Pokojnik je prisutan: Ožalošćenost i čuvanje digitalnih sećanja u kinematografiji

Šta bismo zapamtili, a šta zaboravili kada bismo imali priliku da biramo?

Ovo pitanje postavlja nam reditelj Majkl Almerejda u filmu „Marjorie Prime“. Almerejda je već poznat po uplitanju u psihološke teme – njegova je i ekranizacija Milgramovog ekperimenta poslušnosti.

Ko je, dakle, taj koji ima priliku da bira i sam gradi svoju memorijsku palatu iznova? Starica Mardžori boluje od demencije i njena sećanja polako nestaju. Ali uvek će moći da čuje najlepše trenutke iz svog života od ni manje ni više do holograma („prajma“) svog pokojnog muža Voltera. Ipak, ovo nije film o demenciji, već o sećanjima, identitetu, tugovanju i odnosu čoveka i tehnologije.

Volter Prajm je na početku kao prazna ploča, „dete koje uči da priča“. Svoje biografske podatke bazira na sećanjima članova porodice, posebno Džona, supruga Mardžorine ćerke Tes.

„Vilijam Džejms je imao ideju, koja je naučno potvrđena“, kaže Tes u jednoj sceni, „da sećanja nisu kao bunar u koji zaroniš ili ormar sa fajlovima. Kada se sećamo nečega, sećamo se sećanja. Sećaš se poslednjeg puta kada si se toga setio, a ne izvora. Tako da postaje sve više zamagljeno, kao kopija kopije.“

Stavovi psihologa Vilijama Džejmsa slični su efektu „zaboravljanja izazvanog evociranjem uspomene“. Dr Džulija Šo u knjizi Sećanje je mađioničar“ objašnjava da prema ovoj teoriji, kad god se nečega sećamo, ujedno i zaboravljamo. Iako intuitivno deluje da se prisećanjem učvršćuju uspomene i stvara snažnije i tačnije sećanje, to nije tako. Zapravo, svaki put kada prizovemo sećanje, vraćamo ga u svest, pregledamo, obnavljamo, osvežavamo, pa ga ponovo pothranimo negde u mozgu.

 „To bi bilo isto kao da iz kartoteteke sa dokumentima izvadimo jedan dosije, pročitamo ga i potom bacimo, ali prvo iskopiramo novi primerak koji ćemo odložiti u arhivu“, objašnjava dr Šo.

Koliko god bila važna za naš osećaj identiteta, sećanja su nestabilna, stalno u procesu konstruisanja i rekonstruisanja, i ne može im se slepo verovati. Na stranu to što usled nesavršenosti naših čula u startu mogu imati falinke, ponekad ih i namerno ulepšavamo. Mardžori određena sećanja krivotvori, u nadi da će revidirati ličnu istoriju tako da ne sadrži veliku porodičnu tragediju. Ona bira da Volterov Prajm bude njen suprug ali četvrtdeset godina mlađi, „pre nego što se sve to izdešavalo“, a „to“ je samoubistvo njihovog sina. Mardžori se prajmom manje bori protiv usamljenosti, a više ga koristi kao utehu, pomoć u potiskivanju neželjenih sećanja, prozor u lepšu prošlost i mirniju sadašnjost. Volter Prajm joj prepričava idealizovanu, bajkovitu verziju ključnih porodičnih događaja.

„Pamćenje funkcioniše slično kao stranica na Vikipediji: možete da pristupite svom sećanju i da ga promenite, ali isto tako mogu i drugi“, kaže psiholog i autoritet po pitanju istraživanja sećanja, Elizabet Loftus.

Zanimljivo je kako se porodične anegdote suptilno menjaju u zavisnosti od toga ko ih priča, jer ih je svako doživeo iz svog ugla. Volterova sećanja menjaju se pod uticajem novih verzija, ponekad postaju bogatija, ali ponekad zbunjuju jer su kontradiktorna. Istina se ipak negde pomalja i prepoznaje, što svedoči o tome kako se tajne, trauma i potisnute emocije neizbežno prenose i odražavaju na porodicu.

Volter kao veštačka inteligencija postavlja pitanja vezana i za uzroke svog prošlog ponašanja, i to je jedini odgovor koji ukućani nemaju. Mogu samo da nagađaju, čime neizbežno umanjuju autentičnost prajma ali i samih događaja.

Korišćenje prajmova kao deo tretmana Alchajmera, slično je Terapiji simulirane prisutnosti koja je danas aktuelna. U ovoj terapiji se osobi sa demencijom puštaju video i audio zapisi članova porodice, a njihov sadržaj zavisi od ličnih interesovanja – može biti razgovor, priča ili zajedničko sećanje. Ideja je potekla od zaposlenih u staračkim domovima koji su primetili da su njihovi stanovnici zadovoljniji i manje uznemireni što ih više posećuju članovi porodice.

Pored toga, određena istraživanja pokazuju da je prizivanje prošlosti jedan od načina da se pomogne ljudima sa blažom demencijom, jer poboljšava raspoloženje, kognitivne sposobnosti i opšte psihičko stanje. Pomoć tehnologije je u ovom slučaju važnija od činjenice da su naša sećanja neprecizna.

Digitalni dvojnici preminulih zasnovani na digitalnoj arhivi koju su ostavili za sobom, već su odavno tema brojnih književnih dela i filmskih ostvarenja. Svet u kojem zahvaljujući posebnom softveru „nikada ne morate reći zbogom.. u kojem možete razgovarati sa onima koje volite i kada ih više ne bude“, dočarala je autorka Lori Frenkel u knjizi Zbogom za sada. Epizoda Be Right Back Netfliksove serije „Black Mirror“ pokazuje kako se android preminulog ne može razvijati kao čovek, već stagnira, što je kao prst u oko da voljene osobe ipak ništa ne može da vrati u život.

Kopije preminulih nisu samo deo naučne fantastike. U svetu se uveliko radi na chat-botovima zasnovanim na ličnim digitalnim podacima. Ne očekuje se da budu zamena za stvarne ljude, ali makar pružaju nešto što podseća na razgovor sa onim koga smo izgubili, što može imati terapijsko dejstvo. Džon u filmu „Marjorie Prime“ u jednom trenutku trezveno zaključuje da ne priča sa prajmom već sa samim sobom. Nije važno šta oni kažu, već šta mi kažemo. Oni pružaju bezbedan i komforan prostor za izražavanje misli i osećanja. Džon i Tesa prajmove koriste da izgovore ono što ranije nisu mogli, da dovrše nezavršene poslove, razreše tugovanje. Isto tako, Volter Prajm je za Mardžori ogledalo njenog života a ne pokušaj da se Volter vrati u život.

Određeni naučnici smatraju da je uključivanje veštačke inteligencije prirodan korak u razvoju našeg doživljaja procesa tugovanja. Nešto kao „apgrejdovana“ verzija gledanja fotografija i videa dok se prisećamo preminulih. Potrebe ljudi su iste, samo se način na koji ih zadovoljavamo menja. Kratkoročno, sigurno može normalizovati razgovore o smrti, umanjiti početni distres i intenzitet tuge, jer deluje kao da smo kupili još malo vremena da provedemo sa onima koje volimo.

Za razliku od androida iz serije „Black Mirror“, ovde su prajmovi ti koji nadžive sve članove porodice. Kraj sugeriše da su nastavili da uče i da se razvijaju, da su svesni trenutnih događaja, pa tako i traže utehu zbog gubitka Džona.  Oni su ostali da podele sećanja koja nikada nisu proživeli, i tek tada, u tom hologramskom prostoru, jasno isplivava porodična tajna. Mardžori, makar u vidu prajma, konačno je oprostila, i shvatila da je „predivno što je (makar) imala priliku nekoga da voli.“

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *