš sigurna.

Ovo prisilno samorazuveravanje takođe je deo poremećaja i naziva se neutralizacijom. Opsesije se pak definišu kao neželjene, intruzivne misli čiji je čest sadržaj upravo kontaminacija, a kompulzije kao ponašanja koja su povezana sa opsesijama i cilj im je zapravo da na kratko ponište efekat opsesija.

Evidentno je da Ejza funkcioniše u školi, ali da njen poremećaj značajno utiče na kvalitet odnosa sa Dejvisom, dečakom koji joj se dopada. Što se ostalih odnosa tiče, njena najbolja drugarica Dejzi govori joj u jednom trenutku:

ali ti jesi… ekstremno egocentrična. Ono kao, znam da imaš psihičkih problema i tako to, ali oni te čine… Holmsi, mi smo kao najbolje drugarice, a ti ne znaš ni da li imam kućnog ljubimca…

Kada čitate ove redove, a znate šta se dešava u Ejzinoj glavi u toku čitavog dana, pomislite koliko je Dejzi nepravedna; međutim, stvar je u tome da mentalna bolest ne ”abolira” od zahteva okoline, naročito zahteva bliskih ljudi. Ovaj uvid toliko potrese Ejzu da nepažljivo vozi, doživljava saobraćajnu nesreću i završava u bolnici gde se zamalo otruje sredstvom za dezinfekciju ruku. Kompulzije – kao što je gutanje sredstva za dezinfekciju u trenutku kada ima povredu jetre usled udesa – imaju za cilj da spreče bilo preplavljujuću anksioznost kod Ejze bilo neke događaje ili situacije kojih se ona plaši, kao što je infekcija opskurnom bakterijom. Na jednom predavanju čula sam dirljivu definiciju da se kompulzije uvode kao očajnički odbrambeni mehanizam koji treba da spreči opasnost.

Ejzina opsesija je strah od zaraze, dok je povezana kompulzija stalno menjanje flastera na prstu koji sama povređuje, kao i pijenje sredstva za dezinfekciju, ali i proveravanje simptoma na Internetu. Ukratko, njen uobičajeni dan oblikovan je strahom i patnjom. Opsesije su nepredvidive i nemoguće ih je kontrolisati, a samim tim i izbeći, i kada potraju dovode do osećanja bespomoćnosti. Potiskivanje intruzivnih misli zapravo dovodi do njihove učestalije pojave. Nije retko, stoga, da ljudi sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem pate i od depresije te različitih tipova grešaka u mišljenju:

pomišljam, kaže Dejzi, nikada se ovoga nećeš osloboditi. Pomišljam i pomišljam i pomišljam.

Kako je za efikasno ”držanje pod kontrolom” (nećemo napisati ”lečenje” iz razloga koji slede) simptoma opsesivno-kompulzivnog poremećaja potrebna kombinacija lekova i kognitivno-bihejvioralne terapije, to Ejza posećuje doktorku Sing i neredovno pije lekove za raspoloženje. Kognitivne tehnike koje dr Sing koristi poznate su svakom edukantu; pa ipak, njihov efekat na Ejzu je neznatan.

Dr Karen Sing je umela da kaže kako je neželjena misao kao auto koji prolazi pored tebe dok stojiš kraj puta, pa sam govorila sebi kako uopšte ne moram da uđem u taj auto, da trenutak mog izbora nema veze s tim da li ću nešto pomisliti, već da li ću dozvoliti da me to ponese. Ali ipak sam ušla u auto.

Takođe, dr Sing koristi i terapijski odnos, psihoedukaciju, normalizaciju, i njen odnos sa Ejzom ne odgovara tipičnom stereotipu hladne terapeutkinje i adolescenta koji žudi za razumevanjem, iako Ejza povremeno mora da je opiše tako:

Dr Karen Sing je stalno bila u pokretu, kao loše nacrtan crtać, ali imala je najbleferskiji izraz lica koji sam ikada videla… potom me je pitala da li sam voljna da ponovo probamo onu terapiju izlaganja i prevencije odgovora, kojom smo onomad i počele viđanje… to je neko vreme funkcionisalo, ali sad kad vratim film, sećam se da sam bila prestravljena, a više ne mogu da podnesem da budem toliko prestravljena…

Opis je dat vrlo verno kliničkoj praksi: naime, pacijenti koji ne reaguju dobro na bihejvioralnu terapiju počinju da veruju da njihove kompulzije zapravo zaista imaju podlogu u realnosti.

Džon Grin

Međutim, neuspeh ili vrlo polovičan uspeh terapije dr Sing može se pripisati zapravo iskustvu samog pisca, Džona Grina. On je knjigu Nema kraja kornjačama napisao kao jedan vid svoje borbe sa demonom zvanim opsesivno-kompulzivni poremećaj. Grin navodi da sadržaj Ejzinih opsesija nije isti kao sadržaj njegovih, ali da se trudio da verno prenese osećaj bespomoćnosti i izolacije koji anksioznost nosi sa sobom.

S druge strane, u knjizi za Ejzu nema srećnog kraja: nastaviće da pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja i biće i u odraslom dobu hospitalizovana zbog simptoma. Grin je objasnio:

Svi volimo priče koje uključuju pobedu nad preprekama i teškoćama, i ja ih volim, ali moja priča o mentalnoj bolesti nije bila takva i nisam želeo ni da Ejzina bude takva. Za mene, bolest nije nešto što očekujem da pobedim, to je nešto sa čime očekujem da živim i da još uvek imam ispunjen život.

I Grin ga zaista, nesumnjivo, ima; pored toga što je uspešan pisac čija je delo Krive su zvezde ekranizovano, autor je zanimljivog Jutjub kanala još od 2007. zajedno sa bratom.

Grinovi romani imaju razne teme, a Nema kraja kornjačama prvi je koji se bavi temom mentalne bolesti, iako se Grin evidentno bori sa njom celog života. Mnogo puta smo pisale o tome da je hrabro kada javne ličnosti govore o svojim mentalnim problemima. Grejem Dejvi u svome blogu na Psychology today navodi da stigma vezana za mentalno zdravlje utiče na one koji pate od mentalnih bolesti, kako kroz njihovu ulogu u društvu tako i ostavljajući traga na njihov put ka oporavku.

Ljudi međutim  imaju određena uverenja o mentalnoj bolesti koja nisu zavisna od njihovih godina, znanja o mentalnoj bolesti ili toga da li znaju nekoga ko pati od mentalne bolesti. Povećanje znanja stoga nije dovoljno; potrebno je uticati na stereotipe. Određeni broj javnih ličnosti kroz svoje nastupe postaje sinonim za borbu sa određenom bolešću, kao što je slučaj sa Šinejd O Konor i bipolarnim poremećajem. Međutim, nije važno samo pričati o mentalnoj bolesti, važan je i način na koji pričamo o njoj, i važno je da svojim načinom života pokažemo pošaljemo upravo najznačajniju poruku – da čovek nije isto što i njegova bolest.

Ovaj test će meriti da li ste angažovan, informisan i produktivan građanin sveta, i odražavaće se u kafićima i bolnicama i spavaonicama. Bićete testirani na prvim sastancima, intervjuima za posao, dok gledate fudbal i dok skrolujete na svom Tviter nalogu, kaže Grin u prvoj epizodi kursa o svetskoj istoriji.

Svojom knjigom, svojim načinom života, činjenicom da je napravio serijal Crash course world history  uprkos svojoj bolesti, odnosno ruku pod ruku sa njom, Džon Grin možda čini više za svoje anksiozne sapatnike nego da je dao milion intervjua ili napisao hiljade tekstova na temu opsesivno-kompulzivnog poremećaja.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *