Koliko se plašiš od “nula” do “sramota me”: Autodestrukcija, partrijarhat i skrivene porno-trake u seriji “Euforija”

Jeste li znali pr(a)vo značenje reči euforija? Ja nisam; ispostavlja se da su je kliničari koristili da opišu osećaj olakšanja kod pacijenata nakon sprovedene medicinske procedure. Kasnije je dobila pomalo pežorativni prizvuk koji sada ima: preterano, nekritično ushićenje, koje se graniči sa nedostatkom samokontrole.

Serija Euforija dobrim delom opisuje zapravo neuspele pokušaje da postignemo taj dragoceni, i tako retki, osećaj olakšanja, pre nego ushićenja. Glavni likovi su mahom tinejdžeri, od kojih je skoro pa svako hodajuća noćna mora svih roditelja: Nejt, zgodni psihopata, Ru, samodestruktivna zavisnica, Džuls, transrodna osoba koja ugrožava svoju bezbednost različitim seksualnim susretima, Kejt i Kejsi, koje takođe imaju probleme sa samopouzdanjem i seksualnošću.

Najdžel Lata opisuje rizike kojima se tinejdžeri izlažu kao normalne i očekivane s obzirom na specifičnosti tinejdžerskog mozga; rizici kojima se izlažu tinejdžeri u Euforiji dramatično nas uveravaju u to. Glava im je stalno u torbi; kao zabrinuti roditelj budućih tinejdžera, dok sedite s beležnicom u ruci pred serijom i pišete tekst, pa još uz izgovor da ste porodični terapeut, neprestano se pitate kako je uopšte došlo do toga da su ova deca tako uništena i do toga da ovi roditelji baš toliko nemaju pojma, što u prevodu znači mojoj deci/meni se ovo ne bi moglo desiti, ne ovako. Najzanimljivije pitanje jeste zbilja šta stoji u pozadini ponašanja, jer inače ni psihologija ni psihoterapija ne bi imale smisla.

Kod Ru, na primer, zavisnost može biti posledica očeve smrti na ranom uzrastu, prolongiranog tugovanja usled njegove bolesti, dostupnosti lekova, iscrpljenosti od negovanja dok je umirao; za Džuls, nemirenje roditelja sa njenom seksualnom orijentacijom do tačke smeštanja u mentalnu instituciju može voditi ka rizičnom seksualnom ponašanju i površnim seksualnim susretima, uprkos aktuelnoj spremnosti oca kao roditelja sa kojim ne živi da je podrži, i tako dalje. Međutim, serija pretenduje na to da ”uhvati” uticaj konteksta na ovu nesrećnu decu, pre svega ”post 9/11” Amerike, a u nešto manjoj meri i kulturoloških uticaja odnosno očekivanja od devojčica i dečaka koji plivaju u vršnjačkom konktekstu kako znaju i umeju. Jasno je, stoga, zašto Kejsi i Ket pa i Nejtova devojka Medi pokušavaju da postignu moć korišćenjem seksualnosti koju ni same još uvek najbolje ne razumeju, i često na sopstvenu štetu.

A onda, tu je i tema ovog teksta – Nejt. Visok, lep, uspešan i psihopata, važi za glavnog zlikovca u seriji, i dosta tekstova o Nejtu i njemu sličnima na Internetu ne propušta da pomene koncept ”toksične muškosti”. Nekada se Nejt posmatra kao žrtva a nekada kao nosilac ovog koncepta. Nejt je, da podsetimo, sklon mučenju ljudi za koje iz bilo kojeg razloga proceni da su mu pretnja, manipulaciji i napadima besa.

U jednom trenutku namerava da pregazi Džuls kolima, u sledećem davi mladića sa kojim je njegova devojka imala seksualni odnos naočigled svih kako bi priznao da ju je iskoristio (što nije istina, ali što zlosrećnik na kraju priznaje). Takođe, manipulativno se dopisuje sa Džuls kako bi stekao njenu naklonost i potom je ucenjivao. Kakav… jock, villain, name it as you want, ali šta motiviše njegove akcije?

U svlačionicama se oseća neprijatno u prisustvu muških penisa, devojke voli samo ukoliko su ”isključivo bez dlaka” i device. Stvar je u tome da je Nejt kao mali naleteo na porno snimke svoga oca koji se upušta u sadomazohističke odnose sa transrodnim osobama, uključujući Džuls. Nakon ovog saznanja, uz roditeljske – očeve – poruke o muškosti, Nejt počinje rigorozno da trenira, postaje fudbalska zvezda i otelotvorenje – u svakom smislu te reči – mačo principa muškosti. Sve ovo je rezultat kako traume zbog saznanja o očevom dvostrukom životu tako i očevih poruka ”svi će videti ovo što ja vidim, a to je da si slabić”.

Nejt se opisuje od strane kritičara i fanova kao vrlo realistično prikazan zlikovac. Samo jedan opis Nejta odgovarao je mom doživljaju: njegovim akcijama upravljaju testosteron i stid , pri čemu su testosteron i stid objašnjenje, a ne opravdanje, njegovog ponašanja.

Brene Braun u knjizi bombastičnog i podesnog-za-plažu naziva Mislila sam da je problem samo u meni, a koju je kod nas izdala Verba, kaže:

Sram je izrazito bolno osećanje ili iskustvo verovanja da smo manjkavi, i da smo stoga nedostojni prihvatanja i pripadanja.

Brene Braun čvrsto veruje, kao, uostalom, i ja, da svako biće teži da se poveže sa drugima –  ponekad na neverovatno bolne i destruktivne načine, što apsolutno važi za Nejta. Međutim, osećanje srama nije motivator promene već upravo ponavljanja lošeg ponašanja, za razliku od krivice, naime:

…krivica može biti pozitivni motivator promene, dok sram obično vodi ka gorem ponašanju, ili paralizi… većina istraživača srama se slaže da je razliku između srama i krivice najbolje razumeti kao razliku između ”ja sam loša” (sram) i ”učinila sam nešto loše” (krivica).

Brene Braun

Pošto je yours truly odnedavno edukantkinja šema terapije, pokušala sam da uhvatim vezu između onoga što Jang naziva šemom defektnosti – a čije je obeležavajuće osećanje sram – i onoga o čemu priča Brene Braun.

U ljudskoj prirodi je da želimo da se osećamo potvrđeno i vredno. Kada iskusimo sram, osećamo isključenost, i očajničku potrebu za pripadanjem i priznanjem. A kada osećamo sram, ili stah od srama, verovatnije je da se tada uključimo u samodestruktivna ponašanja, da napadamo ili ponižavamo druge, da ostajemo mirni kada je drugima potrebna naša pomoć.

Takođe i: Kod srama se, zapravo, radi o strahu… otpornost na sram raste kada priznamo svoje ranjivosti. Ali kako da ih priznate ako je jedna od najbitnijih roditeljskih poruka koju ste dobili da se ranjivost nipošto ne sme pokazati, i da će vas svi prezreti ako pokažete slabost, bilo fizičku bilo duhovnu? Nejt, kao i njegov otac i brat, nalazi se na taj način u začaranom krugu, a ono što je toksično nije samo ideja muškosti nego i dvostruka poruka koju patrijarhat upućuje dečacima kao što je Nejt: ne možeš se izlečiti ako ne pokažeš ranjivost, a ne možeš pokazati ranjivost ako želiš da budeš pravi muškarac.

Govoriti o sramu nam omogućava da kažemo drugima kako se osećamo i tražimo ono što nam je potrebno, kaže Brene Braun, a složio bi se svaki psihoterapeut; govoriti o sramu, govoriti o sebi, dovodi nas u situaciju gde se osećamo slabim, nezaštićenim i dalekim od svoje slike o tome kako treba da izgleda i ponaša se pravi muškarac, misli u sebi svaki Nejt na ovom svetu.

Evo u kom grmu leži zec: čak i istraživanje Brene Braun zasnovano je na pričama i iskustvima žena. Ona hrabro govori o načinima na koje se žene mogu osloboditi srama. Iako kaže da feminizam nije samo o ravnopravnosti žena već i borba za oslobođenje i muškaraca i žena iz ludačkih košulja naših polova, Brene Braun posvećuje poglavlju o muškarcima i stidu svega pet ili šest stranica od ukupno trista dvadeset.

Za muškarce, očekivanja i poruke se grupišu oko muškosti, i oko toga šta znači biti muškarac… drugim rečima, kako doživljavamo sram može biti isto, ali zašto mi doživljavamo sram može biti različito… kada sam razgovarala sa muškarcima, nisam čula za višeslojna, konkurentna i konfliktna očekivanja društvene zajednice. Očekivanja su bila jasna i jednostavna: ne dozvolite da ljudi vide bilo šta što bi moglo biti doživljeno kao slabost.

Slažete li se?

Dok žene imaju nemoguć zadatak da balansiraju, pregovaraju i premošćuju očekivanja koja su često konfliktna, muškarci se guše pod ogromnim pritiskom uvek izgledati jak, neustrašiv i snažan, što je podjednako nedostižno.

Upućen gledalac mogao bi reći da se sa svim ovim pritiscima susreću i Ru, Ket, Medi i Džuls; različita seksualna orijentacija, abortus, predoziranje i zavisnost, nasilje u partnerskoj vezi – takođe su teme koje aktiviraju stid, stigmu, i koje su predisponirane da budu čuvane kao tajne upravo zbog toga što aktiviraju stid, tako da Nejt nije usamljen u svom bolu i osećaju neadekvatnosti i neuklopljenosti u širu sredinu. Svi ovi tinejdžeri na sirov, neobrađen način, za razliku od njihovih roditelja, pokušavaju da postignu moć i kontrolu nad svojom okolinom. Ket, na primer, pokušava da prevaziđe dubok stid zbog svog prvog seksualnog odnosa koji je završio na Internetu uz pomoć postizanja dominacije nad nastranim tipovima koje nalazi na Internetu, dok se Medi služi lažima – da je bila pijana kada je imala seks sa Tejlorom, da ju je on davio a ne Nejt, da joj je Nejt bio prvi muškarac u životu.

Ru davi svoja osećanja srama i defektnosti u tabletama i morfijumu, dok se Džuls upušta u sadomazohističke, neretko i vrlo bolne seksualne odnose, kako bi se osetila željenom kao žena. Međutim, sve su one, čak i Medi, prikazane u autentičnim odnosima sa drugim ljudima, kroz želju da se sa njima povežu na načine koji nisu isključivo dominantni i kontrolišući. Džuls i Ru, recimo, vrlo su bliske, čak i fizički, i dozvoljavaju jedna drugoj da opaze međusobne slabosti; isto važi i za Ket, koja barem daje šansu nekoj vrsti zdravog vršnjačkog odnosa, i za Medi, koja zapravo ima podršku svoje majke u tome da se odupre Nejtovom nasilju, što se nadamo da će i uraditi.

Nejt je jedini koji ni sa kim ne deli svoju intimu i nikome ne pokazuje svoju ranjivost, što je u apsolutnom skladu sa roditeljskim i kulturološkim porukama koje je primio.  Zanimljivije bi bilo da mu serija u budućnosti pruži priliku za razotkrivanje i iskupljenje, koliko god ono nemoguće sada izgledalo, nego da ga oslikava kao tipičnog (i toksičnog) negativca, što bi bilo suviše lako. Porodična dinamika Džejkobsovih je takva da na porodičnoj slici koju vidimo postoje tri dečaka, a pominje se samo jedan Nejtov brat.

Majku Nejt prezire i smatra slabom; uprkos znanjima o očevim prevarama, Nejt se pre identifikuje sa njim nego sa majkom, pokušavajući da zaštiti očev lažni imidž moćnog muškarca u gradu od Džuls, koja nije ni planirala da ga ugrozi. Strah od otkrivanja očevih tajni preplavljujući je i ugrožavajući za Nejta toliko da je spreman da pređe mnoge granice kako bi ove tajne sačuvao, a da pri tome ne razgovara otvoreno sa ocem o tome. Nejtov brat Aron je ”promašaj” koji nema dobar odnos sa ocem, a ni sa Nejtom; trećeg dečaka sa slike niko ne pominje.

Fanovi imaju različite teorije o tome da je možda Nejtov brat preminuo, a i teorije koje do sada nisu potvrđene a po kojima je Nejt možda bio čak i žrtva nasilja od strane oca na šta upućuje i njihova poslednja tuča nakon koje Nejt udara glavom o pod, povređujući tako sebe. Kako god bilo, objašnjenje – ponovo, ne opravdanje, ali nikako ne ni puko osuđivanje  – dečaka kao što je Nejt i muškaraca kao što je njegov otac moglo bi biti, pažljivo korišćeno, jedan od koraka na putu ka oslobođenju od onoga što Brene Braun naziva  ludačkim košuljama naših polova.

 

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *