O čemu, u stvari, mladima (i ne samo njima) priča film “Južni vetar”?

Južni vetar je, vele, za mesec dana pogledalo oko 600 000 ljudi, a ko zna koliko je ta brojka porasla do trenutka pisanja ovog teksta. Istini za volju, film je poštena akcija i pucačina sa dosta krvi, glavnim junakom – antiherojem i (spoiler alert) nekom vrstom hepienda, kakvih u holivudskoj produkciji ima više nego što naš film ima gledalaca. Osveženje je što se glavni junak ne zove Majkl nego Maraš i što ne morate da čitate titlove, i to je sve.

Izlazeći iz bioskopa, primetih grupice tinejdžera kako i dalje sede omađijano, čavrljaljući i zureći u platno, kao svojevremeno vernici kada se u tadašnjoj Kozari davalo Stradanje Isusovo. Tinejdžeri na stranu, film se dopada i sredovečnim ženama: Miloš Biković je, vele, zgodan.

Postavlja se pitanje koliko i kako jedan popularan film može uticati na publiku? Žarko Martinović u svom radu  Psihopatski likovi na filmskom i televizijskom platnu navodi da se uticaj filma kao umetnosti na određene vrste ponašanja nikada ne može isključiti, te da:

.. gledanja TV slika nasilja utoliko je veća ukoliko ekransko nasilje ima sljedeće karakteristike: ako se prikazuje u kontekstu koji ga čini društveno prihvatljivim, ako izgleda realistično, kad su gledaoci djeca, pripadnici nižih društvenih staleža, kad već imaju sklonost prema agresiji, kad je prikazani podstrekač ili počinilac sličan gledaocu, motivisan namjerom da nanese povredu u uslovima koji su slični realnom okruženju.

”Negativac” kao glavni junak, navodi Martinović, uprkos odsustvu empatije i griže savesti, često je privlačan za gledaoce jer je harizmatičan, van sistema i za njega ne važe uobičajena pravila. Glavni junak Južnog vetra je Petar Maraš, pripadnik automobilske mafije koji slučajno ukrade kola puna droge i zamera se glavnom narko bosu Golubu ali i pripadnicima policije. Martinović upravo i navodi da pored šarmantnog negativca filmovi često uvode prave monstrume, pored kojih antiheroji deluju manje svirepo; takav monstrum, koga na kraju filma niko neće žaliti, je Golub.

Reditelj Južnog vetra izjavio je da filmom nije želeo da prenese poruku, već da film posveti svom odrastanju u devedesetima, kao i drugovima koji su krenuli stranputicom.

“Film govori o nekim teškim odlukama, o linijama, o granicama koje se prelaze kada se čovek nađe u situaciju da uradi neke stvari koje ne želi, da se bori za sebe, za svoju porodicu i svoje najbliže.”

U principu, u više intervjua reditelj je ”oprao ruke” od mogućih uticaja koje film može imati na publiku, naročito onu mlađu.

Ako radite sa tinejdžerima kojima se film dopao, vaš je izbor da li ćete tim dečacima reći da mislite da je svaka reč reklame “Priča o prijateljstvu, buntu, ljubavi, vernosti i ambiciji” kada se radi o ovom filmu jednostavno neistinita, baš kao da citirate Luka Skajvokera: vau, svaka reč koju si upravo izgovorio je pogrešna. Takođe, pošto je  verovatnoća da su maloletni prestupnici u Crnoj Gori i Srbiji čuli za Luka Skajvokera daleko manja nego da su čuli za Maraša i Goluba (i film odgledali u proseku po pet puta na svojim pametnim telefonima, i čudno vas pogledaju kada ih vi čudno pogledate i kažete im da su se u vaše vreme filmovi gledali u bioskopu ili barem na kompjuteru), radite sa onim što imate. Na kraju krajeva, na svakoj generaciji je da proživi sopstvenu adolescenciju preuzimajući rizike, a na svakom socijalnom radniku i autoru psihološkog bloga da pokuša da raskrinka mit koji mu se čini destruktivnim. U suprotnom, svet ne bi išao napred i nijedna adolescencija ne bi imala smisla, o psihološkim blogovima i socijalnom radu da ne govorimo.

Da krenemo redom: da li je Južni vetar priča o prijateljstvu? Stenton Sejmnou, ekspert za takozvano ”kriminalno ponašanje” i autor mnogih knjiga uključujući i Inside the Criminal Mind, analizirao je jezik  kriminalaca i došao do zaključka da je njihov referentni sistem radikalno različit od onog koji koriste ”bazično odgovorni ljudi” i da reči imaju drugačija značenja kada ih izgovaraju kriminalci. (Napomena: reči ”kriminalac” i ”psihopata” koristićemo opisno a ne pežorativno, uz uvažavanje mnogobrojnih ljudskih razlika koje se ne mogu svesti na dijagnoze.) Na primer, Sejmnou navodi da kada kriminalac kaže da nekome ”veruje”, to nije kompliment.

“To znači da misli da je ta osoba pod njegovom kontrolom, neko ko će mu ići uz dlaku ili se barem sa njim neće konfrontirati. Ovo se veoma razlikuje od onoga na šta ljudi misle kada se oslanjaju na nekoga ko ima integritet i sposobnost da pomogne, uteši ili podrži.

 

Isto važi i za vernost: kriminalci, po njemu, nemaju koncept ”lojalnosti”, i ako ga i koriste, odnosi se na nekoga ko će uraditi tačno ono što oni žele. Prijateljstvo i vernost su u Južnom vetru takođe široko postavljeni. U izvesnom smislu, ”bazičnu odgovornost”, iako u kriminalnom kontekstu, pokazuje Car, vođa automobilske mafije, koji nastavlja da veruje i štiti Janija jer ga poznaje od detinjstva, uprkos upozorenjima drugih članova klana. Takođe, ni u jednom trenutku ne izdaje niti se odriče Maraša ili Baće, čak ni kada je njegov život ugrožen.

Sa herojem filma, Marašem, međutim, stvari stoje drugačije. Kada otkrije da je automobil koji je slučajno ukrao prepun droge, odluke koje donosi postaju usmerene isključivo na njegovu ličnu dobit. Iako njegove akcije negativno utiču na sve ljude koje voli (o ljubavi ćemo u narednim pasusima), nastavlja da insistira na sukobu sa šefom narko mafije i policijom, pa čak planira i da napusti zemlju. Kada je njegov najbolji prijatelj, koji ga je do tada sledio u svemu (upravo u skladu sa opisanim konceptom prijateljstva), ozbiljno ranjen, Maraš u početku ignoriše njegove rane, govoreći ”bićeš dobro” a potom ga ostavlja na ulazu u bolnicu i do kraja filma ne brine zaista o njegovom stanju. Takođe, kada saznaje da je Car na nišanu narko mafije i da su spremni da ga ubiju zbog izgreda koje je Maraš počinio, grubo se šali na njegov račun, iako se radi o praktično očinskoj figuri u njegovom životu.

Subjektivan gledalac mogao bi pomisliti da Maraš blefira upravo zato da bi pripadnici suparničkog klana poštedeli Carev život, ali ni u verbalnom ni u neverbalnom smislu niti u kasnijem ponašanju u filmu, Maraševo ponašanje ne opravdava ovakvu motivaciju.

Da li je Južni vetar priča o buntu? Plan reditelja je očito bio da se pozabavi ovom idejom, koja i nije toliko daleka od zdravog razuma.

Možda će zvučati bizarno, ali kriminalno razmišljanje, pokušaj da se prečicom dođe do boljeg života je neki oblik slobode mišljenja, stvar izbora, što se kosi sa idejom da je interes države i partije iznad ličnog interesa. Demokratska društva kao da podrazumevaju određenu dozu kriminaliteta, svesni da se neće svi snaći na tržištu i da će neko to probati prečicom. Zato postoje zatvori i koncept rehabilitacije umesto odreda za streljanje”, reći će reditelj.

Lik Maraša u jednom trenutku gubi sve konce iz ruku, zbog slučajne krađe, kao i kasnijeg ubistva koje nije pod njegovom kontrolom. Kriminal kao izbor izgleda u jednom trenutku kao preuzimanje kontrole i sloboda, dok izbori ne počnu da se sužavaju dovodeći našeg junaka u nemoguću situaciju. Činjenica da Maraš uspeva da se, uslovno rečeno, izbavi, nije rezultat njegove pameti već puke sreće i dogovora koji se odvijaju mimo njega, između njegovog ”šefa” Cara i korumpiranog inspektora Stupara.

Nije bitno imaš li muda, sve je trgovina”, kaže Car Marašu, odlučujući da mu oprosti i da se pobrine za njegovu ženu i dete. Okolnost koja utiče na (relativno) srećan ishod je preterivanje Goluba, šefa narko mafije, koji je izgubio kontrolu i zamerio se Stuparu, kao i konačna odluka Cara da prihvati Stuparevu ponudu i zagazi dublje u kriminal, a ne oštroumnost, razmišljanje ili hrabrost glavnog junaka. Konačni ishod je, međutim, kompromis upravo sa onim protiv čega se Maraš borio – korumpirana država, robovanje šefu, zarađivanje ”na sitno”.

Da li je Južni vetar priča o ljubavi? Prema Sejmnouu:

“…kada kriminalci govore o ljubavi, uglavnom misle na seks, a takođe koriste ovu reč u sentimentlnom smislu, kada govore na primer o majci ili detetu. Međutim, dešava se da zlostavljaju upravo one ljude koje tvrde da vole… osoba koja je u vezi sa kriminalcem često će čuti reči ”Ne razumeš”… ovo je taktički manevar koji skreće pažnju sa njih.”

Ako film analiziramo sa ove strane, jasno je da Maraševa ljubav prema Sofiji biva prikazana pre svega kroz seks, dok njihovu međusobnu komunikaciju uglavnom karakteriše nerazumevanje. Kada mu Golub kaže da će prebiti Sofiju kako bi ga ucenio da se vrati, Maraš odgovara ”barem pi.ke ima kao pleve” i nastavlja sa svojim planovima da napusti zemlju ili ucenom izvuče novac kako bi vratio drogu. Isto se dešava i kada ga majka nazove plačući, i kada ga inspektor nazove sa majčinog telefona; ”prekretnicu” predstavlja samo podatak da je Sofija trudna. Ovo upućuje na realnu mogućnost da Maraš ne brine toliko o Sofiji herself, koliko o detetu koje je i njegovo, odnosno o sebi kao ocu porodice.

Verovatno ne postoji kriminalac koji će vam reći da mu porodica nije važna; porodica se visoko vrednuje a to su prepoznali i filmovi kao što je Kum. Međutim, briga za porodicu kod Maraša ostaje na verbalnom nivou sve do Sofijine trudnoće. Recimo, i mlađi brat je porodica, a Maraš mu verbalno poručuje da treba da ide u školu i gleda devojke, dok mu sopstvenim primerom poručuje sasvim suprotno. Takođe, pre magične preobrazbe usled saznanja da će postati otac (o detetu će, by the way, u prvo vreme brinuti Car a ne on), Maraševo ponašanje dovodi do prebijanja i zastrašivanja njegove devojke, brata, oca i majke, pri čemu on ne čini ništa da to spreči niti pokazuje da ga grize savest.

Da li je Južni vetar priča o ambiciji? Barsukova  je pronašla da ambicioznu osobu karakteriše sedam odlika, a među njima cilj da bude prepoznata od strane drugih, da bude uspešna, da se ostvari kao lider; planiranje i postavljanje specifičnih ciljeva kao i konzistentno, aktivno dostizanje ovih ciljeva. Maraševi ciljevi u filmu nastaju, naprotiv, u trenutku, nakon spoznaje da vozi kola puna droge, do kojih je došao slučajno, te nema ni govora o konzistentnom i doslednom dostizanju cilja, ako se sto hiljada eura koje planira ili ne planira da podeli sa Baćom uopšte mogu nazvati ciljem. Ostale karakteristike u ovom kontekstu – kao što su motivacija za postignućem, osetljivost na kritiku, dominantnost ali i ljubaznost ka drugim ljudima, motivacija da se ulože napori kako bi se postigao cilj  i tako dalje – možda ne moramo ni da komentarišemo.

Žarko Martinović zaključuje da filmovi koji prikazuju ”grafičko nasilje” i pored svog senzacionalizma ne moraju biti nužno loši i mogu se koristiti (i koristićemo ih) u edukativne svrhe. Ono što je problematično u ovom filmu, i možda nužno sa rediteljske ali ne i sa psihološke strane, je glorifikacija Maraševog lika, koji (spoiler alert) potpuno sam (i potpuno nepotrebno s obzirom na krajnji dil sa policijom) izlazi na kraj sa bandom negativaca, a kada se preda (zašto? kada je sve ionako samo farsa) modra i trudna devojka mu trči u zagrljaj a inspektor ga predstavlja rečima ”preuzeo je sve na sebe” kao da je preuzimanje odgovornosti za ono što jesmo uradili redak dar za koji treba dobiti orden. U tom smislu potreban je kritički osvrt na film kao i psihološku motivaciju likova.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *