A šta ako bismo vam rekli da ljubavna priča iz Orkanskih visova nema (toliko) veze sa patologijom i paranojom

Piše: Marica Stijepović 

Sećam se predavanja iz Psihopatologije dece i mladih, i skripte koju je napravio neko od najprilježnijih studenata tako što je prekucavao beleške sa predavanja: imate to jadno, metiljavo ja koje bi htelo da ima neke svoje objekte. Profesor je, dobro se sećam, analizirajući metiljavo ja govorio o neurotskoj, a ne graničnoj, organizaciji ličnosti. Neurotska je označavala razvoj na višem nivou; graničnoj organizaciji nije bilo spasa.

Učila sam, tog dugog leta dvehiljade treće, o svim mogućim mehanizmima odbrane kojima ‘’neurotični i granični’’ ne uspevaju da se odbrane od ‘’normalnog’’ sveta: projektivnoj identifikaciji, splitingu, pomeranju, disocijaciji. Kao poslušan đak, bez obzira na jad i metiljavost svoga ja, trudila sam se da stečeno znanje primenim na svoje iskustvo. Rezultat je bio porazan: gotovo sva romantična osećanja iz knjiga i filmova koje sam volela, pesme da ne pominjem, mogla su se svesti na jadne, bedne i metiljave mehanizme odbrane ‘’nižih organizacija’’ ličnosti.

Istini za volju, iz mentalne higijene su nas učili da ne postoje poremećaji kao kategorije, već kontinuum na kome se slažu normalne i patološke reakcije, ali tu ideju je bilo teško uklopiti sa kliničkim modelima iz ostalih predmeta. Poput studenata medicine, mi smo učili psihopatologiju i pitali se koji to poremećaj imamo.

Tekst o Orkanskim visovima najlakše bi bilo pisati iz te perspektive: koji poremećaj (psihijatrijski, po DSM, ili poremećaj objektnih odnosa, kako vam drago) imaju Ketrin i Hitklif? Oboje su, svakako, granične organizacije, s tim što je ona još i histrionična. Projektivnom identifikacijom se oboje obilato služe; projektivna identifikacija je, podsetićemo, ‘’cepanje’’ delova selfa i njihova projekcija u voljeni objekat: Neli, ja sam Hitklif! I: Od čega god da su duše napravljene, njegova i moja su iste. A tek: Želim li da živim? Kakav bi to život bio, sa mojom dušom u grobu?

Grem Tajtler primenjuje psihološke teorije devetnaestog veka na Orkanske visove, navodeći da bi u doba sestara Bronte bio okarakterisan kao monomanijak, termin koji se danas izjednačava sa opsesijom ali je u devetnaestom veku smatran psihološkim poremećajem sa jasno definisanim simptomima i progresijom. Ali da li biste zbilja želeli da čitate tekst u kome se jedna od najvažnijih ljubavnih priča svih vremena svodi na psihopatologiju ličnosti/selektivnost pažnje/paranoidni doživljaj stopljenosti sa kosmosom? Ja ne bih.

Prema Edmundu Gremleru, jedan od najznačajnijih doprinosa psihologiji vremena je Frojdova primedba da je nesvesno bezvremeno. Dete u neurotičnom (metiljavom) klijentu još uvek se drži omnipotentne fantazije o vremenu lišenom bolne egzistencije koja je uslovljena prolaskom vremena.

En Lesli Heris uradila je analizu psihološkog vremena u Orkanskim visovima. Postoji kalendarsko vreme praktičnog sveta, i bezvremenost mita, ali u Orkanskim visovima ova dihotomija nije tako jasna, a Heris smatra da tragedija glavnih likova delimično vuče koren iz njihovog odbijanja da razluče različite zahteve koje svaki od ovih vremenskih nivoa postavlja. Robert Glechner u studiji iz 1969. navodi da je Hitklifov odgovor na vreme:

‘’…veoma kompleksan; on negira da je prošlost prošla i potencira njenu prisutnost… nemoguće je ponovo doživeti čistu prošlost jer je njena čistoća narušena rečima iskustva između događaja i našeg sećanja na događaj, i zato što se i sama prošlost trpi promenu prilikom svakog prolaska kroz lavirinz ljudskog uma’’.

Hitklif prezire sadašnjost kako bi ponovo osvojio izgubljenu prošlost – svoje detinjstvo sa Keti. Hitklif nema nikakvu prošlost osim one koja je definisana kroz Ketrin i Orkanske visove. Nema podataka o godinama pre njegovog dolaska niti o onima kada je nestao nakon Ketrinine udaje. On sam kaže da su godine njegovih lutanja bile stvarne samo onda kada je mislio na Ketrin; Hitklifov pokušaj da se obračuna sa vremenom je ignorisanje sadašnjosti. On planira osvetu umesto da živi; osvetu projektuje čak i u budućnost onemogućavajući narednoj generaciji normalan život. Takođe je čak i nakon Ketine smrti opsednut prošlošću, odnosno njenim duhom.

Međutim, baš kao što mi smatramo da se ljubavna veza između Hitklifa i Keti ne može objasniti njihovom psihopatologijom, Heris smatra da nije moguće u potpunosti opisati doživljaj vremena glavnih likova uz pomoć kategorija sadašnjosti, prošlosti i budućnosti. S druge strane, i sam narativ je takav da je prošlost prisutna isto koliko i sadašnjost: za razumevanje romana nije toliko važno razumevanje hronološkog vremena koliko razumevanje priroda vremena kao ‘’cikličnog, cirkularnog i beskrajnog’’. Elen i Lokvud jesu naratori, ali prozaični, u smislu da ne razumeju mitski kvalitet subjekata njihove priče.

Recimo, Nelino retrospektivno objašnjavanje njenih postupaka ili izostanaka ovih postupaka daje joj oslonac u suočavanju sa emocijama glavnih likova, kao i njihovih likova koje nije mogla, i koje još uvek ne može, da razume. Neli je orijentisana na realno vreme, satove i kalendare, i trudi se da svoju priču priča hronoški. Ketrin i Hitklif nasuprot tome imaju jedinstveno shvatanje vremena, i reaguju psihološki i emocionalno na kosmičke sile: za njih normalno vreme koje prolazi i vodi ka smrti nije pretnja kao što je to emocionalna sterilnost njihove razdvojenosti.

Hronološko vreme samo je jedan sloj prirodnog vremena tako da se glavni likovi ne plaše smrti. Hitklif optužuje Keti zato što ga je ostavila – život bez Keti je zapravo za Hitklifa jedina smrt i jedini pakao.

Volela si me, onda – kakvo si pravo imala da me ostaviš?

Prema Gremu Tajtleru, i Ketrin i Hitklif percipiraju obe ove ‘’vrste’’ vremena, i njihove greške i proizilaze iz ove ‘’multiple’’ vizije: oni razumeju konfliktnu prirodu striktne hronologije ali i cikličnog vremena, s tim što i dalje pokušavaju da kontrolišu hronološko vreme i prilagode ga svojim potrebama. Keti je ovoga od samog početka svesna, kada kaže:

Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi, vreme će je promeniti, jasno mi je, kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu podseća na večito kamenje ispod; izvor vrlo malo vidljivog zadovoljstva, ali neophodno.

Dok će jedna ljubav izbledeti, druga će opstati, a Ketina tragedija je u tome što je želela istovremeno Edgarovo ‘’kalendarsko’’, društveno orijentisano vreme, i Hitklifovo bezvremeno vreme. Prust je rekao da je ljubav najbolji primer toga koliko realnost malo znači ljudima; moguće je da će psiholozima trebati još mnogo vremena da psihološkim pojmovima objasne velike ljubavi i velike strasti.

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *