“Patria”, terorizam i oproštaj: Saosećanje je jedini odgovor koji ima smisla

Saosećanje nam, prema knjizi CFT Made Simple  Rasela Koltsa, dozvoljava da budemo ”pokrenuti patnjom i motivisani da je sprečimo… saosećanje dolazi iz prepoznavanja da duboko u sebi svi želimo da budemo srećni i ne želimo da patimo… kada vidimo šta je nasuprot nas – situacija u kojoj smo zajedno, prostom činjenicom da smo ljudi – onda shvatamo da sa svom patnjom i borbom koju život nosi, saosećanje je jedini odgovor koji ima smisla”.

Prema autorima terapije saosećanjem, saosećanje nam je potrebno jer je život težak. Čak i ako smo rođeni sa nekim prednostima u životu, kao što su redovna hrana, san, obuća, odeća i pristup školovanju – ipak ćemo u životu patiti. Razbolećemo se, umreti, ostariti, izgubiti drage ljude, mnogima od nas srce će biti slomljeno barem jednom, ako ne i više puta. Međutim, vrlo često, zaslepljeni sopstvenom patnjom, zaboravimo na zajedništvo sa drugim ljudima, čak i onim koji su nam najbliži.

U seriji Patria život dostojan življenja čini se nedostižnim – teroristička organizacija ETA ”drma” Baskijom, ubijajući ljude koje procene kao nelojalne svojoj ideji. U srži priče su dve porodice koje se blisko druže, ali čiji mirni životi bivaju razoreni nakon ubistva Ćata – oca jedne porodice – i užasne sumnje da je ubica Hoze Maria, sin jednog od Ćatovih najboljih prijatelja. Odnosi između njih se kidaju – Hoze Marijina majka Miren čak zauzima stranu terorista, Hoze Marijin brat Gorka se seli iz grada, dok Ćatova deca pokušavaju da pronađu smisao – kćerka u demonstrativnom napuštanju zemlje, a sin u ostanku sa majkom i raskidu sa ženom koju voli.

Serija započinje više godina kasnije – objavom lidera ETA-e da će obustaviti dalje akcije i ubistva, nakon čega Ćatova udovica Bićori odlučuje da se vrati u selo iz kojeg se odselila nakon njegove smrti. U selu još uvek živi njena najbolja drugarica Miren sa suprugom i kćerkom Aranćom, dok se Hoze Marija nalazi u zatvoru kao bivši član ETA-e. Životi Mirenine i Bićorine dece, kao i životi njih dveju, deluju kao zamrznuti u vremenu; niko se zaista nije oporavio od Ćatove smrti kao ni Hoze Marijinog odlaska u zatvor.

Španska vlada je u tom periodu odlučila da osuđeni baskijski teroristi borave u zatvorima i po petsto kilometara udaljenim od mesta življenja, što otežava posete članovima porodice i podgreva mržnju i frustraciju prema vlastima. Saosećanja niotkuda; svi ližu samo sopstvene rane. Povratak Bićori izaziva pometnju u maloj zajednici jer ljudi nisu u stanju da se nose sa njenim bolom i sopstvenom krivicom.

Aranća, Mirenina kći, pretpela je moždani udar zbog kojeg ne može da govori. Aranća je, zapravo, simbol saosećanja u seriji; uprkos tome što je dramatično fizički oštećena, što ju je muž napustio i što ima slab kontakt sa sopstvenom decom, Aranća nije ogorčena već je u stanju da primeti potrebe drugih, a naročito potrebu za uzajamnim oproštajem. U scenama iz prošlosti jasno je da je ona pokušavala da razume svačiju perspektivu čak i u situacijama kada je žrtva svoje porodice i svoga muža.

Dok njena majka Miren podržava akcije ETA čak i nakon ubistva muža svoje najbolje prijateljice, Aranća se udaje za Španca ne obraćajući pažnju na negodovanje svoje porodice. U invalidskim kolicima, izložena ponižavajućim ritualima kada je roditelji kupaju kao da je beba, Aranća mora da koristi poseban tablet da bi pisala jednom, pokretnom rukom i tako saopštavala okolini svoje misli i osećanja. Međutim, ona ne odustaje od komunikacije, što je u oštrom kontastu sa fizički zdravim ljudima oko nje koji su sposobni da komuniciraju ali odbijaju da isto čine. Aranćina strast za komunikacijom i za čišćenjem starih rana dolazi upravo iz njene svesti o zajedničkoj patnji. Ovu svest osim nje imaju i ostala deca Miren i Bićori, kao i Aranćin otac, ali ne uspevaju da je artikulišu, preplavljeni sopstvenim očajanjem i krivicom.

Bićornina kćerka razmišlja o uključenju u projekat pomirenja, od kojeg odustaje iz lojalnosti majci kada saznaje da je smrtno bolesna; ostali uglavnom pribegavaju mehanizmima izbegavanja, počev od toga da retko i dolaze u selo u kome se sve desilo. Hoaćin, Ćatov najbolji prijatelj, nikada ne odlazi na njegov grob.

Terapiju fokusiranu na saosećanje osmislio je Pol Gilbert, ali on sam navodi da je ukorenjena u evolutivnim neurološkim i psihološkim naučnim modelima te drevnim učenjima poput budizma. Kažu da je Buda pred kraj života zaključio da je suština njegovog podučavanja – ne učiniti zlo drugome. Istraživanja na koja se Gilbert poziva pokazuju da različiti aspekti saosećanja utiču na dobrobit i funkcionisanje mozga, a naročito u oblasti emocionalne regulacije.

Gilbert navodi da prema njegovom utisku ljudi koji su skloni stidu i samokritici imaju teškoće u tome da pristupe osećanjima topline prema sebi, saosećanja sa sobom i teško im je da sebe podrže. Njihov sistem afektivne regulacije je ”off line”. Ova terapija je stoga više fokusirana na proces nego na ”poremećaj”, a pre svega na adaptivne odgovore na nepodržavajuću sredinu. Svi posedujemo atačment sisteme ali od toga kakvo nam je rano iskustvo zavisi da li ćemo razviti mehanizme povezivanja sa drugima, izbegavanja ili čak eksploatacije drugih ljudi. Gilbert navodi da postoje dve vrste altruizma koje leže u osnovi saosećanja: jedan se zasniva na sistemima za brigu o drugima, dok je drugi baziran na recipročnom altruizmu i željama za ”fer” i pravednim socijalnim interakcijama. Aranća tokom cele serije upravo insistira na fer i recipročnim odnosima.

Nakon povratka Bićori u selo, uspostavlja kontakt sa njom i čak se sa njome druži, javno, na gradskom trgu, pred očima neodobravajućih suseda koji su i sami izgubili bližnje u napadima ETA. Suočavanje sa prošlošću – i sadašnjošću – koje zahteva od drugih, Aranća modeluje ličnim primerom. Nakon moždanog udara tražila je da se u kući pokriju sva ogledala kako ne bi gledala svoje iskrivljeno lice; međutim, po povratku Bićori i kada odluči da joj pomogne u traženju istine o tome ko joj je ubio muža, Aranća traži da se ogledala otkriju, i šalje svoju sadašnju fotografiju – u invalidskim kolicima – bratu Hoze Mariji u zatvor. Zauzvrat, od njega očekuje da odgovori na bolno i teško pitanje koje niko nije postavio godinama, a koje izjeda obe porodice.

Hoze Marija u početku odbija ovaj zahtev; ne odgovara na pitanje i zahteva da mu Bićori više ne piše .Aranća nije obeshrabrena ovim početnim ishodom; baš kao dobar terapeut posebno teškog klijenta, smireno kaže: Piši mu opet; i ja ću mu pisati.

Nakon Ćatovog ubistva i pre objave ETA da će prestati sa napadima, postoji stvarna i opipljiva pretnja dobrobitima obe porodice. Prema Glibertu, naš mozak daje više prioriteta pretnjama nego prijatnim stvarima, kada smo u ”pretnja” modu, pažnja, razmišljanje, ponašanje, emocije i motivi, mašta, fantazije – sve naše funkcije postaju orijentisane na pretnju, sa svim aspektima uma orijentisanim na to da postignemo zaštitu i sigurnost. Ako smo zadovoljni svojim koping strategijama onda će čak i u prisustvu draži koje opažamo kao pretnju naš mozak ostajati malo ili nimalo pobuđen. Ovaj sistem u mozgu brzo ”prikuplja” obaveštenja o pretnji i preplavljuje nas osećanjima anksioznosti ili besa.

Mehanizmi reagovanja uključuju, naravno, beg, predaju ili borbu. Sistem ”traženja resursa” pak funkcioniše tako da nam daje pozitivna osećanja koja nas vode i ohrabruju da tražimo resurse koji su nama i važnim ljudima potrebni da preživimo i napredujemo. Zato smo srećni kada položimo ispit, pobedimo na takmičenju ili ostvarimo romantičnu vezu.

Gilbert smatra da su stid i krivica različiti i da je nekada potrebno da promenimo stid u krivicu, što pomaže da prihvatimo loše stvari koje smo uradili bez osećanja da smo i sami loši. Krivica pomaže povezivanju sa drugima na način na koji stid ne možen; krivica može da bude i prirodna i očekivana u svetu u kome će većina nas ipak postupiti barem ponekad na način koji je neljubazan ili povređuje druge ljude. Aranća je primer integracije ovih sistema, jer ostvaruje blizak i podržavajući odnos sa svojom negovateljicom, medicinskim sestrama u bolnici, sa Bićori, uspeva da se šali na račun svog stanja.

Nakon što Bićori dobije pismo od Hoze Marije i odgovor da nije ubio Ćata i da je i on na svoj način propatio – poziv za saosećanje, – dešavaju se čuda: umiruća Bićori i Miren se bez reči grle na gradskom trgu, Hoaćin odlazi na grob najboljeg prijatelja, a Aranća, dotada utišano saosećanje, izgovara prvu reč nakon moždanog udara. Nada u ponovno sticanje sigurnosti je ponovo prisutna u srcima traumatizovanih ljudi.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *