O detetu koje je izgubilo oca, o traumatskim posledicama gubitka, i o tračku nade koji se ipak pojavljuje – da je život moguć, i da je ljubav moguća

Postoje traumatizovana deca i traumatizovana deca; ako dugo radite u socijalnoj/dečjoj zaštiti, desiće se da shvatite da su sva deca jednaka, ali su neka jednakija od drugih. Srešćete decu koja su izgubila oba roditelja zbog bolesti ili smrti; paradoksalno, biće vam lakše da radite sa takvom decom jer ćete – i vi i oni – moći da posegnete za konačnom utehom da roditelj nije (i najčešće nije, čak ni ako je bio zavisnik) zaista želeo da ode. Moći ćete, takođe, da stavite ruku u duboki džep pun filmova i knjiga o hrabroj deci koja su preživela takvu vrstu gubitka: Hari Poter, Tom Sojer, Kralj lavova, čak i serija Frozen.

Postoje i filmovi (i knjige) o zlostavljajućim roditeljima koji na kraju bivaju surovo kažnjeni (kako i zaslužuju) kao u Flowers in the attic. No, pomučićete se tražeći umetničke prikaze roditelja koji zanemaruju decu ili ih ostave bez ”debelih” razloga (mada mi je kao devojčici, budućoj socijalnoj radnici, Pipi Duga Čarapa uvek bila sumnjiva). Zapravo, pomučićete se tražeći edukativne materijale za decu, tražeći ambivalenciju, tražeći objašnjenje – jer objašnjenje da roditelj prosto ne voli dete, da je u stanju da ga napusti, da je u stanju da se malo ili nimalo uključuje u njegov život, suprotno je svemu u šta verujemo i šta smatramo vrednim. Radeći sa napuštenom decom, često sam očajno tragala za likovima sa kojima bi deca mogla da se identifikuju, i koji bi mogli da delimično normalizuju njihovo iskustvo.

Crtani Next Gen opskuran je i ne bih nikada čula za njega da nije bilo izolacije i preturanja po Netfliksu. Čak ni ovaj crtani ne bavi se detetom koje je napušteno od oba roditelja, već razvodom u toku kojeg otac zauvek odlazi i ostavlja devojčicu Mai i njenu majku – malo li je? Kao i deca sa kojima radim, kao i ja zajedno sa njima, do kraja filma nadaćete se da će se Main otac ipak predomisliti i pojaviti, te dati sasvim novo značenje napuštanju: ”nije hteo, nešto ga je sprečilo, ipak je zapravo mrtav”, nešto kao Migelov pradeda u Coco; SPOILER ALERT: neće. I o tome, zapravo, govori ovaj tekst. O detetu koje je left behind, o traumatskim posledicama gubitka, i o tračku nade koji se ipak pojavljuje da je život moguć, i da je ljubav moguća.

U toku svađe Mainih roditelja, njen otac zauvek odlazi, nakon čega majka postaje opsednuta robotima. Maina majka nije izuzetak; svet je generalno opsednut robotima, koji deluju kao benevolentna zamena za sve što ljudima nedostaje: nude da izmasiraju stopala, donesu čašu vina i slično. Maina majka Moli nalazi sopstvene načine da se uteši nakon muževljevog odlaska, ali ne obraća pažnju na potrebe kćerke jer ni sama ne može da se suoči sa gubitkom.

U scenama neposredno nakon očevog odlaska Moli je zagrljena sa robotima a Mai zbunjena pored nje, dok se u pozadini, nimalo slučajno, čuje pesma Rebel girl. Majčine izjave poput ”ne bi ti škodilo da prihvatiš pomoć” i ”nisi sama u ovome, znaš” zvuče licemerno i potcrtavaju da je u realnosti upravo suprotno – pomoć koja se nudi je robotizovana (čak postoji i robotizovana četka za Mainu neukrotivu kosu, koja simbolizuje odsustvo majčine ruke), a usamljenost je stvarna.

U knjizi Trauma, Attachment and Family Permanence,  jedna od urednica Kerolin Arčer citira pesmu grupe Morcheeba: Fear can stop you loving, navodeći da pesma ”hvata” centralni aspekt traume koji nas ”grabi za želudac”: da strah može biti toliko preplavljujući da uništava ključne povezanosti sa drugim ljudima i ostavlja decu izolovanu u ”svetu u koji ne možemo da prodremo”. Arčerova kaže da su vreme, i ljubav, neophodni za lečenje traume; da bez njih nijedna terapijska intervencija nije preterano uspešna. Zahvaljujući majčinoj nepažnji, Mai uspeva da odluta prilikom ”eventa” vezanog za robote i da upozna 7723, borbenog robota koji je još u probnoj fazi, i kojeg ona greškom aktivira, pre nego što je obezbeđenje vrati majci. Iste večeri, Mai će pronaći 7723 u svom dvorištu – napustio je laboratoriju kako bi je pronašao.

Međutim, njihov odnos uopšte nije jednostavan. Mai će najpre odbijati da se sprijatelji sa robotom, pruživši mu šansu tek kada shvati da ga može iskoristiti u borbi protiv devojčica koje je ismevaju i tuku u školi. Ovo je česta pojava kod napuštene i zlostavljane dece, kojoj nedostaju bazični kapaciteti za samorefleksiju i samoregulaciju i čiji su nervni sistemi u stalnom stanju pobuđenosti i koja su takođe podozriva i nepoverljiva prema okolini.

Pored očevog odlaska i zanemarivanja od strane majke, očigledno bez drugih pouzdanih odraslih osoba u okruženju, Mai trpi i nasilje od strane vršnjaka. Sa stanovišta šema terapije, interesantno je da Mai nakon što biva pretučena od vršnjaka ima vidne povrede, čak i flaster na licu, koji njena majka ignoriše koliko može (radi jogu i sprema večeru kada Mai dođe iz škole), a koji zapravo simbolizuje njeno unutrašnje ranjeno i povređeno dete, uprkos buntovnom stavu. Bez toga bi nam bilo mnogo teže da empatišemo sa njom; Maino ponašanje je nekontrolisano: koristi robota kao svog Ljutitog zaštitnika: 7723, iako dobroćudan, pristaje da bude nasilan, sve dok njegovo strpljenje i ljubav ne počnu da se graniče sa samouništenjem, pa i sa burn outom, koji je tako dobro poznat svima koji rade sa takozvanom ”problematičnom” decom (”da jedan dan prođe bez eksplozija”, zamoli 7723 u nekom trenutku, ali bez efekta).

Jedna od ključnih scena je kada 7723 briše svoja sećanja kako bi se oslobodio prostor i kako bi postao funkcionalniji. Boli li, pita Mai. Ne znam, odgovara robot, kao da nije ni postojalo. Kao da nije ni postojalo, ponavlja Mai, prizivajući – i opet odgurujući – svoju najbolniju uspomenu.

Mai je toliko nepoverljiva da kaže robotu da joj nije prijatelj zato što je odbio da ozbiljnije povredi Grinvudovu, devojčicu koja je vršila vršnjačko nasilje nad njom. Drugi Main prijatelj – pas – takođe je Besno dete, koje ne uspeva da se uzdrži od psovki. Bi li pomoglo kada bih obećao da te neću nikad napustiti, pita robot i obećava nesigurnoj Mai da je neće nikada napustiti. Nakon prvog razočaranja, Mai kaže: čim sam poverovala da je naš odnos stvaran, sve si spalio do temelja isto kao i ostali, što je rečenica koju ćete često čuti (u različitim verzijama) od dece koja su nepoverljiva.

Međutim, u jednom trenutku Mai postaje svesna svojih osećanja i njihovog uzroka, što predstavlja preduslov za njeno izlečenje. Nedostaje mi svakog dana, kaže Mai plačući o ocu, što smo znali od početka ali što će nam ipak, tako izgovoreno, slomiti srce, i svakog dana sam besna na njega što je otišao. Tada joj niz obraze krenu prave, lekovite suze.

Baš smo dobar tim, kaže potom Mai, oštećeni robot i oštećena devojčica. Robot odgovara: Nikad ne bih tražio više od toga. Da li ste sanjali da vam neko, kao detetu, uputi baš takvu rečenicu? Nakon nje, ako ste sumnjali, Mai i 7723 spasavaju svet.

Kevin Adams i Džo Ksander, autori filma, objasnili su da su želeli da spoje robota koji svake večeri mora da odluči koje uspomene želi da sačuva i devojčicu koja želi da zaboravi svoje uspomene.

Svi smo pomalo slomljeni, na ovaj ili onaj način, tako da imamo dva slomljena lika koji su potrebni jedno drugome da bi preživeli.

Malo li je, za bilo koji odnos, uključujući i psihoterapijski odnos? Kako je ipak jasno da odnos nije ravnopravan i da je robot taj koji više daje, u delu koji se tiče 7723 i njegovog samožrtvovanja, film nemilosrdno oslikava posledice robotovog nedostatka ličnih granica u odnosu na Mai: kada ona od njega traži da restartuje kompletan sistem da bi povratio veštine koje su njoj potrebne i pomogao njoj, 7723 ostaje ”sagoreo” i potrebno mu je da sada Mai vodi računa o njemu.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *