Kad su mama i tata narcisi: Porodice kao drveće koje je istovremeno i lepo i trulo

U knjizi Narrative Therapy: Making Meaning, Making Lives  autori prespituju koncept moći u psihoterapijskom odnosu, diskutujući Fukoov stav da je znanje, kao i slika o sebi, neodvojiva od ovog koncepta. Psihoterapeut Fridman definiše moć kao sposobnost da se kontroliše, menja i da se utiče na ponašanje druge osobe. Moć se odnosi na resurse kao što su novac i hrana, i  u većini porodica resursi i moć leže u rukama roditelja.

U većini porodica gde su deca zlostavljana i zanemarivana dolazi do očigledne zloupotrebe moći od strane roditelja; ali šta se dešava ako zloupotreba moći zapravo predstavlja mnogo suptilniji vid deprivacije – recimo, upravljanje emocijama i mislima i odustajanje od dozvole da se deci da za pravo da budu ono što jesu i da se razviju u autonomne ličnosti, do tačke da se njihove ličnosti žrtvuju ličnostima roditelja? Ovo se može dešavati i u naizgled ”normalnim” porodicama, pa čak i onima gde su deca vrlo uspešna.

Netfliksova  serija The Umbrella academy bazirana je na seriji stripova koji prate šestoro odraslih ljudi okupljenih nakon smrti njihovog usvojioca – oca Redžinalda Hergrivsa. Četrdeset troje dece rođeno je od strane majki koje nisu bile trudne, širom sveta; čuvši to, Hergrivs se baca u potragu za njima i uspeva da usvoji sedmoro njih. Serija kao ni strip ne objašnjavaju potanko zašto je baš tih sedam porodica odlučilo da decu da na usvajanje, ali je to svakako važno i ineresantno pitanje. Hergrivs ne otima decu već mu ih dobrovoljno odnosno za novac daju; na pitanje novinara šta je sa porodicama dece, hladnokrvno i pred decom odgovara ”dobili su odgovarajuću kompenzaciju”.

Indikativno je, međutim, da trideset šest porodica nije pristalo na ovakav vid kompenzacije. Kakve su bile te porodice koje nisu dale decu? Ekonomski nezavisnije? Spremnije da se bore sa neobjašnjivim ”spontanim porođajima”? Spremne da pruže više ljubavi deci? Kako god, naših šest (od sedam) usvojenika od samog starta nisu osuđeni na baš srećan život. Hergrivs nije u stanju da pruži ljubav deci i izlaže ih nemilosrdnim tretmanima koji služe njegovoj samopotvrdi. Ukratko, Hergrivs je tipičan narcistični roditelj.

Ovaj tekst je nastajao dugo (još od filma Avengers: Infinity war koji predstavlja direktnu inspiraciju za njega) jer je teško naći relevantna istraživanja bez značajnih metodoloških ograničenja  a koja bi dokazala da u porodicama gde je sva moć u rukama narcističnih roditelja odrastaju nesrećna deca. Međutim, kao praktičar, nepogrešivo ćete prepoznati takve porodice; javiće vam se gut feeling da je nešto fundamentalno pogrešno i da vam to niko nikada neće priznati. Porodična terapeutkinja Keril Mekbrajd  opisuje ”narcistične porodice” kao ”drveće koje je istovremeno i lepo i trulo”. Navodi da takve porodice funkcionišu shodno nepisanim pravilima, prema kojima deca žive istovremeno ne prestajući da budu zbunjena i povređena. Deca postaju nevidljiva, ne vide se i ne čuju. U jednoj sceni u Umbrella academy deca dolaze da požele Hergrivsu laku noć, i on ih bukvalno ne čuje i ne vidi, niti im se obraća; zbunjenost i bol na licu dece su očigledni, a još očiglednije je kako se njihova (robotizovana) majka Grejs ponaša kao da se ne događa ništa neobično niti nedozvoljeno.

Keril opisuje nekoliko glavnih karakteristika narcisitičnih disfunkcionalnih porodica: roditelji ne zadovoljavaju emocionalne potrebe dece, istovremeno šaljući deci poruku pretvaraj se da je sve u redu, nemoj reći nikome spolja. Poruka koja se šalje spoljnjem svetu je mi smo bolji od ostalih i moramo imati savršenu masku. Poruke koje se šalju deci su: nisi dovoljno dobar/dobra, cenimo te zbog onoga što radiš a ne onoga što jesi.

Hergrejvs se ponaša kao da su čudesne moći koje njegova deca imaju njegovo vlasništvo i manipuliše i upravlja njima, dok istovremeno šalje decu u spasilačke akcije čiji je cilj da se proslavi i obogati on lično. Izuzetak je Vanja, kojoj ne dozvoljava da učestvuje u akcijama siblinga, tvrdeći da ona nema baš nikakve moći. Istovremeno Vanji stavlja na znanje da je ona zbog nedostatka moći za njega manje vredna od ostale dece. Takođe, Vanja je ta koja krši najvažnije porodično pravilo: napisala je knjigu o svome odrastanju, otkrivši svetu ono što se dešavalo na Umbrella akademiji. Njen otac, saznajemo, nikada nije pročitao knjigu; njeni siblinzi je krive zbog onoga što je uradila, i, iako niko od njih ne nosi lepe uspomene na oca, nisu spremni da se odreknu lojalnosti u odnosu na porodična pravila. Ne bi smela da budeš ovde nakon onoga što si uradila, govore joj, a ona ćutke prihvata krivicu.

U zdravim porodicama, postoji hijerarhija u kojoj su roditelji odgovorni za pružanje ljubavi i vođstva; u narcističnim porodicama, ovakva hijerarhija ne postoji, već deca služe potrebama roditelja. Narcistični roditelji nemaju sposobnost da se emocionalno uključe i empatišu sa decom; kritički su i osuđivački nastrojeni. U ovim porodicama ne postoji efikasna komunikacija. Informacije se ne prenose direktno niti dolazi do direktnih konfrontacija, a kada komunikacija jeste direktna, u formi je besa ili ljutnje. Osećanja dece se ne smatraju važnim i ne uvažava se privatnost niti njihovi stavovi. Kada Petica traži da putuje kroz vreme, Redžinald mu ”odreže” da je to nemoguće i da ”još nije vreme” zbog čega Petica u revoltu napušta kuću, nakon čega godinama više nije sposoban da se vrati. Kada Vanja pita oca gde je Petica, on odgovara verovatno u budućnosti, nemam pojma i ne mogu da se cimam oko toga.

U zdravim porodicama, siblinzi se ohrabruju da budu bliski, dok se u narcističnim porodicama oni uče kompeticiji usled konstantnog međusobnog upoređivanja. Ponekada se jedan sibling vidi kao ”zlatno dete” a ostali postaju žrtvena jagnjad za negativna osećanja roditelja. Siblinzi u narcističnim porodicama veoma retko odrastaju osećajući međusobnu bliskost. Okupljeni oko očeve urne, siblinzi ne dele ni bol i tugu ni sećanja na svoje traumatično detinjstvo; ovo je posledica nedostatka bliskih odnosa između njih ali i ”pravila” u ovakvim porodicama da se osećanja ne diskutuju već se poriču.

Klinički psiholog Set Mejers u svom blogu na Psychology today  postavlja pitanje zašto bi uopšte ”narcisi” želeli da imaju decu? Logičnije bi bilo da im ne pada na pamet da vode računa o tuđim potrebama, a naročito potrebama male dece koja stalno traže pažnju. Međutim, sam pojašnjava da ovo pitanje podrazumeva normalnost i prirodan redosled stvari u odnosu roditelja i dece, ali da narcistični roditelji dobijaju decu kako bi ”automatski ostvarili odnos u kome imaju moć, u kome mogu da pišu pravila bez ikakve ravnoteže”. Zvuči zastrašujuće? Usvajanjem (odnosno, kako je nagovešteno – kupovinom) dece koju biološki roditelji nisu želeli, Redžinald dobija svu moć nad njima, čak i bez truda koji biološki roditelj mora da uloži u smislu, ako ništa drugo, začeća, trudnoće i porođaja. Na sličan način, Tanos u Avengers: the Infinity war, usvaja Gamoru, čija je majka mrtva, i odgaja je kao svoju kćerku.

Sjuzan Forvord, jedna od najuspešnijih američkih terapeutkinja, autorka je knjige o toksičnom roditeljstvu. Ona navodi da su u zdravim porodicama pravila razumna i usmerena na to da deci pruže neku vrstu vođstva u za njih nerazumljivom svetu, a glavni cilj je doprinos zdravom razvoju dece. U narcističnim porodicama, nasuprot tome, ciljevi nepisanih pravila u službi su roditelja.

Ona navodi neke od primera toksičnih uverenja: Deca moraju da poštuju roditelje bez obzira na sve; postoje samo dva načina: moj način i pogrešan način; deca treba da se vide ali ne i da se čuju; pogrešno je da se deca ljute na roditelje. Pravila koja proizilaze iz ovih uverenja su, na primer: nemoj biti uspešniji/uspešnija od oca; nemoj biti srećnija od majke; nemoj da vodiš sopstveni život; nemoj nikada prestati da me trebaš. Ukoliko se deca ne povinuju ovim pravilima i uverenjima, roditelji reaguju kaznom ili uskraćivanjem ljubavi.

Deca slepo slede pravila da ne bi bila kažnjena kao što je u Umbrella academy kažnjena Vanja, uskraćivanjem ljubavi, čak i uskraćivanjem saznanja da ona uopšte postoji i/ili da je razotkrila porodične tajne; Vanju, naime, svi ignorišu. Sjuzan Forvord navodi da je upravo u tome kritična razlika između zdravih i toksičnih obrazaca u porodici – u zdravim porodicama postoji individualna sloboda, nezavisnost i odgovornost. Nasuprot tome, u nezdravim porodicama svi se moraju povinovati mislima i postupanjima toksičnog roditelja, što šestoro (od sedmoro) usvojene dece u Umbrella academy nastavljaju da rade čak i nakon  Redžinaldove smrti.

Difunkcionalnost može biti vidljiva ili sakrivena. U porodicama gde postoji nasilje ona je očigledna, ali tamo gde postoji emocionalno ili psihološko nasilje ili zanemarivanje, disfunkcionalnost je skrivena. Ubeđujući Vanju da nema nikakav talenat, Redžinald je zapravo godinama kljuka tabletama, plašeći se njene moći, i izoluje je od siblinga ubeđujući je da je obična. Redžinald zapravo otkriva da su Vanjine moći veoma snažne i da su povezane sa njenim emocijama, koje se teško mogu kontrolisati, a ono što on želi je kontrola.

Kao kliničaru, biće vam lakše da radite sa otvorenom disfunkcionalnošću, koliko god ona bila zastrašujuća. Recimo, Tanos žrtvuje Gamoru u Avengers: the Infinity wars jer je potrebno da ispuni svoj cilj, odnosno prikupi poslednji kamen (slučajno ili ne, Kamen Duše) koji mu je potreban a zauzvrat žrtvuje nešto što voli. Na Vormiru, jasno je da mu nije svejedno, i da plače, dok sama Gamora ne uspeva do trenutka smrti da poveruje u to da je otac voli čak i dok je žrtvuje. Upravo u tome je problem sa toksičnim/narcističnim roditeljima: do poslednjeg trenutka, čak i dok ih ubijaju, tvrdiće da vole svoju decu, a to će povremeno i biti istina, ako istina u Fukoovom i smilu narativne psihoterapije uopšte postoji. Nikada nisam želeo da slomim decu, samo da negujem njihov potencijal, kaže Redžinald a da i ne trepne.

I Umbrella academy i Infinity war priznaju istinu koju znaju svi dobri terapeuti, a to je da u međuljudskim i porodičnim odnosima ništa nije crno-belo. Na kraju filma, Tanosa pitaju je li uspeo i on kaže da jeste; na pitanje čega te je to koštalo, odgovara svega. U Umbrella academy, Petica (u stripu indikativno nazvan Dečak Koji je Nestao) kaže:

Iako sam mrzeo oca, i pokušavao da dokažem da nije u pravu, znao sam da nije trebalo da odem od kuće, jer ono što sam našao nije bilo mesto na kome se mogu sakriti, već kraj sveta.

Koliko god da su deca u disfunkcionalnim porodicama često nesrećna, rigidna pravila koja u njima vladaju barem su im poznata i stoga se retko odvaže da napuste dom. S druge strane, Vanja, za razliku od Gamore, preživljava narcističnu ljubav svoga oca i saznaje svoje moći. Baš kao u narativnoj psihoterapiji, Vanja polako otkriva alternativne priče, priče u kojima ne mora da bude ”obična”.

Međutim, s obzirom na to da je celog života potiskivala osećanja –  i moći povezane s njima, ova otkrića imaju destruktivni potencijal, koji, kao i u Infinity war, dovodi do apokalipse. Ovo je metafora destruktuvnih porodica: na izvestan način, proročanstvo se samo ostvaruje i kada emocije zaista isplivaju i pravila se zaista prekrše dolazi do potresa i cut off-ova  najgore vrste, uz stvarne ili metaforične žrtve.

 

Referenca:

Dentale, F. et al. (2015). Relationship between Parental Narcissism and Children’s Mental Vulnerability: Mediation Role of Rearing Style. International Journal of Psychology and Psychological Therapy, 2015, 15, 3, 337-347

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *