(Nezdrav) razum i (bez)osećajnost: Imamo li empatiju prema ljudima niske inteligencije

Akademska Tviter zajednica mesecima ne prestaje da se oduševljava novim profilom pod nazivom Just say in mice, koji postavlja linkove ka vestima o novim (medicinskim) otkrićima  dok  u komentaru uvek stoje dve reči – KOD MIŠEVA. Evo kako to izgleda:

Naučnici otkrili novi način uništavanja ćelija karcinoma.. KOD MIŠEVA.

Revolucionarno: naučnici otkrili deo pomoću kog mogu da uspore starenje! (KOD MIŠEVA)

Naučnici slučajno otkrili lek protiv gojaznosti.. KOD MIŠEVA

Vlasnik profila, naučnik Džejms Heders, rekao je da je na ovu ideju došao izrevoltiran načinom na koji većina medija izveštava o naučnim istraživanjima, a posebno onim preliminarnim koji se rade na životinjama. Smatra da su njegove Tviter objave najlakši način da se situacija promeni. Sa preko 68 hiljada pratilaca, Džejms je uspeo da podstakne naučnike i laike da pažljivije čitaju vesti, a određeni mediji su čak i pristali na igru dodavanja ove odrednice.

Zašto je važno naglasiti da su otkrića zasnovana na miševima a ne ljudima? Iako se miševi često koriste kao model ljudskih bolesti, malo je poznato da se samo svaki deseti lek koji uspe na miševima odobri i za čoveka. Ako nešto nervira istraživače, to je dizanje uzbune oko prekliničkih studija izvedenim na životinjama dok ostaje znak pitanja da li će taj lek ili tretman uopšte uspešno da se prevede na čoveka (a češće je slučaj da neće). Između mišjeg i čovečjeg mozga postoje sličnosti ali i velike, neočekivane razlike, zbog čega su miševi zapravo loš prediktor toga kako će ljudi reagovati.

Šta se desi kada se tretman koji je uspeo na miševima brzopleto primeni na čoveka, pokazuje i fiktivno delo Danijela KizaCveće za Aldžernona. Aldžernon je laboratorijski miš kome je eksperimentalnom procedurom povećana inteligencija. Čarli Gordon ima fenilketonuriju, genetski poremećaj koji dovodi do progresivne mentalne retardacije, i  prvi je čovek koji će proći kroz istu proceduru, isprva uspešno, sve dok Aldžernon ne počne čudno da se ponaša a na kraju i ugine. Kroz Čarlijeve izveštaje pratimo njegov napredak, kognitivni i emocionalni razvoj, sećanja, odnose sa bliskim ljudima, a zatim i sudbinu nalik Aldžernonovoj.

Danijel Kiz (koji je inače diplomirao psihologiju), inspiraciju za ovaj roman dobio je u periodu kada je radio kao profesor u školi za decu sa razvojnim poremećajima. Kada se jedan đak vratio u školu posle dužeg odsustva, Kiz je primetio regresiju – više nije znao da čita: „Sve se izgubilo.. Bukvalno mi se slomilo srce.“ Otud i empatija prema različitosti, ili kako stoji u NY Times-ovoj recenziji knjige iz 1966. godine:

„Poruka je očigledna: Moramo da poštujemo život, da poštujemo jedni druge, da budemo nežni prema onima koji nisu imali sreće koliko i mi.“

Da li nas knjiga zaista uči da poštujemo različitosti i razvijamo empatiju? Na samom početku, Kiz čini da čitalac saoseća sa mentalno zaostalim Čarlijem, a kako se primičemo kraju, gubitak visoke inteligencije predstavlja se ravnim smrti, kao potpuna katastrofa sa kojom niti on niti bilo ko od njemu bliskih ljudi ne može da se pomiri. Poslednja rečenica zapisana u izveštaju liči na oproštajnu poruku nekoga ko odlazi u smrt: „Zbogom gđice knijian i doktore straus i svi…“.

Kada operisani, „novi“ Čarli shvati da je njegovo veštački izazvano stanje privremeno i da će se vratiti na „fabrička podešavanja“, odlučuje da poseti Državni dom i školu Voren, u koji će kasnije biti smešten. O tom iskustvu,  piše u svom izveštaju:

 „Dok sam se vozio nazad u grad, nisam znao šta da mislim. Obuzelo me je nekakvo hladno i sivo osećanje – osećanje pomirenosti sa sudbinom. Nije bilo priče o rehabilitaciji, o izlečenju, o tome da će jednog dana poslati te ljude nazad u svet. Niko nije govorio o nadi. Vladala je atmosfera žive smrti – ili još gore, kao da štićenici nikada nisu bili u potpunosti živi i svesni. Duše uvele od samog početka, osuđene da svakog dana zure u vreme i prostor.“

Za Čarlija je povratak na stanje pre operacije jednako potpunom brisanju svega što jeste i što je stvorio, zbog čega i čitalac starog Čarlije počinje da doživljava kao negativca koji preti glavnom junaku.

Iako se kroz roman suprotstavlja doktoru Nemuru jer ga tretira kao svoje lično čudovište kojem je udahnuo život, čini se da ni sam Čarli ne veruje da je bio ljudsko biće pre eksperimenta. On nije u stanju da poveže dečaka iz svojih sećanja sa svojim trenutnim postojanjem. Kada se priseća svog ranijeg života, o sebi govori u trećem licu, naglašavajući da je samo posmatrač tuđih sećanja a ne i učesnik. Sve čega se seća pripada nekom drugom, nekome ko ćuti i posmatra, pa i njegov seksualni odnos sa komšinicom Fej.  O starom Ja govori kao o drugoj ličnosti koja se krije negde duboko u njemu, meša se kada ne treba i čeka da izađe i preuzme vođstvo („Mali Čarli Gordon me gleda kroz prozor – čeka. Ne, samo to ne ponovo.“).

Kiz nas uverava da mentalna zaostalost lišava čoveka bilo kakvih pozitivnih iskustava u životu. Predrasuda koju promoviše kroz lik „dobrog“ doktora Strausa jeste da većini ljudi sa ispodprosečnim intelektualnim funksionisanjem nedostaje motivacija, brižnost i volja za učenjem: „Al većina ljudi njegovog niskog mentXX su neprijatni i nesarađuju obično su tupi i apatixxx i teško je do njih dopreti.“

Čarli ima laku mentalnu retardaciju, a opet je predstavljen kao večito dete koje nije u stanju da prepozna nasilje kojem je izložen. On misli da su kolege iz pekare koje ga zlostavljaju njegovi prijatelji, i tek kada mu se poveća IQ doživljava stid. Ispada da deca poput Čarlija nisu u stanju da osete odbačenost, bol i usamljenost.

Zanimljivo je da ni lik inteligentnog Čarlija nije lišen predrasuda, pa ga tako visoki IQ remeti da svakodnevno funkcioniše, posebno u odnosu sa drugim ljudima

„Što budeš inteligentniji, to ćeš imati više problema. Tvoj intelektualni rast će da prevaziđe tvoj emotivni rast“.

Njegova preterana pamet garantuje mu socijalnu neprilagođenost. Podseća na savanta, nekoga sa stereotipnom dijagnozom Aspergera, ko usled prevelike količine znanja ne može da razgovara sa ljudima. Čak i ugledni profesori beže pre nego što stigne da završi monolog („oni bi uvek našli izgovore da se izvuku, u strahu da otkriju skučenost svog znanja“).

Alis ga u jednom trenutku podseća da je ranije u njemu bilo toplote, otvorenosti, dobrote zbog koje je svima bio drag i zbog koje su svi voleli njegovu blizinu. A sada, kaže, sa njegovom inteligencijom i znanjem pojavile su se razlike u negativnom smeru. To bi značilo da je Čarli postao genije, ali nužno i egocentričan i hladan, jer se razum i emocije nužno potiru.

I miša i čoveka na kraju čeka tragična sudbina: Aldžernon od posledica operacije zaista umire, dok Čarli umire simbolički, vrataćajući se na pređašnji intelektualni nivo. Istina je, pak, da Čarli nije pronašao svoju sreću ni u jednom trenutku, a stereotipi i predrasude ga nisu zaobišli ni pre ni posle operacije.

 

Featured photo credit: Knowing neurons

Reference:

Cline, Brent. (2012). “You’re Not the Same Kind of Human Being”: The Evolution of Pity to Horror in Daniel Keyes’ Flowers for Algernon. Disability Studies Quarterly. 32.

LOFTIS, S. (2015). Imagining Autism: Fiction and Stereotypes on the Spectrum. Indiana University Press.

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *