Kako je Skrudž postao najbolji klijent svakog psihoterapeuta

Volim sve verzije Christmas carol, uključujući i onaj ”socijalni” crtani iz osamdesetih (njega zapravo možda volim i najviše). Neobično je da ga do sada nisam posmatrala kao priču o mogućnosti psihološkog preobražaja i promene života, koja onda utiče na mnoge druge živote. Ili možda jesam?

U Christmas carol Skrudž zapravo prolazi promenu ravnu onoj o kojoj sanja svaki psihoterapeut zanesenjak: imate klijenta  iz pakla – nesaradljivog i nemotivisanog, sa rigidnim obrascima i bez imalo resursa koji bi podržali promenu – a koji će do kraja procesa doživeti transformaciju na svim nivoima. Šta je za ovu promenu presudno, ako bismo intervencije duhova posmatrali kao psihoterapiju, a što one po svojoj nameni i jesu – odnos ili tehnike?

Priča nam je svima dobro poznata: bogataš (da li je?) Skrudž provodi jedan od usamljenih Božića maltretirajući podređene i ignorišući prazničnu atmosferu koja podrazumeva povezanost sa ljudima. Odbija poziv svoga sestrića da provede Božić sa njim i njegovom porodicom, a takođe sprečava i svog podređenog, Krečita,  da provede Badnje veče sa svojom. Nešto od ovih predbožićnih razgovora ipak predstavlja neku vrstu okidača za njega da se uhvati u koštac sa sećanjima na svoj promašeni život, počev od traumatičnog detinjstva.

Za početak, Skrudž je proveo veći deo detinjstva po internatima, izolovan od porodice i izložen prevelikim očekivanjima svoga oca, koji mu nije pokazivao ljubav ni nežnost. Uskoro je razvio opsesiju novcem i zaradom – verovatno kao odgovor na previsoke standarde koje mu je postavljao otac – usled koje je izgubio sva moralna načela, a i ljubav svog života. U odraslom dobu nastavlja se isti obrazac izolacije i odsustva povezanosti sa okolinom; Skrudž ne održava odnose čak ni sa sestrom, nema prijatelje osim svog poslovnog partnera, nije oženjen, nema decu. Nakon što njegov partner Marli premine, Skrudž ostaje potpuno sam, ali ne i usamljen, barem se ne oseća usamljeno.

Na Badnje veče Skrudža posećuju tri duha; u najnovijoj adaptaciji, Duh prošlih Božića je lik iz Skrudžove omiljene knjige iz detinjstva – Ali Baba; Duh sadašnjih Božića je – što je novina – Skrudžova sestra – dok je Duh budućih Božića, kao i u ranijim verzijama, tamni, nepredvidivi i surovi obris. Oni koriste i različite terapijske tehnike. Duh prošlih Božića bavi se Skrudžovim traumatskim sećanjima, ali i tretmanom. Šta biste rekli iz cuga, koji su evidence based tretmani za traumu? Američka asocijacija psihologa preporučuje uglavnom kognitivne  tretmane. Duh prošlih Božića koristi svakako izlaganje kao terapijsku tehniku, jer ne dozvoljava Skrudžu da napusti situaciju dok ga emocije ne preplave. U knjizi,  Skrudž u jednom trenutku moli Duha da ga ”makne sa tog mesta” a duh ga gleda ”licem na kome su na neki čudan način delovi svih lica koja mu je Duh pokazao”. Nema odlaska iz situacije dok sve emocije i senzacije ne isplivaju; u nekom smislu, za Skrudža ovo predstavlja početak isceljenja.

Drugi Duh, Skrudžova sestra, zapravo analizira njegove nezadovoljene potrebe u sadašnjosti i njene tehnike se mogu opisati kao najpribližnije mindfulnessu ali i compassion fucused terapiji. Feni  odvodi Skrudža da pogleda kako porodica Kračit proslavlja Božić –  siromašna porodica sa detetom sa posebnim potrebama. U knjizi, Dikens opisuje gusku i puding koje oni jedu; u seriji, Skrudž je toliko opčinjen porodičnom povezanošću da zaboravlja da prebrojava – što inače kompulzivno radi. Ovo je osnova svesnosti i fokusiranosti na sadašnji trenutak.

U knjizi, drugi Duh po redu izgovara reči:

Ovaj dečak je Neznanje, ova devojčica je Želja; treba da se čuvaš oboje, ali njega više, jer na njegovoj obrvi piše Tama, osim ako to ne bude obrisano.

Duh saopštava ove reči Skrudžu na rastanku; u sadašnjosti, ono što nam najviše škodi, dakle, je neznanje i neučestvovanje u sadašnjem trenutku i onome što se dešava, što otežava i odluke koje ćemo doneti za budućnost. Drugi problem koji sebi možemo napraviti je želja da budemo negde drugde ili da uradimo nešto što će nam štetiti na duže staze, umesto da iskoristimo sadašnji trenutak. U seriji, Duh sadašnjih Božića priprema Skrudža na ono što će doći kada se rastanu, kao što bi uradio svaki dobar terapeut; upozorava ga na sledećeg Duha i daje mu uputstva kako da se ponaša sa njim, sa krajnje empatičnim i zainteresovanim stavom. Ovo je deo koji će se dopasti terapeutima koji pored tehnika vrednuju i terapijski odnos, a u koje (mada to ne voli da prizna) spada i potpisnica ovih redova.

Duh Božića koji će doći ne govori ništa, – u tome delom leži njegova zastrašujuća moć – ali pokazuje Skrudžu njegov grob, na koji niko ne dolazi niti ga obilazi, kao i grob malog Tima te neumitnu izglednost da će sve njegove stvari ostati iza njega, da ih niko neće naslediti i da će na kraju biti rasprodate, a da njegovu smrt niko, baš niko neće ožaliti. Kako god nam Skrudž delovao, u njemu ipak tinja ono što bismo nazvali motivacijom za promenu: Skrudž govori zastrašujućem Duhu Božića koji će doći da se njega boji više nego svih ostalih, ali pošto zna da mu on želi dobro, pridružiće mu se na putu kojim ga vodi voljno, i izdržati muke koje ga čekaju. Ako ovu rečenicu u bilo kom obliku čujete u svojoj kancelariji, ordinaciji, šta god, znajte da ste na pola puta ka uspehu: istraživanja pokazuju da je motivacija za psihoterapiju  jedna od ključnih komponenti koje utiču na njen uspeh; empatija sa klijentom, međutim, kod trećeg Duha u potpunosti izostaje, kao i bilo kakav verbalni ili neverbalni kontakt. Pa opet, ispada da su njegove tehnike najuspešnije. Ili je možda u pitanju kumulativni efekat?

Naime, preplavljen kombinacijom svih ovih terapijskih tehnika – suočen sa prošlim traumama, izdržavši sve što izazivaju u njemu, poučen o tome da treba da ceni sadašnjost i odlučan da se usprotivi onome što bi transakcioni analitičari nazvali gubitničkim scenarijom koji ga vodi ka crnoj budućnosti – Skrudž doživljava terapijsku promenu. Da, dobro ste pročitali; ako se negde terapijska promena prelama kroz epifanijski i katarzični trenutak u književnosti onda je ta promena – i san svakog psihoterapeuta – onaj Skrudžov povik:

U svome srcu slaviću Božić, i živeću u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i neću odbaciti lekcije kojima me sve one uče.

Nedavno sam na jednoj obuci čula da neki poznati psihoterapeut (ime sam mu potisnula dva puta, pošto sam tražila predavačici da mi ponovi) smatra da za psihoterapijsku promenu nije uopšte važan odnos, već samo tehnike. At the end of the day možda i nije najbitnije šta podstiče promenu, nego da li je promena moguća. Da li – nakon svih obuka i svih klijenata – zaista verujete u mogućnost promene i u ishod psihoterapije, bez obzira na teorijsku orijentaciju?

Ako vam se čini da je promena neizvesna i nemerljiva, onda su vam potrebna sva raspoloživa sredstva podrške. Christmas carol je jedno od njih, u svim svojim verzijama. Ono što fascinira je mogućnost da promena u jednom čoveku lančano utiče na okolinu, pa čak i na širu zajednicu. Možda smo, ko zna, iz tog razloga izabrali baš ovaj poziv.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *