La Casa de Papel: Zašto ljudi navijaju za pljačkaše i da li je Berlin baš “tipični psihopata”?

Serhio Markina, takozvani ”Profesor” iz Money heista, slaže priču svojoj love interest da je san njegovog oca bio da proizvodi jabukovo vino, ali je umro pre nego što je stigao da ostvari san. Istina je da je san njegovog oca bio da opljačka banku kako bi učinio porodicu bogatijom; umro je u pokušaju pljačke a porodica je ostala siromašna. Ovo je neka vrsta amaneta koju je ostavio sinovima; SPOILER ALERT njih dvojica će kasnije oformiti celu grupu pljačkaša koja će provaliti u Centralnu banku Španije sa istim ciljem, – da poboljšaju svoje do tada jadne živote i finansijske statuse. Profesor je, iz nekog razloga, svestan toga da će mu prilikom pljačke biti važna podrška najšire javnosti.

Kada se Brazil sastane sa Kamerunom na Svetskom prvenstvu, većina navijača podržaće Kamerun… jer je u ljudskoj prirodi da podržava autsajdere.

Da li je? Stariji sin me je, dok smo gledali seriju, pitao: a zašto mi navijamo za ove pljačkaše kada su dobri momci u stvari policajci?

Jedini odgovor koji imam je da su pljačkaši, za razliku od većine policajaca, prikazani tako da sa njima možemo da empatišemo, odnosno da vidimo njihove tačke gledišta, koliko god iščašene one bile. Pljačkaše vidimo izbliza, kao ljudska bića, pa sve i ako ne usvojimo do kraja stav one grešne inspektorke – da više ne zna ko su dobri, a ko loši momci – barem ćemo se zamisliti. Pljačkaša je mnogo, taoca takođe, ali za oko (odnosno tendenciju ka analiziranju) će vam najverovatnije zapasti Profesorov brat, čiji je pseudonim Berlin.

Berlin pati od Helmerove miopatije. Pre nego što je postao član bande, bio je kradljivac nakita. Ženio se pet puta – kaže da je pet puta ”verovao u ljubav”.

U planiranju pljačke, Profesor ga postavlja za neku vrstu svog pomoćnika, ”mozak operacije” iznutra (jer Profesor ostaje spolja) i osobu koja će donositi manje značajne odluke, da ne bi morali oko svega da konsultuju Profesora. Berlinove odluke nekada su dramatične: nalaže ubistvo trudne Monike, izbacuje članicu bande Tokio vezanu kroz vrata, stupa u seksualne odnose (samo delimično dobrovoljne) sa devojkom koja je među taocima, a da pri tom i ne trepne. Deluje da ima potpunu kontrolu nad svojim emocijama: čak i kada je besan, njegov bes je hladan, bez prateće neverbalne komunikacije, a kada mu je pištolj uperen u glavu, deluje da mu čak ni srce ne zakuca brže. Kada umre Moskva, član bande i otac drugog člana bande, Denvera, i publika ispred televizora i banda na televizoru kupa se u suzama, neki se čak i grle, a Berlin stoji suvih očiju i neprozirnog izraza lica.

Složenost čovekove ličnosti gotovo nikada se ne može svesti na dijagnozu (koliki god ”postotak” ponašanja dijagnoza možda teorijski objašnjava), baš kao što se ni složenost ljudskog odnosa ne može svesti na psihoterapijske tehnike. Berlin je, sudeći po onome što sam čitala u komentarima na seriju, za mnoge ljude tipičan psihopata; navodno je i tvorac serije bio primoran da ga ”eliminiše” zbog njegovih ”mizoginih stavova”. Arogantan je, čini se da mu nedostaje empatija, iživljava se nad taocima,  važan mu je (doduše, kome nije?) utisak koji ostavlja na druge ljude.

Pozabavimo se ovom idejom: takozvani trijadni model psihopatije uključuje tri različita konstrukta: dezinhibiciju (odnosno nedostatak odgovarajuće kontrole impulsa), neustrašivost (koju karakteriše socijalna dominacija, emocionalna rezilijentnost) i zlobu – što zapravo znači agresivnost i bezobzirnost prema potrebama drugih. Klasični opis psihopatije podrazumeva ”površni” šarm, odsustvo deluzija kao i iracionalnog razmišljanja, te niske nivoe nervoze, anksioznosti ili unutrašnjih konflikata. Smelost koju opažamo kod Berlina kada mu je pištolj uperen u glavu, ili nakon dijagnoze smrtonosne bolesti, zapravo i može biti upravo odsustvo anksioznosti. Međutim, možda nam se zbog toga on i dopada.

Lilienfeld sa saradnicima pronašao je da takozvana ”neustrašiva dominacija”  uključuje potrebu (i želju) da se dominira u socijalnim situacijama, šarm, spremnost da se preuzima rizik i ”imunitet” na anksioznost. Kvaliteti ličnosti koji su povezani sa ovim konstruktom mogu biti adaptivni u situacijama koje zahtevaju odvažno postupanje. Naravno, istraživači se ograđuju zaključkom da osoba mora biti inspirisana brigom za druge, sposobna da predvidi ishode svojih akcija, i da se pokaje ili rastuži kada njeno ponašanje nema dobar rezultat, kako bi bila heroj (ili pravi lider) a ne klasični psihopata. Međutim, gde postavljamo granicu? Zapravo, takozvana ”neustrašivost” i traženje uzbuđenja kao i još nekoliko crta koje se uobičajeno povezuju sa psihopatijom su povezane s svakodnevnim, malim herojskim delima, kao i – suprise, surprise – altruizmom.

Naravno, različiti autori   insistiraju na tome da za razliku od psihopata, ljudi koji čine herojska dela nisu hladni, niti zlobni (mada možda moraju biti skloni tome da upadaju u nevolje i/ili impulsivni) te da ipak imaju tendenciju da doprinesu pozitivno društvu u celini. Problem sa Berlinom je što on  zaista doprinosi ostvarenju svojih ličnih vrednosti. Njegove vrednosti podrazumevaju život u trenutku; ženi se znajući da umire i peva na svojoj svadbi. Njegove vrednosti takođe podrazumevaju pljačku; kada sazna da je bolestan i da mu je ostalo tri godine života, saopštava bratu da želi da nastavi sa planom, jer – da li biste rekli slikaru da prestane da slika? Da li biste rekli Mikelanđelu da ne napravi Davida? Ili biste mu rekli Forza, Michelangelo? Za mene, to je isto, kaže Berlin.

Pljačka je za Berlina njegovo (i bratovo) remek delo. On kaže da je ”prevara deo ljubavi”, da bi ga i najbolji prijatelj i žena kojom se tek oženio prevarili, kada bi samo imali priliku jer ”prevara ne zavisi toliko od toga koliko voliš nekoga”. Zanimljivo je analizirati njegov sistem razmišljanja; prema Aronu Beku, ljudi sa dijagnozom antisocijalnog poremećaja ličnosti često razviju set bazičnih uverenja koja su neka vrsta vodiča za ponašanje. Neka od njih uključuju narcizam, odnosno uverenje da su posebni u odnosu na druge (čime se svakako može objasniti poređenje sa Mikelanđelom, ni manje ni više), ali i opravdavanje – ideju da to što nešto žele opravdava njihove postupke.

Berlinova emocionalna inteligencija varira; jasno mu je, na primer, koliko je njegovom bratu stalo do njega i da bi dao sve na svetu da ga može izlečiti, a nije siguran u Ariadnina osećanja prema njemu, već je prosi iako je svima ostalima jasno da je ona sa njim iz straha, da joj se on čak i gadi. Logično objašnjenje za ovo je da Berlin nema nikakav kontakt sa bilo kojim osećanjem koje je za njega neprijatno, bilo da je to strah, stid, krivica, tuga, pa samim tim ni sa osećanjima inferiornosti i odbačenosti. Čak ni u trenutku dijagnoze terminalne bolesti on sebi ne dozvoljava da oseća ono što bi osećala većina ljudi pred neminovnim suočavanjem sa smrću.

Potisnuvši ova osećanja iz razloga koje nam kreatori serije nisu otkrili, Berlin se prikazuje kao superioran prema svima ostalima. U dominantnoj je poziciji u odnosu na taoce, samim tim što su taoci, stupa u intimni odnos gde je takođe upadljivo moćniji od partnerke, a u odnosu na saučesnike zauzima isti stav – ”ja komandujem”, kaže, ili (ženi, saučesnici): ”ovo je patrijarhat”. Pošto mu je ono što naziva dostojanstvom toliko važno, bira da umre suočen sa policijom – istovremeno ”kupujući” vreme saučesnicima i obezbeđujući uspeh misije, žrtvujući se, ali i poštedevši sebe bolne i spore, ponižavajuće smrti. Ovim zapravo ispunjava i svoje visoke standarde i zahteve koje je postavio pred sebe – umreće za svoj cilj i izbeći patnju – za koju je, kako sam kaže, potrebna hrabrost.

Dejvid Bernštajn navodi da narcistični klijenti zapravo osećaju ogroman pritisak da uspeju i da sami sebe ”guraju” kako bi postigli svoje ideale veličine i savršenstva. Sve manje od dostizanja ideala znači neuspeh ili osrednjost. Standardi koje je Berlin sebi postavio utiču i na očekivanja od drugih, ali oni nisu dvostruki; kada pogreši, priznaje da je pogrešio i traži za sebe kaznu od Profesora. (U šema terapiji bismo rekli da su njegovi modovi Krtikujućeg i Zahtevnog roditelja izuzetno jaki, podjednako kao i mod Nasilnika i Manipulatora.)

Berlin stoga i odlazi u velikom stilu, obožavan i ožaljen od strane saučesnika, toliko da dozvoljava sebi i male ranjivosti, neuvežbanom oku neočigledne – kaže bratu telefonom da ga voli (bez ijedne suze, ako ste se pitali), a uz sebe zadržava Arijadnu, u verovatnoj želji da ipak ne umre potpuno sam. Ovo nas dovodi do još jednog važnog moda koji je opisan u šema terapiji narcističnih klijenata – a to je Usamljeno dete. Narcistični i antisocijalni klijenti, po Bernštajnu i saradnicima, upravo i razvijaju natkompenzujuća ponašanja (uključujući i zloupotrebu droga, kojoj je Berlin takođe sklon) da bi ”zaštitili” usamljeno i nesrećno dete koje nose u sebi.

Usamljeno dete oseća se većinu vremena prazno, nevoljeno i kao da ne zaslužuje ljubav; u ovom modu klijenti ostaju vrlo kratko jer im se bol čini nepodnošljivim. Berlin bira čak i bržu smrt samo da se ne bi suočio sa bilo kakvim osećanjem bespomoćnosti; čak i smrt je pod njegovom kontrolom. Smrt može biti, kao što je i sam rekao, najbolja mogućnost u vašem životu. 

 

Reference:

Lilienfeld SO, Smith SF, Sauvigné KC, et al. Is boldness relevant to psychopathic personality? Meta-analytic relations with non-Psychopathy Checklist-based measures of psychopathy. Psychol Assess. 2016;28(10):1172‐1185. doi:10.1037/pas0000244

Patton, L.C.  et al. (2018). Psychopathy and heroism in first responders: Traits cut from the same cloth? Personality Disorders: Theory, Research, and Treatment, Vol 9(4)

 

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *