Ova zgodna plavuša bila je presrećna što se najzad ostvarila u ulozi majke… A onda je čula za postpartalnu psihozu

*PAŽNJA: U tekstu su neizbežno prisutni SPOILERI filma*

U knjizi Psihologija dobrote Salmana Ahtara pročitala sam pre nekoliko dana jednu parabolu iz Budinog života: čovek u očajnom stanju pljune Budu, da bi se nakon više od deset godina vratio i zamolio ga za oproštaj, shvativši šta je učinio. Buda mu odgovara:

Pljunuo si u vodu i voda je otekla. Čovek koji sam tada bio nestao je vremenom. Ja sam drugačiji… ali rastužuje me to što, iako si naučio mnoge stvari, i dalje stojiš na istom mestu na obali reke. Obuzet si trenutkom koji je davno prošao.

Prva definicija koju naučite kada proučavate psihologiju ličnosti je da je to trajni sistem dispozicija za ponašanje i reagovanje itd. Stoga sam pre gledanja filma Tully pomislila kako bi moglo biti zanimljivo posmatrati, sa psihološke strane, kako se ličnost glavne junakinje menja sa usvajanjem novih životnih uloga kao što je roditeljstvo i prilagođavanjem na srednje doba, a kako ta ličnost zapravo ostaje ista. Sa žaljenjem sam shvatila da film propušta da se bavi ovom temom; jedan od meni omiljenih filmova je Diznijev Kid, i stoga sam mislila da bi bilo zabavno imati neki koji se na ovaj način bavi temom materinstva i ženskog sazrevanja. No, ne lezi vraže.

Glavna junakinja filma Tully, Marlo, ima četrdeset godina, koju više, koju manje, novorođenče i dvoje starije dece, od koje jedno, dečak, evidentno pati od nekog poremećaja iz senzornog spektra. Marlo ima i muža, ali se ne oslanja previše na njega, naročito ne u brizi oko bebe; iscrpljena je i prihvata ponudu svoga bogatog brata da unajmi ”noćnu dadilju” koja bi brinula o bebi dok ona spava. Noćna dadilja je, ispostaviće se, odlučna da brine ne samo o bebi već i o Marlo, i to o onim najtananijim potrebama kojih se svaka majka, kad dođe beba, odrekne prvih – pored potrebe za snom, tu je i potreba za razgovorom, izlaskom, intimnim odnosima sa mužem.

Tali čak izvodi Marlo u grad i pokušava da joj podigne samopouzdanje, čisti njenu kuću i peče kolače, sve dok joj ne saopšti da mora da ode i da je zapravo bila tu samo da je ”prevede” kroz jedan težak period. Ispostavlja se, međutim, da niko od rodbine i prijatelja nije nikada sreo Tali, te da je ona neka vrsta izmišljenje prijateljice – Marlin alter ego iz prošlosti. Njeno ime, saznaćemo, zapravo je Marlino devojačko prezime –  još jedna od stvari kojih se mi žene odričemo putem, uz gromoglasan aplauz zvanica na venčanju. Interesantno je da dadilju nudi baš Marlin brat, predstavnik njene primarne porodice, o kojoj ne saznajemo mnogo, osim da su odrasli u step-porodici i da su bili siromašni odnosno vozili bjuika.

Publika je film shvatila manje ili više bukvalno a nikako simbolično, kako ćemo ga i mi interpretirati, jer metaforički nivo jednostavno ne ostavlja dovoljno materijala. Na roditeljskim blogovima vrte se debate da li Marlo boluje od postporođajne depresije ili postporođajne psihoze. Prema DSM 5, simptomi postporođajne depresije  uključuju, recimo, ekcesivno plakanje i teškoću da se žena poveže sa bebom, što kod Marlo nije slučaj. S druge strane, simptomi postporođajne psihoze  uključuju  dezorganizovanost, anksioznost, koje počinju ili u toku trudnoće ili četiri nedelje nakon porođaja.

Psihijatrica Loren Ozborn  navodi da je postporođajna depresija stanje koje pogađa jednu od pet žena, da spada u grupu poremećaja koji se teško dijagnostifikuju, a samim tim retko i tretiraju, a s druge strane, imaju teške i dugoročne posledice i po majku i po dete. Postporođajna depresija manifestuje se kroz anksioznost, promene u spavanju i apetitu, gubitak interesovanja, zadovoljstva, a ponekada i kroz suicidalne ideje. Po Loren (a i po nama), Marlo ispunjava kriterijume postpartalne psihoze, koja pogađa mali deo populacije, oko 0.1%, prema onome što se zna.

Žene sa postporođajnom psihozom ređe ispoljavaju depresiju a češće manično ponašanje, imaju manju potrebu za snom, pokazuju grandioznost, rizično ponašanje (kao na primer vožnju u pijanom stanju), ali i psihotična ponašanja poput dezorganizovanosti, zbunjenosti pa i halucinacija i deluzija. Postpartalna psihoza češća je kod žena sa preegzistirajućim bipolarnim poremećajem nego u opštoj populaciji, i skoro uvek podrazumeva hospitalizaciju.

Ono što je zajedničko za ova dva poremećaja je da reaguju jako dobro na tretman, ali na žalost, teško se prepoznaju jer se o njima malo govori. Štaviše, mediji, kao i produkti popularne kulture materinstvo redovno predstavljaju kao srećno vreme od prvog dana, pa žene koje se ne uklapaju u ovaj model često osećaju neku vrstu krivice, što sve može biti prihvaljivo i donekle normalno dok ne pređe određenu granicu. Manično ponašanje Marlo manifestuje se kroz čišćenje kuće u toku noći, pravljenje mafina koje potom sarkastično poklanja direktorki škole iz koje žele da izbace njeno dete sa problemom pervazivnog spektra, ali i incident u kome vozeći pijana umalo pogine. S druge strane, njeni razgovori sa Tali mogu se tumačiti u svetlosti halucinacija ili deluzija s obzirom na to da drugi ljudi ne vide Tali.

Loren Osborn međutim smatra da nije odgovornost na filmu da prepozna bolest kao ni da se bavi tretmanom, te da joj se čini da je namera filma da prikaže kako ljudi nisu informisani o postapartalnoj psihozi, da sedamdeset procenata majki koje obole od nekog oblika postnatalnog poremećaja ne biva dijagnostifikovano, te da je bilo koji prikaz poremećaja koji će izazvati kontroverzu zapravo koristan jer podiže svesnost o problemu. Sama deprivacija sna, koja se često prikazuje u popularnim ostvarenjima, uključujući svojevremeno i Mother and child,  smatra se faktorom rizika za nastanak ovih bolesti, ali ne može biti njihovo jedino objašnjenje.

Na  samom kraju filma Marlo završava u duševnoj bolnici i psihijatrica obavlja kratak razgovor sa njenim mužem, koji nevoljno priznaje da je Marlo imala neku vrstu depresije i nakon porođaja sa sinom. Stoga se Marlin muž uključuje nešto više u brigu o deci, i čini se da će tako problem biti rešen. Moguće je da je film zaista pokušao da prikaže realnu sliku majke kojoj se nakon sloma priteklo u pomoć, ali bez prave dijagnoze i pravog tretmana, što je, nažalost, u stvarnom životu često slučaj. U tom slučaju, film Tully baš i nema srećan, već više otvoren kraj.

Krejg, Marlin brat, u nekom trenutku govori da samo želi svoju sestru nazad, ali gledalac, iako se i sam silom prilika družio sa Marlinim alter egom iz prošlosti, nije siguran kakvu to sestru: dvadesetogodišnju plavušu koja izlazi po barovima, živi u potkrovlju, u više je paralelnih veza i uči italijanski? Šta je to Marlo tačno izgubila a šta dobila materinstvom, osim što je izgubila devojačko prezime i dobila postpartalnu psihozu? Na ovo veoma značajno pitanje film ne daje nikakav odgovor, i to mu je možda i najveća mana, pored ostalih, unekoliko manjih.

P.s. Film možda i nema odgovornost da raspreda o tretmanu postporođajnih poremećaja raspoloženja, ali psihološki blog ima: recimo, tretman postpartalne psihoze mora uključivati medikamentoznu terapiju, radi regulisanja hemijskog disbalansa u mozgu koji kod žena vodi ka ekstremnim ponašanjima. Imperativ je procenjivati majčine potrebe, stanje i reakcije, ali i bezbednost i nje i deteta , i to redovno.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *