Izbegavanjem ne izbegavamo samo loše stvari, u paketu sa njima nestanu i one lepe: Koping stil u “Sobi čuda”

Rane maladaptivne sheme su naša bezuslovna uverenja o sebi i okolini; formirane su rano u životu i snažno utiču na to kako se ponašamo i kako živimo. Koncept je sličan bazičnim uverenjima u kognitivno-bihejvioralnoj terapiji. Prema tvorcu shema terapije Džefri Jangu, sheme se formiraju u toku ranog detinjstva, posledica su ranih negativnih iskustava i stoje u srži problema koje aktuelno imamo, jer se sheme održavaju i učvršćuju tokom čitavog života.

Sheme se ”okidaju” u prisustvu spoljašnjih okolnosti i tada se pokreću osnovne koping strategije: predaja, izbegavanje i natkompenzacija. Predavanje je ”prepuštanje” shemi: u potpunosti joj verujemo i dozvoljavamo da nas preplave sve negativne emocije koje su vezane za shemu; izbegavanje podrazumeva izbegavanje potencijalnih ”okidača” sheme dok natkompenzacija predstavlja ponašanje suprotno od onoga koje bi bilo izazvano šemom: na primer, ako se osećamo slabima, napadamo.

Shema modovi su kombinacija maladaptivnih shema i koping strategija koje se javljaju kada su sheme pokrenute. Sheme su, dakle, sržna uverenja, a modovi prolazna stanja koja se brzo međusobno smenjuju. Modovi i jesu glavna novina i osobenost shema terapije u odnosu na ostale kognitivne terapije.

Jang daje podelu modova na: Dečje (slično kao u transakcionoj analizi, osoba se ponaša kao dete, bilo da se radi o Ranjenom detetu kome je potrebna pomoć ili Ljutitom detetu koje ne može da se kontroliše ili Srećnom detetu koje je opušteno i spontano), Maladaptivne roditeljske modove: Zahtevni, Kritikujući i Kažnjavajući roditelj, te Maladaptivne koping strategije, koje mogu biti: Uslužni popustljivko, Distancirani zaštitnik, Nasilnik i slično, u zavisnosti od toga koje se sheme i koping strategije kombinuju. Naravno, postoji i mod Zdravog odraslog, a cilj terapije nam je upravo da jačamo njega kako bi kontrolisao ostale modove. Modovi su nekada neizbežni i nekada i korisni, ali ih pod kontrolom mora držati Zdravi odrasli kako nas ne bi odvukli u ponašanja koja su štetna po nas i po druge.

Roman Soba čuda dobro ilustruje izbegavajući koping stil i shema modove povezane sa njim. Glavna junakinja Telma je ”radoholičarka” i samohrana majka. Na početku romana je vidimo kako žonglira svojim ulogama, hodajući brzo pored svog sina koji vozi skejtbord i istovremeno telefonirajući sa zahtevnim šefom:

Oduvek sam se borila da dospem na te visoke položaje, nije, dakle, dolazilo u obzir da pokažem bilo kakav majčinski instinkt usred poslovnog razgovora, makar bila subota, makar bilo deset i trideset jedan… da nisam razgovarala sa Žan Pjerom… proradio bi majčinski refleks, onaj zbog koga viknemo ”uspori, ideš prebrzo”.

Filmski, Telma posmatra kako njen dvanaestogodišnji sin, kome nije povikala ”uspori, ideš prebrzo” izleće pred kamion i zadobija životno opasne povrede na mozgu, nakon čega završava na aparatima i u komi sa veoma, veoma, veoma neizvesnim prognozama.

Telma se vraća kući iz bolnice rešena da ništa ne promeni u svom profesionalnom životu kao i da izvuče dete iz kome. Noć nakon udesa provodi radeći prezentaciju, što je tipičan primer izbegavanja:

Kad sam za kompjuterom, toliko se zadubim u posao da ne primećujem ništa oko sebe. Upravo to mi je bilo potrebno. Trebalo je da ošamutim, izmorim svoj um napornim radom kako ne bih mislila na Luja.

Ona čak i ne kaže svome šefu da joj je dete imalo udes i da će teško preživeti. Međutim, nakon što njenoj prezentaciji nisu pridali dovoljan značaj, ne može više da bude u istom modu Distanciranog zaštitnika. Interesantno je da njenu shemu ”okine” prizor ljudi koji je ne slušaju već gledaju u svoje mobilne telefone odnosno takođe su isključeni, što predstavlja interesantnu paralelu sa njenim stanjem.

Iz moda Distancirane zaštitnice  Telma prelazi u mod Impulsivnog deteta, opali šamar šefu i dobije otkaz, na šta reaguje smehom. Posao koji joj je bio izuzetno važan naprasno joj postaje nevažan.

Nakon otkaza Telma provodi dane kraj Lujevog uzglavlja, ali nastavlja sa izbegavajućim ponašanjima koja služe kao trenutno olakšanje:

Ušla bih u fazu potpune obeshrabrenosti i dozvolila sebi da zaplačem, sa čašom crnog vina u ruci, posle koje bih popila još jednu, a zatim i celu bocu.

Naravno, Telma je često, što je i očekivano, u modu Ranjenog deteta: pekarka bi mi rekla dobar dan a ja bih zajecala zato što bih videla makarone koje sam mu redovno kupovala… koje se opet smenjuje sa Distanciranim self sootherom: povećala sam dozu sa jedne na dve boce vina. Telma se na loše vesti o sinovljevom zdravstvenom stanju napije i napravi scenu u jednom restoranu, uporno izbegavajući svoju majku. Kada se majka ipak useli u njen stan, Telma joj se prepušta: sada sam i ja imala trinaest godina i užasno me je bolela glava.

U detinjstvo Telmu vraćaju majčine reči mače mamino, miris supe koju joj je majka spremila, činjenica da je dozvolila majci da brine o njoj. Na pragu srednjih godina, prinuđena je da se suoči sa samom sobom nakon što je ostala bez deteta o kome brine kao i bez posla: Tih nekoliko dana omogućilo mi je da uvidim užasnu istinu o svom životu; nisam imala ništa osim posla i sina.

Zaplet romana sastoji se u tome da Telma pronalazi Svesku čuda u kojoj se nalaze zapisane želje njenog sina i odlučuje da ih jednu po jednu ostvari. Odlazi u Tokio da provede nezaboravan dan, radi stvari koje bi radilo Srećno dete, na primer, ispritiskati svu dugmad u japanskom toaletu. Imamo i Lujevu tačku gledišta:

Što je najgore, izgledalo je da je uživala, da joj se dopada da radi gluposti koje sam napisao na toj stranici pod naslovom USUĐUJEM SE, a to je krupan zalogaj.

Telma čak dodiruje grudi Lujeve nastavnice matematike, što je bio njegov san. U najtežim trenucima svoga života, ona pronalazi svoje Srećno dete.

Ne prepoznajem više svoju majku, kaže Luj. To jeste ona, naravno. Ali otvorenija je, veselija, opuštenija, duhovitija. I iskrenija. Lakše pokazuje svoja osećanja. To je moja majka u svom najboljem izdanju. Kada počne da trenira fudbal, Telma shvata još neke istine o sebi: Odavno sam bila odsutna iz svog života. Još pre nego što je Luj doživeo nesreću… uviđala sam koliko trenuci provedeni sa detetom mogu biti dragoceni.

Ovim Telma misli na svoje dete, sina Luja, ali i na sebe. Poslednja stranica Lujeve sveske sadrži očekivanu rečenicu: Saznati ko mi je otac. Videti se jednom sa njim. Telma je izbegavala da kaže Luju ko mu je otac, kao i da kaže Lujovom ocu da ima sina; izbegavala je susrete sa njim, čak i kada ga je pronašla i otišla da ga sretne pobegla je bez suočavanja sa njim. Opravdanje nalazi u verbalnoj formulaciji Lujeve želje: Luj je želeo da vidi oca, samo jednom. Ja sam ga upravo videla, samo jednom.

Nakon ovoga telefon počinje uporno da zvoni a Telma se ne javlja: Ne sada, zauzeta sam bežanjem od života. Opet. Njeno izbegavanje da sazna vesti o svome sinu ide dotle da poklanja telefon nepoznatoj devojci u autobusu, koja joj zbunjeno zahvaljuje. Nakon ovoga provodi noć u hotelu, nespremna da se suoči sa vestima za koje misli da su loše:

Sada sa bolnom jasnoćom uviđam da sam oduvek bila majstor za izbegavanje. Imam urođenu sklonost da pobegnem kada situacija postane delikatna. To je moja spontana reakcija. Tako se štitim od bura, tajfuna i ciklona… Oduvek me je panično plašila mogućnost da neko otkrije moja osećanja, naročito kada bih izgubila kontrolu nad njima. Zato izbegavam… Izbegavala sam svoj život i svoje snove i živela Lujev život i njegove snove.

Međutim, kada dođe u bolnicu Telma shvata da se njeno dete zapravo probudilo. Luju su oči otvorene. Ovo je dobar primer kako izbegavanjem ne izbegavamo samo loše stvari – u paketu sa njima nestanu i one koje su lepe.

Kraj je srećan; Luj se probudio a Telma je naučila da prihvati sebe.  Ona je zapravo rešila da prihvati sebe još pre nego što je saznala da je Luj zapravo živ, te se njegov život čini kao neka vrsta nagrade:

Hrabro sam skočila u nepoznato, smejala se, plakala… slušala sam sebe. Pitala sam se šta može da me usreći. Istinski usreći. Zaboravivši sve ono čime sam se do sada rukovodila prilikom donošenja odluka. Zaboravivši očekivanja društva. Zaboravivši tuđa očekivanja.

Telma je zapravo rešila da izgura iz uma poruke koje dolaze iz Roditelja – a to naziva ”očekivanjima društva”. Kultura, saznala sam na edukaciji iz shema terapije, često i deluje kao Kritikujući, ili Zahtevni roditelj; poruke iz Roditelja ne moraju biti one koje smo zaista primili od svojih roditelja. Odet, Telmina majka, je jaka žena koja je gradila karijeru i odgajala je sama, istovremeno gajeći uspomenu na Telminog oca koji je poginuo u demonstracijama. Samim tim, postavila je dosta visoke standarde za Telmu, koja u pokušajima da bude sušta suprotnost svojoj majci zapravo ide njenim stopama.

Telma je usamljena, ima uzak krug poznanika i gotovo da nema prijatelja; uz majku perfekcionistkinju kojoj se divila i idealizovanu uspomenu na oca, nema mnogo izbora sem da i sama postane perfekcionista te da kada god su njene sheme uzdrmane pribegne izbegavajućem ponašanju. Soba u kojoj Luj leži do buđenja postaje za Telmu soba čuda; simbolički, to je soba u kojoj dolazi do promene i prihvatanja sebe. Na kraju romana, Telma ima bliske odnose sa majkom, partnera, blisku prijateljicu, planove za budućnost, i, da – sina koji je ostao živ.

Trauma pretećeg gubitka promenila je Telmin život gotovo kao dobra psihoterapija. Ričard Tedeski je praktično skovao termin posttraumatski rast , koji zvuči paradoksalno a odnosi se na mogućnost da ljudi pod uticajem traume ne razviju neugodne simptome već pozitivne reakcije u smislu da promene prioritete i ostvare dublje i značajnije odnose sa drugima. Telma čak postaje uzor drugim roditeljima na odjeljenju u bolnici, koji počinju da je oponašaju:

Pošto deca nisu imala svoje sveske čuda, neki roditelji su ih pitali koji su im najveći snovi i počeli su da ih ispunjavaju. Deca često imaju snove koje nije tako teško ostvariti. Radost koju su izazvala ta pitanja i ispunjeni snovi zarazila je celu bolnicu. Svi ti podvizi neće, naravno, imati srećan kraj ali su odlično sredstvo za podizanje morala. Oni ubrizgavaju sreću i nadu u živote.

Knjiga se završava pismom Telme deset godina starijoj sebi, što je takođe pokušaj integrisanja narativa i stavljanja iskustva u perspektivu. Ovo je jako važno s obzirom na to da trauma razara veru ljudi u budućnost; Telma ne odustaje od budućnosti u kojoj vidi sebe kao (i dalje) snažnu a loš period kao daleku prošlost. Možda je to nešto najbolje što možemo poželeti svakom klijentu, a i sebi: hrabar i optimističan pogled u budućnost, uprkos naglim i besmislenim tragedijama.

 

Referenca:

Calhoun, L. G., Cann, A., & Tedeschi, R. G. (2010). The posttraumatic growth model: Sociocultural considerations. In T. Weiss & R. Berger (Eds.), Posttraumatic growth and culturally competent practice: Lessons learned from around the globe (pp. 1-14). Hoboken, NJ, US: John Wiley & Sons Inc.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *