Lovci na umove ili pseudonaučnici: Da li je zločinac uvek mlađi belac, bez škole, kojeg je mučila majka?

„Ludi bombaš“, kako su ga prozvali u javnosti, sredinom prošlog veka terorisao je Njujorčane dugih šeasnest godina postavljajući ekploziv na najprometnijim mestima grada. Očajna policija nikako nije mogla da mu uđe u trag, pa su se odlučili za jedan, u to vreme, potpuno drugačiji pristup. Obratili su se za pomoć psihijatru i kriminologu dr Džejmsu Braselu.

Na osnovu fotografija sa mesta eksplozija i pisama koje je bombaš slao novinarima, Brasel je sastavio veoma detaljan profil počinioca:

„Muškarac. Krupan. Između četrdeset i pedeset godina. Precizan, uredan. Radnik za primer. Sloven. Katolik. Ljubazan ali ne i društven. Obrazovan ali verovatno nije završio koledž. Rođen u inostranstvu. Edipovac. Usamljenik, bez prijatelja. Verovatno nevin. Neoželjen, živi sa starijom rođakom. Kad ga pronađete, verovatno će nositi odelo sa dvostrukim kopčanjem. Zakopčano.“

Kada je policija pronašla krivca Džordža Meteskog, ovaj je izašao iz spavaće sobe u odelu sa dvostrukim kopčanjem – zakopčanim. Iako za njegovo hapšenje nije bio presudan profil dr Brasela već dojava radnice iz kompanije Con.Edison, uplitanje psihijatra u ovaj slučaj označilo je početak modernog profilisanja zločinaca. Naglasak je na modernom, jer se smatra da su prvi profajleri bili fiktivni junaci, tačnije detektiv Ogist Dipen iz Poovog klasika „Ubistva u ulici Morg“ i naravno Šerlok Holms, koji je rešavao slučajeve u isto vreme kada je Džek Trbosek ubijao prostituke u Londonu. Prvi pravi profajler za koga znamo upravo je lekar Tomas Bond, koga je konsultovala londonska policija 1888. godine da na osnovu izvršenih ubistava opiše ličnost Džeka Trboseka.

Inspirisan ulogom dr Brasela, FBI je formirao Jedinicu za bihejvioralnu analizu 1974. godine u cilju proučavanja seksualnih predatora. Jedan od ljudi koji su učestvovali u razvoju programa bio je i Džon Daglas, koji je svoje iskustvo 1995. godine pretočio u memoare Lovac na umove. Veruje se da je Daglas poslužio kao inspiracija za mnoge fiktivne profajlere poput Džeka Kraforda u filmu „Kad jaganjci utihnu“. Daglas i njegov kolega Robert Resler (koji je skovao termin „serijski ubica“) predstavljeni su i u Netfliksovoj seriji „Mindhunter“ kroz lik Holdena Forda i Bila Tenča.

Serija prati upravo početke FBI profilisanja i razotkrivanja uma serijskih ubica i drugih zličinaca a oslanja se na Daglasove memoare. Dvoje FBI agenata putuju po Americi i razgovaraju sa serijskim ubicama kako bi bolje razumeli psihologiju ovih zločinaca.

Pridružuje im se psihijatar Vendi Kar, čiji lik je inspirisala profesorka Zdravstvene nege duševnih bolesnika  dr En Berdžes. Berdžesova je vodeći stručnjak za psihološke posledice silovanja i zaista se pridružila Daglasu i Risleru.

„Moja uloga je bila striktno akademska, da vidimo da li mogu da uhvatim sve to što govore i pretvorim u akademske termine i koncepte.“

Poput Berdžesove, Vendi Kar je tu da agente navede da se drže naučnih principa (koliko je moguće) a takođe je sastavila formular koji je trebalo popuniti tokom razgovora.

„Sve što vidimo na mestu zločina govori nam nešto o nepoznatom počiniocu…Naučili smo da tumačimo te znakove baš kao što lekar tumači različite simptome kako bi dijagnostifikovao određenu bolest ili stanje“, piše Daglas u knjizi „Lovac na umove“.

Mindhunter  je trenutno jedna od „najbindžovanijih“ serija na Netfliksu, što ne čudi jer su krimi-serije koje uključuju profajlere uvek masovno propraćene. Ono što čudi je da uprkos fasciniranosti i popularnosti profilisanja u medijima i njegovog promovisanja od strane FBI-ja, istraživanja – kojih istini za volju i nije mnogo – pokazuju da je ova praksa sumnjiva i ne preterano efikasna. Ne bismo da kvarimo zabavu jer se knjiga Lovac na umove zaista čita u dahu, serija je sjajna, a fiktivnim profajlerima ćemo se večno diviti, međutim – ne treba bežati od činjenica.

Meta-analiza kriminologa iz 2007. godine uzela je u obzir četiri studije gde su se poredili profajleri, obični policajci i studenti u analizi podataka sa mesta zločina i sastavljanju profila prestupnika. Pronašli su, što se predviđanja tiče, da su profajleri zanemarljivo malo bolji od običnih ljudi, pa su zaključili da je profilisanje „pseudonaučna tehnika“.

Grupa istraživača sa Univerziteta u Liverpulu evaluirala je osnovnu postavku profilisanja, tačnije da karakteristike zločina i mesta zločina mogu da predvide i crte zločinca. Uzorak je činilo 100 britanskih silovatelja, muškaraca koji su napadali isključivo nepoznate žene starije od šesnaest godina. Pokazalo se da iako su počinili sličan zločin, sa sličnim modus operandi, nisu delili i socio-demografske karakteristike.

„Ne možeš da pogledaš mesto zločina i zaključiš: Prestupnik ima između 25 i 34 godine, belac je i napustio je srednju školu.“

Ta premisa profilisanja zasniva se na zastarelim teorijama ličnosti. Pretpostavlja se da postoji povezanost između toga šta zločinac uradi na mestu zločina i kako se ponaša u svakodnevnom životu, međutim za predikciju ponašanja situacioni faktori su ključni koliko i ličnost.

Dobar glas o profilisanju nije zasnovan na empirijskim dokazima već na anegdotskim primerima i fiktivnim delima. Zaista, čitajući knjigu, ispada da su sva Daglasova predviđanja uspešna i istinita i da je baš on zaslužan za rešavanje najtežih zločina (Daglasov narcizam, koji sa svakom stranicom knjige postaje sve više izražen, mnogima će biti iritantan). Međutim, anegdote i izolovani incidenti ne mogu biti dokaz efikasnosti ove tehnike. Potrebne su kontrolisane studije, što svakako nije lako izvesti.

O tome kako Daglas preuveličava svoj profesionalni uspeh manipulišući podacima, svedoči njegov članak iz 1986. godine. On je predstavio profil koji je predviđao 29 karakteristika počinioca, a u delu gde diskutuje o tačnosti profila naglašava 11 tačnih predviđanja. Prosta računica a ko se doseti, pokazuje da je pogrešio u 18 predviđanja što znači da je samo 38 odsto profila tačno. Dakle, i nije baš profil kojim bi trebalo da se diči.

Pokazalo se da previše specifične tvrdnje i preterana sigurnost u te tvrdnje mogu biti problematične jer mogu da skrenu istragu u pogrešnom smeru. FBI profajler Mark Safarik našao se na udarnim vestima u Americi kada je zahvaljujući njegovom svedočenju nevin čovek završio iza rešetaka.

Kriminolog Den Kenedi napominje da intervjui koje je Daglas vodio nisu validni jer su informacije prikupljene na malom uzorku, grupi zločinaca koja je prihvatila da govori o sebi, i pre svega grupi koja je uhvaćena. Zato sva profajlerska predviđanja zvuče slično – svi su belci, između 25 i 35 godina i u detinjstvu ih je zlostavljala majka. I zaista takav utisak imate i dok čitate Daglasovu knjigu.

Mnogi profili su toliko dvosmisleni da su primenljivi na svakoga (Barnum efekat). U jednom istraživanju analiziran je 21 profil korišćen u velikim istragama sa ukupno 3090 rečenica. Od 880 koje su sadržale predviđanja o karakteristikama kriminalaca, 82 odsto su bile neosnovane, 55 odsto je bilo nemoguće proveriti, 28 odsto je nedokazivo a 24 odsto dvosmisleno i neodređeno.

Dr Brasel kao pionir profilisanja zaslužan je za promovisanje ove tehnike kao legitimnog sredstva za rešavanje zločina. Interesantno je ipak, da je i njegov profil bio daleko od potpunog tačnog iako će se uvek pamtiti specifičan detalj – odelo sa dvostrukim kopčanjem. Ono što se izgubilo u prevodu jeste da je rekao policiji da traži čoveka sa ožiljkom na licu, koji radi noću, ima između 40 i 50 godina, i rođen je i obrazovan u Nemačkoj. Džordž Meteski nije imao ožiljak, bio je nezaposlen, a Brasel je tek u svojim memoarima naknadno dodao da mora biti Sloven.

 

 

Reference:

Kocsis, Richard N.. (2005). Profiling the criminal mind: Does it actually work?. Lancet. 364 Suppl 1. s14-5. 10.1016/S0140-6736(04)17623-X.

Snook, B., Cullen, R. M., Bennell, C., Taylor, P. J., & Gendreau, P. (2008). The Criminal Profiling Illusion: What’s Behind the Smoke and Mirrors? Criminal Justice and Behavior, 35(10), 1257–1276.

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *