Kad ti uporno serviraju limun: Kako živeti život sa traumama i uprkos njima

En Vajthed, autorka knjige Trauma fiction , navodi da je sama ideja fikcije koja se bavi traumom paradoksalna: ako trauma podrazumeva događaj ili iskustvo koji preplavljuju pojedinca i opiru se jeziku ili predstavljanju, kako ona može biti ispričana bilo gde pa i kroz fikciju? A s druge strane, navikli smo da verujemo u to da se trauma leči kroz priču.  Ne zasniva li se na toj premisi i sama ideja psihoterapije, još od Frojda? Razna relevantna istraživanja  pokazala su da što je manje razvijen takozvani narativ traume, to su teže posledice u smislu posttraumatskih simptoma.

Ono što Andrea Klejn, autorka knjige Eden koja govori o dvema sestrama koje su kidnapovane i odvojene od roditelja, naziva tradicionalnim narativom traume,  u knjigama i filmovima izgleda (otprilike) ovako: nakon perioda autodestruktivnog ponašanja, protagonista pronalazi olakšanje u tome što u trenutku koji uključuje emocionalnu katarzu ispriča svoju priču ili terapeutu ili ”na sigurnom mestu” pouzdanom prijatelju. Međutim, kaže ona, ono što ne vidimo je da još uvek postoji ono ”posle” – posle terapijske seanse, posle pročišćenja kroz suze, posle susreta sa prijateljem.

Još uvek moramo da odemo kući, kaže ona, gde god da je kuća, odnosno dom, ako dom uopšte postoji u tom ”posle”, ako je za početak ikada i postojao. A često moramo da ga ponovo stvorimo.

Ima autora koji smatraju  da je, recimo, Džonatan Safran For u knjigama Sve je osvetljeno i Izuzetno glasno i neverovatno blizu, postavio novi narativ traume. On, naime, traumu posmatra kao neizbežan pa čak i definišući aspekt postojanja, a što podriva uobičajeni imperativ da se ”radi na traumi” koji iznose mnogi teoretičari traume. Nema mogućnosti za rekonstituciju niti za samospoznaju ako su sve strukture potrebne za spoznaju fragmentirane. Ovo važi za narativ, ali važi i za strukture u mozgu.

Naime, mnoga istraživanja su  pokazala da traumatska sećanja imaju malo narativnih elemenata: u flešbekovima, koji su jedan od glavnih simptoma u slici posttraumastkog stresnog poremećaja, trauma se ponovo proživljava kao izolovana u senzornom, emocionalnom, pa čak i motoričkom smislu, bez ikakve povezanosti. Ovo ukazuje na to da je ono što uopšte čini sećanja traumatičnim nemogućnost centralnog nervnog sistema da uskladi senzacije povezane sa traumatskim događajem u celovitu, smislenu uspomenu. Senzorni elementi iskustva se opažaju kao zasebni i odvojeni od konteksta na koji se odnosi senzacija ili emocija.

Jedan od dokaza je takođe i nemogućnost da se traumatizovani ljudi naviknu na iznenadne zvuke, čak i ako njihova trauma nije povezana sa takvim zvucima kao što na primer jeste slučaj kod ratnih veterana. Problemi ljudi sa intenzivnim reakcijama na traumu  ogledaju se u pogrešnoj interpretaciji neutralnih stimulusa kao da se radi o potencijalnim pretnjama. Disocijacija – ili isključivanje – je rezultat pokušaja da se živi u svetu koji je ispunjen pretnjama, ali s druge strane, cena se plaća u smanjenoj funkcionalnosti u svakodnevnom životu.

Alan Gibs navodi da fikcija kao što je na primer Forova replicira dominantne teme teorija o traumi koristeći postmoderne književne tehnike, ”fragmentirane, nelinearne hronologije, i preokrete u glasu koji vrši naraciju”. Kao primer navodi se lik Brod, iz Sve je osvetljeno,  koja je sa osamnaest godina već udovica, a prethodno je dva puta postala siroče, žrtva silovanja kao i nasilja u porodici. Njeno gledište da su osoba i njena realnost definisane traumom odnosno ”rupom” koju trauma ostavlja tipično je za Forov stav  da je trauma nešto univerzalno u ljudskom iskustvu.

Fransin Šapiro, autorka EMDR pristupa, u knjizi istoimenog naslova, insistira na tome da je trauma svaki događaj koji ima trajnu negativnu posledicu. Trauma, dakle, nije rezervisana za ratne veterane ili žrtve zemljotresa – život će nas neizbežno suočiti sa neizdrživim i nepredivim gubicima. Pitanje je samo šta ćemo u psihološkom smislu uraditi sa njima i da li baš uvek moraju da definišu našu svakodnevicu.

U filmu Life itself Dan Fogelman, autor serije This is  us, bavi se uticajem koji ”jedna jedina smrt” može imati na generacije koje dolaze. U seriji This is Us centralna tema je smrt Džeka; u Life itself centralna smrt pored mnogih ”manjih” smrti je smrt Ebi, koja je trudna sa Dilan. Obe smrti su traumatske, iznenadne, i ostavljaju posledice na generacije koje tek dolaze.

Priča o smrti Džeka Pirsona je istovremeno priča o potiskivanju emocija i traumatskih reakcija kod njegovo troje dece i žene, iako spolja gledano imaju proces tugovanja kakav se samo poželeti može, sa ritualima opraštanja, katarzom i mudrim savetima bliskih osoba. When life gives you  lemons, kaže majci dece doktor koji je porodio sa trojkama na sahrani muža, što ukazuje na kontinuitet iskustva i podršku koja je tako preko potrebna traumatizovanim osobama – stavljanje izolovanog događaja u kontekst, povezivanje sa životnim narativom, koherentnost.

Pa opet, da li je dovoljno da na ovaj način ”sažvaćemo” traumu da bismo je pobedili? I šta se dešava sa onim posle? Ono što pojedini teoretičari traume zameraju Foru je da kada se trauma posmatra kao toliko neizbežna, ona može voditi samo samoubistvu, stvarnom ili metaforičkom. U Life itself, Ebina smrt pokreće lavinu događaja i novih trauma. Smrt je nasilna, iznenadna i devastirajuća a njen muž bira da je razreši samoubistvom i to – ni manje ni više – u ordinaciji psihoterapeutkinje koja uzalud pokušava da ga nagovori da vidi svoje dete po prvi put.

Ebina smrt utoliko je strašnija što je ona i sama ostala siroče na uzrastu od sedam godina, takođe na traumatičan način. Njenu kćerku Dilan odgajaju muževljevi roditelji, a kada ona napuni šest godina, umire joj baba i ostaje sama sa dedom. Trauma nas, dakle, ne amnestira od daljih traumatskih gubitaka, što svi fanovi Harija Potera vrlo dobro znaju; Life itself koristi uobičajeni model ulivanja optimizma time što saznajemo da je – spoiler sledi – naratorka zapravo kći dvoje ljudi koji su traumatizovani Ebinom smrću: njene kćerke i dečaka koji je ometanjem vozača nesvesno izazvao Ebinu smrt.

Deca često bivaju predstavljena kao prilika za prevazilaženje traume, baš kao u filmu Everything is illuminated:

Kada mu je čovek u crnom šeširu dao bebu, činilo mu se kao da je i on tek beba, da je dobio priliku da mu partner u životu ne budu ni sram ni uteha, koja je neophodna onome ko je pogrešno proživeo svoj život.

Kada sam na ovu temu razgovarala sa drugaricom, rekla je da misli da se ne mogu svi oporaviti od traume, ali da nas s druge strane trauma ne mora determinisati. Odgovorila sam da mislim upravo suprotno: možemo se oporaviti, ali će nas trauma i dalje determinisati, čak i ako nije neobrađena. Možda je na svima nama da nađemo odgovor na pitanje šta je Life itself i kako ga živeti – sa, ili uprkos, traumama.

 

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *