Ako izaberete strah i zatvaranje u sebe, idite na peti pasus ovog teksta

Kod nas se, čini se, još uvek ne zna mnogo o Terapiji posvećenošću i prihvatanjem, ili kako bismo već preveli Acceptance and Commitment Therapy (ACT), koja je odavno hit u svetu, niti ima mnogo edukovanih stručnjaka. Prema Debori Serani, ACT se fokusira na tri oblasti: da prihvatimo svoje reakcije i budemo prisutni; da se usmerimo u pravcu koji je u skladu sa onim što najdublje vrednujemo, i da na kraju preduzmemo akciju. Opsesivno razmišljanje, briga ili emocije koje nas preplavljuju, utiču na naš osećaj bespomoćnosti i čine da se osećamo zaglavljenim.

ACT nudi mudrost u tom smislu da poziva klijente na akciju i na prihvatanje realnosti onakve kakva je. Na primer, kaže Debora Serani, možemo da dozvolimo svojim mislima ili osećanjima da se ”dese” ili ”dešavaju” a da odolimo impulsu da odmah na njih reagujemo, da posmatramo svoje slabosti ali istovremeno budemo svesni svojih snaga; da shvatimo da je pod našom kontrolom to kako ćemo reagovati, osećati se ili razmišljati. Važan deo procesa je kognitivno defuziranje (defusion), kada odvajamo stimulus od odgovora koji je provociran stimulusom, na sličan način kao kada se deaktivira bomba. Defuziranje podrazumeva da vidimo da su osećaji prolazni a da su misli ponekad iracionalne, umesto da smatramo da će osećanja večno trajati a da su misli činjenice zapisane u kamenu. Cilj nije da izbegnemo neprijatne misli ili osećanja već da njima bolje upravljamo.

Džanina Skarlet (Janina Scarlet) je naša stara drugarica i česta referenca u našim tekstovima. Na svom sajtu superhero-therapy.com pisala je o takvim divotama kao što je terapija Harijem Poterom, a u knjizi Superhero therapy opisuje kako je živela u blizini Černobilja, zbog čega je pretrpela posledice od radijacije i dugo vremena živela sa željom da i sama poseduje supermoći. Preporučujem da se prvo pročita njena knjiga Therapy quest, pa onda Suprehero therapy, iako je ova druga napisana kao self help vodič i prilično konkretna. Ipak, Therapy quest je dragocena u tom smislu da objašnjava ne samo osnove terapije posvećenošću i prihvatanjem već i terapije uopšte.

Pre nego što sam otišla na plažu da čitam Therapy quest i pijem ”melon peach sour” (radioaktivne boje, kad smo kod Černobilja) planirale smo da pišem tekst o tome zašto psihoterapija kod nekih ljudi ne uspeva. Neki od nabrojanih razloga bili su: da li postoji nešto kod klijenta što odbija terapeuta, da li se klijent plaši intimnosti, napretka, odbacivanja, pa krije nešto značajno, da li su intervencije terapeuta dostupne klijentu, i tako dalje. Bilo da ste terapeut ili klijent, knjjiga Therapy quest pokazaće vam, ako je pratite, koliko je psihoterapija zapravo interaktivan proces, i koliko je svaka tačka procesa ključna za krajnji ishod odnosno uspeh terapije, života, zadatka, zaokružite šta želite. Koncipirana je tako da na ključnim mestima u knjizi – baš kao i na ključnim mestima u životu – imate dva izbora kako da nastavite put. Knjiga je, doduše, malo milosrdnija od života (i malo sličnija terapiji), jer kada vas izgrdi za impulsivnost, nedostatak mudrosti ili podleganje strahu, predloži vam da se vratite i ponovo razmislite o svojim izborima, sa mogućnošću da promenite ishod.

Ako izabarete da poslušate Strah, i da sad odustanete, idite na stranicu 176. ako odlučite da se suočite sa Strahom, uprkos svome strahu, idite na stranu 178.

Deluje kao da svi znamo koji je pravi odgovor i da ćemo njega izabrati, zar ne? Međutim, da li možete da budete potpuno iskreni prema sebi? Naravno da ćete na papiru prihvatiti sve izazove i složiti se sa autorkom da je pitanje života i smrti da li ćete se suočiti sa monstrumima ili zauvek bežati od njih; ali ako se spustite direktno u središte sebe (a ”melon peach sour” pomaže pomalo) moguće je da ćete dati Džanini Skarlet odgovore na koje nećete biti baš ponosni. Recimo, u jednom poglavlju se pojavljuju veštice bez lica, koje se poigravaju najdubljim strahovima glavnog junaka, a to ste vi, jer je knjiga napisana u drugom licu.

Veštice su odlične u tome da vas preplaše onim što vas užasava u budućnosti ili da vas postide vašom prošlošću.

Na kraju poglavlja, zovu vas da pođete sa njima. Ako odlučite da idete za vešticama, okrenite stranu 168, kaže knjiga, i ja idem na stranu 168, znajući da je to ono što bih uradila i u stvarnom životu. Ovo dovodi do toga da gubim tri poena iz oblasti mudrosti, da mi knjiga objašnjava kako je jedina stvarna stvar sadašnji trenutak i preporučuje: kada si spremna da se odglaviš, idi na stranu 69 ali ne dobijaš nikakve poene.

Matematika je jasna: koliko god da bežimo od sadašnjosti, ona će nas uvek čekati; sa vešticama bez lica izgubićemo samo vreme i živce. To što ste zarobljeni u prošlosti neće vam pomoći da prošlost promenite. Na kraju, nemate izbora; morate da nastavite, na ovaj ili onaj način. Međutim, da bi terapija uspela i da biste naučili lekcije, morate da budete iskreni prema sebi, pa i po cenu gubljenja poena.

Ova paralela sa poenima je zabavna ali i mudra jer pokazuje da terapija nije linearan proces i da su potrebna potkrepljenja, naročito na početku kada se mučite da prihvatite promenu. Ako smo kukavice, oduzimaju nam se poeni; postoji li nagrada ako odlučimo da budemo hrabri? Džanina veruje da postoji, a i ja bih volela da joj verujem.

Koncepte iz ACT autorka objašnjava i ilustruje terminima koji su joj bliski a koji inspiraciju crpe iz  književnosti i uopšte proizvoda pop kulture koji za temu imaju herojstvo i superheroje. Na primer, čin Ranjivost – najmagičnija, ali i najteža, podrazumeva volju i želju da prema sebi ali i prema drugima budemo autentični; potom kletva Izbegavanja, napitak Saosećanja, čin Prihvatanja – koja je, upozorava Džanina, vrlo napredna forma magije.

Džanina Skarlet

Osećate se kao milion dolara kada dođete do strane 190 gde vam se kaže da prikupite snagu, hrabrost i mudrost; ovo više nisu poeni koje skupljate nego vaše stvarne snage koje ostaju sa vama. Uvek. S druge strane, knjiga je filovana i motivišućim rečenicama kao što su da je potpuno normalno što se osećate uplašeno, nesigurno, depresivno ili nelagodno, …ali ne bi trebalo da vas emocije drže daleko od onoga što vam je zaista važno. Budite uplašeni, nervozni, budite nesigurni, vrištite, plačite ako morate, ali na kraju uradite pravu stvar.

Autorka pokreće važnu temu: šta se dešava sa ljudima ako odbiju da prihvate ono što im se dešava i ono što osećaju? Njen stav je da ako odbijemo da osećamo strah, tugu i ljutnju, ne možemo osećati ni radost. Ljudi u knjizi, suočeni sa neizdrživim bolovima, predstojećim gubicima, nerazrešenim traumama, biraju da oko vrata stave ogrlicu koja će im pomoći da ne osećaju ništa od toga. Oči im postaju sive i nije im više stalo do okoline, pa ipak, njihov bol ne nestaje, samo je ”utišan”. Ljudi svesno biraju da stave ogrlicu, iako se ponekada čini kao da su primorani na to.

Džanina je nedvosmislena u svom terapijskom stavu da su ljudi koji izaberu da potisnu ili umrtve svoja osećanja nesrećniji i pate više od ljudi koji biraju da ih prožive. Možda i vi poznajete ljude koji nestaju, iako se čini da su još uvek sa vama, ili ljude koji gube svoje uspomene i postaju hladni i utrnuli prema svetu? Ogrlica – choker – može biti bilo šta u stvarnom svetu: izbegavanje, tablete za smirenje, alkohol, previše trošenja, previše posla, previše svega što nam odvlači pažnju od onoga što stvarno osećamo i što nam je stvarno potrebno.

Još uvek ne postoje metodološki besprekorne studije koje bi pokazale efikasnost ACT u smislu njene prednosti nad  drugim terapijama, ali ono što navodi Džanina blisko je zdravom razumu. Moramo da donosimo odluke, u knjizi, terapiji, kao i u životu, a ako donesemo pogrešne odluke snosićemo posledice. Upravo je toliko jednostavno. Therapy quest kao i sve velike priče o superherojima govori o tome kako treba da spasimo svet od nestajanja; i spašavamo ga, svakog dana, ako tako odlučimo.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *