Bilo da smo ”zdravi” ili ”bolesni”, sve što imamo je sadašnji trenutak

Kupila sam knjigu Sve je ovde divno Mire Li da je čitam na odmoru, znajući da govori o psihotičnom slomu jedne od glavnih junakinja i reakciji porodice na njen slom. Pomislila sam kako ne postoji odmor od teških životnih priča, bilo stvarnih bilo fiktivnih; pomislila sam kako možda i ne treba da ga bude, ili da nije ni moguć.

Sve je ovde divno priča je o Lusiji i Mirandi – Dži, dvema sestrama koje odrastaju u Americi nakon što je njihova majka emigrirala iz Kine i uspela da sagradi čitav jedan novi svet za njih: kuću sa dvorištem i ljuljaškom, američko državljanstvo, novac za koledž. Miranda – Dži je racionalnija i uspeva da iskoristi pružene šanse: udaje se za valjanog čoveka, seli u Švajcarsku, imućna je, uspešna u poslu. Lusija, s druge strane, šeta od jednog do drugog nervnog sloma, njen profesionalni uspeh u neskladu je sa njenim akademskim postignućima, često odbija da uzme terapiju i izlaže se riziku da njeno jedino dete oduzme socijalna služba.

Vezanost dve sestre, od kojih je jedna racionalna i praktična a druga lomljiva, neizbežno upućuje na istraživanje koje je pokazalo da siblinzi u nedostatku roditelja preuzimaju brigu o psihotičnom pacijentu te da su sestre, pre nego braća, spremne da ovu brigu preuzmu (a o čemu smo već pisale ovde ). Lusijina i Mirandina majka umire od raka pluća, dok je otac umro još pre Lusijinog rođenja, te Miranda preuzima stvarnu i emocionalnu brigu  o sestri. Izgleda da književnost u ovoj oblasti prilično dobro oponaša život.

Međutim, Sve je ovde divno pruža i opsežniji uvid u to kako se ”zdravi” sibling oseća u situaciji u kojoj brine, te da briga može biti pokazana i kada se živi na odvojenim kontinentima. Istraživanja su pokazala  da se i kod srodnika psihotičnih pacijenata javljaju depresivni simptomi, krivica i ređe stid. Miranda kao starija sestra oseća odgovornost za Lusijin život, i krivicu kada sa njom nešto nije u redu, iako joj svi govore da je to njen život, sa sudskim nalogom ili bez njega… mora da preuzme odgovornost za svoj život. Miranda nije spremna da se pomiri sa ovim stavom.

S druge strane, dirljiv je i prikaz ”iznutra” kako se Lusija bori sa psihozom. Bez obzira na to što je doktorka upozorava na to da treba da motri na prodromalne simptome, one koji nagoveštavaju psihozu pre konačnog sloma, u Lusijinoj verziji skliznuće u mentalnu bolest se dešava jako brzo. U jednom trenutku sve  je logično, zadovoljna je svojim životom, a onda, uz diskretni prelaz – izgubila sam posao u Konektikatu, ali govorila sam sebi da je ionako bio restriktivan –  u sledećem je odvode kola hitne pomoći:

našla me je ozbiljna policijska pozornica, kako pevam iz sveg glasa, s rukama preko ušiju… kasnije će mi biti rečeno da imam dvadeset posto šansi da zadržim posao sa punim radnim vremenom, dvadeset pet posto šansi da živim samostalno, četrdeset posto šansi da pokušam da izvršim samoubistvo, deset posto šansi da u tome uspem.

Kvalitativna razlika između Lusijinog razmišljanja i dobronamernih rođaka kao i stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja naprosto je porazna.

Glasovi, možda su bili glasovi. Guje, tako mi je jednom kazala, razmišlja Miranda dok pokušava da razume Lusiju. Zbilja, i Lusija u pokušajima da razume samu sebe naziva mentalnu bolest gujama, i svesna je da će joj naškoditi. Nažalost, ova metafora ostaje neiskorišćena i od strane nje i od strane porodice, nekako im ”promiče” kao značajan način da se problem eksternalizuje.

Uopšte, osim farmakoterapije, ne dobija se podatak da je bilo koji vid psihoterapije predviđen u Lusijinom lečenju. Dešava se, doduše, da kratko proćaska sa psihijatrom prilikom preuzimanja lekova, ali bez konkretnih intervencija.

Dok pije lekove, Lusija se trudi da živi uprkos mentalnoj bolesti i oseća da je bolest sabotira na svakom koraku. Na primer, sjajno prođe na intervjuu za posao a onda je ipak odbiju, što ona pripisuje mogućnosti da su poslodavci saznali za njenu bolest. Pa ipak, takve situacije se dešavaju i zdravim osobama.

Lusija živi većinu svoga života donoseći određene odluke i praveći izbore koje ne definiše njena bolest. Seli se u Ekvador, gde realno nema ni doktora ni bolnica kao u Americi, pije terapiju, odgaja dete, čak nalazi i posao i društveni život, razmatra razvod, vodi ljubav sa mužem, održava sporadične kontakte sa drugaricama u drugim gradovima i na kraju umire. Lusijina smrt kao i njen život predmet su preispitivanja njene sestre Mirande:

Jesam li pogrešila? Jesam li pogrešno procenila situaciju? Jesam li preterala? Da nisam upala te noći, da li bi Lusijin život krenuo drugim tokom?

Razmišljanje je dovodi do poraznih zaključaka:

Međutim, gledajući unazad, neko bi mogao reći da je Lusija imala pravo da živi život po svojoj volji, bez obzira na bolest, i da nije trebalo da se mešam. 

Možemo se složiti ili ne da je Lusija živela isto ili slično kao da nije imala mentalnu bolest, ali njena prerana smrt lako je objašnjiva njenom dijagnozom, što je ponovo u skladu sa relevantnim istraživanjima koja pokazuju da je verovatnoća prerane smrti kod šizofenih pacijenata zapravo jako visoka.

Na predavanjima iz porodične psihoterapije saznala sam da je više autora saglasno sa tim da je multidimenzionalni ”ranjivost/stres” model najprikladniji za objašnjenje mentalne bolesti člana porodice, te da se potrebe porodice sa članom koji ima prvu psihotičnu epizodu razlikuju od one čiji član ima hroničnu bolest. Tipične karakteristike porodica sa šizofrenim članom su: umreženost, koja se odnosi na preplitanje granica unutar različitih subsistema, u konkretnom sibling subsistema: preterano emocionalno uplitanje se odnosi na potrebu da se kontroliše ponašanje drugog te na dramatično reagovanje na to ponašanje. Porodični terapeuti koristili su i poređenje sa Bejtsonovim konceptom double binda, sa naglaskom na nemogućnosti da se napusti polje interakcije. Odavno nisam čitala ove beleške, i ne znam kome da pripišem citat, profesorkama ili nekom davnom i paušalnom istraživanju, pa opet, razmišljam da li je ta nemogućnost da se napusti polje interakcije zapravo definicija ljubavi: kada donosi važne životne odluke, Lusija se oseća sputano kao i bilo koje ljudsko biće, sa dijagnozom ili bez nje:

…znala je da to nije u redu, da jednostavno nije u redu da odvede Esperansu od njenog oca. Ali nije mogla podneti ni da ostavi svoju malu kćer.

Sve je ovde divno povremeno iznenađuje čitaoca veličanjem trenutaka ljudskog života. Odavno smo imale nameru da napišem tekst koji bi se skeptično osvrnuo na koncept mindfulnessa, ili svesnosti, kako bismo ga već preveli. Mindfulness podrazumeva fokusiranost na sadašnji trenutak i postaje osnova mnogih psihoterapija, uključujući meni omiljenu dijalektičko-bihejvioralnu terapiju kako ju je osmislila Marša Linehan.

Mnogi autori zaklinju se u pozitivne efekte  mindfulnessa na kognitivno funkcionisanje, premda je još uvek teško definisati sam termin a kamoli operacionalizovati ga. Međutim, suština mindfulnessa je zapravo svesnost i prisutnost u samom trenutku kao i obraćanje pažnje na ono što je oko nas.  U dijalektičko-bihejvioralnoj terapiji primer može biti začuđujuće banalan kao što je slaganje veša: umesto da se ”smaramo” što treba da slažemo veš, i umesto da donosimo sudove o svome životu na osnovu toga što moramo da se bavimo tako dosadnom aktivnošću, možemo pristupiti ovom činu sa stavom prihvatanja, fokusirajući se na sadašnjost – teksturu veša, zvukove oko nas, uopšte – trenutak .

Upravo tako, Lusija pere veš na reci u Ekvadoru, što je težak i naporan posao, ali njene procene su iznenađujuće:

…reka se penuša, raskošna i zemljana kao čokolada, s jedva primetnim metalnim mirisom… ovde – samo moć reke i sunce. Stoji u vodi do kolena, riba farmerke i zamišlja kako čestice prljavštine izlaze iz pora tkanine i reka ih odnosi. O, kako ima sreće da uživa u ovom divnom pogledu!

Bilo da smo ”zdravi” ili ”bolesni”, šta god to značilo, bilo da volimo nekoga ko pati ili u trenutku sami patimo, sve što imamo je sadašnji trenutak, a Sve je ovde divno nas nemilosrdno podseća na to. Lusijina ljubav prema životu i sadašnjosti kao da se prenosi i na njenu sestru u trenutku kada dolazi na mesto Lusijine smrti:

…a onda je nastavila da se okreće, okreće, obuhvatajući pogledom okolinu sve dok nije urezala u pamćenje svaki detalj: hladnoću, tišinu, blistavo nebo, predeo, trista šezdeset stepeni vidika.

 

 

Featured Photo Credit: TheReadingNixon

Reference:

Catthoor, K., Schrijvers, D., Hutsebaut, J., Feenstra, D., Persoons, P., De Hert, M., … Sabbe, B. (2015). Associative stigma in family members of psychotic patients in Flanders: An exploratory study. World journal of psychiatry, 5(1), 118–125. doi:10.5498/wjp.v5.i1.118

Sharifi, V., Eaton, W. W., Wu, L. T., Roth, K. B., Burchett, B. M., & Mojtabai, R. (2015). Psychotic experiences and risk of death in the general population: 24-27 year follow-up of the Epidemiologic Catchment Area study. The British journal of psychiatry : the journal of mental science, 207(1), 30–36. doi:10.1192/bjp.bp.113.143198

Keng, S. L., Smoski, M. J., & Robins, C. J. (2011). Effects of mindfulness on psychological health: a review of empirical studies. Clinical psychology review, 31(6), 1041–1056. doi:10.1016/j.cpr.2011.04.006

 

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

One Comment on “Bilo da smo ”zdravi” ili ”bolesni”, sve što imamo je sadašnji trenutak”

  1. Mindfulness bi se mogao imenovati kao “umirenost” ili “usmirenost” ili već postojeće – (u)blaženost, obuzdanost, pribranost, osvešćenost.

Leave a Reply to Miloš Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *