I dalje bez pravog recepta za uspeh

U svojoj knjizi Natprosečni, novinar i pisac Malkolm Gledvel pokušava da objasni zašto su neki ljudi uspešniji od drugih, naravno, raskrinkavajući zabludu da je za uspeh zaslužan isključivo IQ, talenat ili upornost. Iako vas knjiga lako uvuče u sadržaj i ne možete da je ispustite iz ruku – kada najzad napustite njen svet i ponovo uključite kritičko mišljenje, shvatate da je prepuna opservacija bez zaključaka i poente, da mnoga pitanja ostavlja otvorenim, i da nas, nažalost, hrani prevaziđenim i pre svega netačnim informacijama.

Najkorisnije što ćete izvući iz knjige, mada i ne toliko originalno i „natprosečno“ je da je uspeh najviše proizvod puke sreće; slučajnog poklapanja razlitičih spoljašnjih i unutrašnjih faktora kao što su biti rođen u tačno određeno vreme, u imućnoj porodici ili sa pristupom potrebnim resursima, dobro mentorstvo, podrška, a onda i učenje i iskustvo. Grešimo, kaže Gledvel, što se „držimo uvreženog mišljenja da je uspeh samo prosta funkcija individualnih zasluga i da svet u kome odrastamo kao i pravila koja svesno propisujemo, ne znače ništa“.  Uspeh je rezultat onoga što sociolozi nazivaju akumulirana prednost, iliti „bogati se bogate, siromašni postaju još siromašniji“.

„Upravo će se uspešnima ukazivati takve specijalne prilike koje će ih voditi daljem uspehu. Upravo se bogatima omogućuju poreske olakšice. Upravo se najboljim studentima poklanja najviše pažnje i pruža najkvalitetnije obrazovanje….“

Gledvelove teze asociraju na skorašnji tekst psihologa Skota Beri Kaufmana za ugledni časopis Scientific American gde dokazuje da je čak i nivo koeficijenta inteligencije društveni proizvod. Kaufman je inspirisan zajedničkom izjavom 55 eksperata za Wall Street Journal o tome da je IQ, više nego bilo koja druga ljudska crta, povezan sa akademskim, profesionalnim, ekonomskim i socijalnim uspehom.

Kaufman pristaje na to da IQ pozitivno korelira sa socioekonomskim statusom, uspehom u školi i na poslu, moralom i slično, međutim, dodaje da sve ove varijable i međusobno koreliraju što znači da je teško razlučiti šta je uzrok čega. Ukratko, IQ nije samo mera intelektualnog funkcionisanja, već i motivacije, nivoa anksioznosti tokom testiranja, obrazovanja, vere u sebe i svoje sposobnosti, istorije traumatičnih iskustava, što je sve usko povezano sa ishodima za koje se smatra da IQ predviđa.

Put od IQ-a do uspeha nije linearan, i takođe je rezultat akumulirane prednosti. Dobar primer su đaci u školi i tretman koji dobijaju u odnosu na početno postignuće. Dete koje lako rešava nepoznate probleme i dobro planira, organizuje i izvršava zadatke, u samom startu stvara pozitivna očekivanja i kod roditelja i kod nastavnika. Stoga dobija i izazovniji materijal za učenje, više prilika za intelektualni rast, više šansi da upiše dobar fakultet i započne uspešnu karijeru. Sa druge strane, deca koja se ne snađu na početku školovanja, kojima je gradivo teško i dosadno, dobijaju loše ocene, niska očekivanja i jedva čekaju da se isključe iz obrazovnog sistema.

Malkolm Gledvel

„Jasno okrećem leđa ovim praznim modelima koji kažu da u životu možemo biti šta god poželimo. E pa zapravo ne možemo. Svet odlučuje šta možeš a šta ne možeš da budeš. A odgovarajuće mesto koje ti pruža priliku je na nivou sveta a ne na individualnom nivou“, slično tvrdi Malkolm Gledvel.

Nažalost, nisu ove Gledvelove ideje okupirale javnost i postale simbol knjige „Natprosečni“, već priča o zlatnom pravilu kojem posvećuje čitavo poglavlje a koje glasi da je 10.000 sati vežbanja tajna uspeha u bilo kojoj oblasti. Pravilo je bazirano na istraživanju psihologa Andersa Eriksona sa Univerziteta u Floridi, a prema njegovoj teoriji, dovoljno vežbe bez obzira na talenat, može od bilo koga napraviti eksperta.

„U Eriksonovoj studiji zapanjujuće je što ni on ni njegove kolege nisu mogli da nađu neki „urođeni talenat“, muzičara koji je bez problema otplivao do vrha pri tom vežbajući samo deo vremena koje su njegovi vršnjaci posvećivali muzici. Nisu naišli ni na „štrebera“, na nekoga ko je vežbao više od ostalih, a ipak nije imao ono nešto što vodi pravo među vrhunske profesionalce.“

Dalje citira neurologa Danijela Levitina:

„Zaključak koji se može izvesti iz ovakvih studija jeste taj da je potrebno deset hiljada sati vežbanja kako bi se dostigao profesionalizam koji se dovodu u vezu sa ekspertima svetskog renomea – što važi za svaku delatnost….. Ipak, do sada se nije pojavio niko ko je za kraće vreme uspeo da postane svetska zvezda.“

Da li je to zaista tako?

Već zdravorazumski gledano, ove tvrdnje su banalne i pojednostavljene. Ako zanemarimo Bitlse koje Gledvel ciljano bira kako bi podržao pravilo, potpuno je očekivano da neko postane stručnjak za 5.000 ili 50.000 sati a da neko vežba do kraja života i nikada ne dosegne takve visine.

“Star Club” u Hamburgu gde su Bitlsi “sakupili” svojih 10.000h

Da mišljenje ne zasnivamo na anegdotama poput Gledvela, svedoči studija koja se bavila pregledom literature na tu temu. Analiza 88 naučnih članaka i više od 11.000 ispitanika, pokazala je da vežba u proseku objašnjava samo 12 odsto veštine i uspeha. „Drugim rečima, pravilo 10.000 sati je obična glupost.“

Uspeh ne zavisi samo od jednog faktora; genetika se ne može zanemariti; vežba jeste važna ali nije niti dovoljna niti nužna. Jednostavno, čak ni toliki broj sati nije dovoljan da od nasumično odabrane osobe napravi novog Mocarta ili Majkla Džordana.

Ovakav Gledvelov propust, tj predstavljanje činjenicom nešto što nije podržano naučnim dokazima (a u šta onda milioni ljudi poveruju), cenjeni profesor kognitivne psihologije na Harvardu Stiven Pinker, nazvao je „Igon value“ problemom. „Igon value“ problem je situacija kada se znanje pisca o određenoj temi bazira isključivo na razgovorima sa stručnjacima, zbog čega nam nudi banalne, nelogične i pogrešne generalizacije.

Gledvel je iz ovih optužbi pokušao da se izvuče navodeći da on ni ne pokušava da se nametne kao ekspert na temu, već kao neko ko priča priče: „Akademska istraživanja mi služe da pojačam efekat pričanja priče“. Da je to zaista tako, njegove knjige bi spadale u domen fikcije a ne popularne nauke, a takođe je malo verovatno da nije svestan uticaja koji njegova reč ima na formiranje mišljenja laičke javnosti. Potvrdilo se kao zlatno pravilo da je pre čitanja bilo koje knjige popularne nauke ili samopomoći, najvažnije prvo proveriti kredibilitet pisca. U suprotnom – kratkoročno dobijate praznu zabavu, a dugoročno gubite i vreme i novac.

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *