Kako da poželim život kakav (objektivno) ne želim?

Ako je kompletna situacija sa pandemijom ostavila posledice na vašu koncentraciju, onda i vi, poput mene, sigurno imate problem da se pored posla i obaveza, „udubite“ u čitanje iole ozbiljnije literature, ili da se posvetite hobijima koji zahtevu fokusiranost i pažnju (o čemu svedoči veoma mali broj novih tekstova na Psihobrlogu). Nadam se, da u tom slučaju, niste prestrogi prema sebi i da ste shvatili da je sasvim u redu pročitati i „književnu limunadu“, čisto da ne izgubite osećaj. Posebno ukoliko se ispostavi da to što čitate uopšte nije lagano i pitko štivo, već ponovo potvrđeno pravilo da vas prava knjiga nađe u pravom trenutku.

Život nikada nije savršen. Svi mi živimo neku vrstu opcije B. Ako je opcija A nemoguća, hajde da „razvalimo“ opciju B!

Upravo to je poruka knjige „Option B“ autorke Šeril Sendberg, inače COO-a kompanije Facebook. Napisala je ovu knjigu nakon tragične smrti supruga Dejva Goldberga, direktora kompanije SurveyMonkey. U uvodnom poglavlju Šeril otvara dušu i opisuje bol, šok i užasnutost koji su usledili prilikom pronalaženja mrtvog supruga na podu teretane za vreme odmora sa prijateljima u Meksiku. Međutim, poslednje poglavlje budi nadu naslovom „To love and laugh again“. Nije lako čitati ovu knjigu, ali zapravo je duboko optimistična.

„I tako je počeo ostatak mog života. Bio je – i ostao – život koji sama nikada ne bih odabrala, život za koji sam u potpunosti bila nespremna….“

Kao ko-autor navodi se poznati profesor i organizacioni psiholog Adam Grant, inače porodični prijatelj, koji je Sendbergovoj pružio podršku u najtežim momentima tugovanja. Pozivajući se na naučne rezultate i traumatične priče drugih ljudi, njih dvoje diskutuju o različitim traumatizujućim iskustvima poput prirodnih katastrofa, ratova, terminalnih bolesti pa i gubitka posla. Kao tipična štreberka, Sendbergova je spas i nadu pronašla u statistici, knjigama i rezultatima naučnih istraživanja.

„Kada ti neko predstavi jasne korake koje možeš da preduzmeš, one koje su naučnici proučavali i znaju da su korisni – za mene je to bilo sve na svetu.“

U poglavlju „Kicking the Elephant Out of the Room“, piše o tome kako je gubitak često „slon u sobi“ koga svi drugi ignorišu. Ljudi se plaše da će reći nešto pogrešno ili da će sama pomen gubitka narušiti ionako labilno emotivno stanje – posebno ukoliko i sami nisu doživeli ništa slično. Sendbergova priznaje da je ranije pravila istu grešku i izbegavala interakciju sa ljudima koji tuguju (da sačuva njih… ili sebe) i nudi savete kako se ispravno postaviti.

U pitanju su sasvim male stvari. Umesto pitanja da li možemo nekako da pomognemo, jednostavno pomozite – operite veš, donesite večeru. Navodi primer prijatelja koji joj je najviše pomogao tako što je umesto „Da li si gladna?“ pitao „Šta  NE ŽELIŠ u pljeskavicu?“ Time što joj je dozvolio da odluči šta želi uz pljeskavicu, prijatelj joj je pružio makar sitan osećaj kontrole nad životom koji je delovalo da je u potpunosti izgubila. Ako kažemo „javi mi ako mogu nekako da pomognem“, prebacujemo teret na osobu koja tuguje, koja možda ni ne zna šta joj je u tom trenutku potrebno.

Klinički psiholog Suzan Silk, razvila je teoriju prstena kako bi pomogla ljudima da „izbegnu da izgovore pogrešne stvari“ u teškim situacijama. Metod je jednostavan: u krugu se napišu imena ljudi koji su u centru tragedije, zatim se nacrta veći krug oko njega i upišu se imena ljudi koji su veoma pogođeni tragedijom, ali manje od ljudi u centru. Krugovi se dalje crtaju sa pozicijom ljudi u odnosu na „bliskost“ sa tragedijom. Adam Grant je nacrtao takve krugove za Suzan i objasnio joj da gde god da se nalaziš u krugu, tražiš utehu od onih iz spoljnjih krugova, a pružaš utehu ljudima unutra. Pravilo glasi – budi rame za plakanje ljudima koji su bliži tragediji od tebe, a traži podršku od onih koji su izvan tvog kruga (Comfort IN, dump OUT).  U njenom slučaju, u samom centru su bila njena deca.

Dok je brinula da li će ona i deca to sve preživeti, Grant se pozvao na koncept rezilijentnosti i naučio je da ne postajemo rezilijentni za sebe, već za druge. Zatim joj je citirao hiljade studija koje su pokazale da se deca i odrasli brže oporave od traume kada shvate da teškoće nisu njihova krivica, da ne utiču na svaki aspekt njihovog života, i da ih neće zauvek pratiti. U pitanju su zapravo „tri P“ koja usporavaju oporavak, a čiji je tvorac Martin Seligman: personalizacija (personalization) – uverenje da smo mi sami izazvali problem; sveprisutnost (pervasiveness)- uverenje da će događaj da utiče na sve aspekte našeg života i stabilnost (permanence) – uverenje da će se posledice zauvek osećati.

Na samom na početku, kada su „otkrili“ rezilijentnost, psiholozi su smatrali da postoje dva puta – ili te tragedija „slomi“ ili se vratiš u stanje pre događaja. Zapravo, veliki broj ljudi krene trećim putem, i ne samo da se vrati u pređašnje psihičko stanje već doživi pozitivnu promenu zbog negativnog dođaja. To ne znači da tuga nestaje, ili da se neko raduje nesreći, već upravo usled negativnih emocija dolazi do poboljšanja života u smislu da pronalaženja lične snage, zahvalnosti, otkrivanju dodatnog smisla života, sagledavanja novih mogućnosti. Šeril smatra da je tim putem i sama krenula.

„Posttraumatski rast ne znači da je sveukupno iskustvo postalo pozitivno. Sav taj rast bih zamenila da se Dejv vrati. Ali zbližila sam se sa roditeljima. Imam dublje veze sa prijateljima. Više sam zahvalna. Imam širu perspektivu“, objašnjava Šeril.

Da budemo objektivni, a i ona je u tome iskrena, nemaju svi takve dostupne resurse za prevazilaženje poput Šeril – empatičnog i podržavajućeg šefa Marka Zukerberga, finansijsku stabilnost, terapeuta Adama Granta ili mogućnost da odvedu decu na lansiranje rakete SpaceX kao lični gosti Elona Muska, kako bi bar na tren skrenuli misli.  Ne postoji jedan pristup koji odgovara svima, jedan način da se ponovo probudi radost i izgradi rezilijentnost. Ali u ovoj knjizi ćete pronaći hiljadu saveta, inspirativnih priča, i u bar jednoj ćete se lično pronaći.

U vreme pandemije, vreme stresa, anksioznosti, gubitaka, svi smo na neki način izgubili opciju A. Nije li onda savršena mantra – „Hajde da razvalimo opciju B!“

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *