Pripadam sebi, dakle postojim (o knjizi “Velika hrabrost” Brene Braun)

Možda vam je Brene Braun već poznata sa čuvenog TED talk-a  u kom govori o nalazima svog istraživanja o ranjivosti i upozorava nas na cenu koju plaćamo za to što “otupljujemo” ranjive delove sebe. Možda vam je poznata i kao autorka knjiga u kojima predstavlja teorije potekle iz studija o tome šta sve znači biti emotivno hrabar, koje je poreklo srama, zašto je važno biti ranjiv i zašto su nam ovi aspekti psihološkog života danas važniji nego ikad. Dve od njih su prevedene kod nas.

Ova autorka, koja je profesor istraživač na odeljenju za socijalni rad Univerziteta u Hjustonu, krajem prošle godine napisala je knjigu “Velika hrabrost” (engl. “Braving the wilderness”) u kojoj je izložila rezultate svog istraživanja na temu – šta znači doživljavati pripadnost. Ova knjiga nastala je kao omaž i svojevrsni obračun sa citatom pesnikinje Maje Angelo:

“Jedino smo slobodni kad shvatimo da ne pripadamo nigde i svugde. Cena je visoka, a nagrada ogromna.”

Brene, koja često u intervjuima ističe da svoju karijeru duguje dugogodišnjoj potrazi za osećanjem pripadnosti, bila je zaintrigirana idejom da pripadanje u svom korenu ne mora biti povezano sa određenim mestom ili ljudima.

Koristeći istraživačku metodu utemeljene teorije  Braunova na uzorku ispitanika istražuje šta “pripadanje” znači za pojedince, zašto povezanost s drugima može da bude nedostižna u savremenom društvu koje je polarizovano na mnogo načina sa fokusom na razlikama. Knjiga predstavlja prikaz nalaza o tome šta znači odabrati da budemo to što jesmo i kako da se odnosimo prema kaznama i nagradama koje mogu uslediti od okoline.

Uprkos tome što knjiga obiluje zanimljivim uvidima, promišljenim citatima i inspirativnim perspektivama, Braunovoj se može zameriti par stvari. Pre svega, knjiga nije sistematizovana na zadovoljavajuć način te su neke sjajne ideje i uvidi predstavljeni dosta neorganizovano. Tako se tokom čitanja može desiti da ne umete da prepričate šta ste pročitali. Takođe, autorka kroz celu knjigu referiše na rezultate svog istraživanja, ali je krajnje neprecizna u predstavljaju metodologije koju je koristila i načina na koji je izvodila zaključke. Uz navedene zamerke, izdvajamo neke ideje i pitanja koje su nas inspirisale.

Ko vam sedi u publici?

“U trenucima kada se osećate ranjivo, čiji glas čujete i čiji lik vidite pred sobom? Koliko njih vas kritikuju, a koliko navijaju za vas?”

Ovim pitanjima Brene otvara temu “pripadanja” ističući na sopstvenom primeru koliko je dugo svaka njena priprema za situaciju povodom koje se oseća ranjivo uključivala lica najstrožih, najciničnijih i najmanje praštajućih kritičara:

“Ako sam u stanju njih da zadovoljim ili bar da ih ućutkam, onda sam ok.”

Kao rezultat toga, autorka ističe da su i tekstovi koje je pisala, govori koje je držala i veliki deo ponašanja bili usmereni na to da ne uznemiri i razočara ovakvu publiku. Cena koju je plaćala je bio osećaj neautentičnosti u izražavanju i doživljaj da je većina njenog truda usmerena na dobijanje priznanja od unutrašnjih kritičara.

Nakon niza godina postavila je sebi nešto drugačije pitanje:

“A koga zapravo želim u svojoj publici? Zašto bi samo unutrašnji kritičari zauzimali prvi red? Želim li još nekog tamo?”

Ta misao ju je navela na razmatranje nekih drugačijih unutrašnjih glasova kojima bi mogla da da više prostora, naročito u situacijama kada se oseća ranjivo. Ona je te glasove potražila u piscima, aktivistima, pesnicima koje je percipirala kao hrabre, kreativne, one koji nisu gradili svoju karijeru udovoljavajući kritičarima. U tom poduhvatu prikupljala je brojne misli, intervjue, predavanja i knjige, konzumirala ih često i okruživala se njima kada joj je bilo potrebno ohrabrenje.

“Radila sam to kako bih se, kada me obuzme strah, okružila onima koji navijaju za mene.”

Šta zapravo znači pripadati?

Kao što temu kritičara i komentatora sa spoljašnjeg prenosi na ono što zovemo “unutrašnji plan” iskustva, Braunova isto čini i sa temom pripadanja. U kolokvijalnom govoru pa i u društvenim naukama pod pripadanjem podrazumevamo potrebu ljudi da budu deo nečeg većeg od njih samih. Tako se potreba za pripadanjem često poistovećuje sa potrebom da se uklopimo. Smatramo da su nam za iskustvo pripadanja potrebni drugi koji će svojim odobravanjem pomoći da osetimo da smo negde dobrodošli.

Prema Braunovoj, svako ima izbor u tome kako se odnosi prema socijalnom okruženju. Svako od nas može da radi stvari koje se očekuju trudeći se da zasluži odobravanje, makar to značilo da odstupa od svojih potreba, uverenja i vrednosti. S druge strane, Braunova navodi da možemo da biramo da se ne rukovodimo primarno tim kriterijumima i budemo “hrabri”. Potreba za uklapanjem u društvenu sredinu nije samo loš supstitut za formiranje osećanja pripadnosti već često i direktna barijera za njega.

Braunova je, u okviru svog istraživanja, zagrebala dublje po značenju osećaja pripadnosti. U opisu ovog osećaja njeni ispitanici su isticali da on ne zavisi primarno od drugih, već je doživljaj koji primarno nastaje u odnosu sa sobom.

“Put ka osećaju pripadnosti ne zahteva od vas da promenite ono što jeste, već da budete to što jeste (sa sobom i u odnosima).”

Prema Braunovoj, u srži osećanja pripadnosti je sposobnost da napravimo izbor koji se ne rukovodi procenom toga hoće li nas drugi odobriti ili neće.

Kako bi ilustrovala doživljaj koji njeni ispitanici opisuju kao “pripadnost” autorka koristi metaforu “hrabro stajati sam usred divljine”. Psihološki doživljaj “divljine” sačinjen je od straha od izloženosti u nepredvidivom kontekstu – kontekstu koji nas može uvažiti ili kritikovati. U toj poziciji prihvatamo sopstvena osećanja nesigurnosti, neizvesnosti i ranjivosti, kao i mogućnost kritike, usled izlaganja onog što jesmo.

Na mestu osećaja pripadnosti je nelagodno, ali i osnažujuće. Tek kada možemo da “stojimo hrabro sami usred divljine” stičemo mogućnost da svojoj okolini predstavimo i delove sebe koje možda percipiramo kao one koji se “ne uklapaju”, koji su “višak”, koji su nekako “manjkavi” ili “nesavršeni”.

“Pripadaćemo tamo gde možemo da pokažemo ono što zaista jesmo. Najvažniji deo tog osećaja dešava se u nama samima.”

Brene Braun

Jedna od praksi koju autorka pominje u kontekstu osnaživanja samih sebe jeste – davanje sebi dozvola za određeno iskustvo ili ponašanje pisanim putem. Napisati sebi dozvolu da budemo ranjivi, da budemo drugačiji, da se osećamo loše i tome slično, može biti zanimljiv način da odgovorimo unutrašnjim kritičarima.

Šta je potrebno da bismo osećali pripadnost?

Braunova nalazi da je u osnovi sposobnosti da osetimo pripadnost – poverenje u sebe i druge. Autorka poverenje definiše kao spremnost da nešto nama značajno izložimo drugoj osobi i pri tom budemo ranjivi. U izostanku poverenja s nekim procenjujemo da naše izlaganje na ranjiv način nije bezbedno.

Na uzorku Braunove izdvojile su se sledeće veštine koje ljudima pomažu u izgradnji poverenja sa sobom i drugima:

  • Poštovanje granica: Gradimo poverenje u odnosu ukoliko jasno izražavamo svoje granice i čuvamo ih, a ujedno su nam jasne granice onog drugog i poštujemo ih.
  • Pouzdanost: Svesni smo svojih mogućnosti i ograničenja i ne obećavamo više nego što možemo da ispunimo.
  • Odgovornost: Naš odnos se zasniva na poverenju ukoliko nam je oboma dopušteno da priznamo svoju grešku, izvinimo se i ukoliko smo oboje spremni da učinimo nešto da popravimo situaciju.
  • Poštovanje poverljivosti: Možemo da imamo poverenja jedno u drugo ukoliko ono što ja podelim s tobom ti smatraš poverljivim i znaš da ću se ja isto odnositi prema onome što ti podeliš sa mnom.
  • Integritet: Integritet obuhvata sledeće komponente: biram hrabrost ispred komfora, biram ono što je u skladu sa ostatkom mene ispred onog što je u tom trenutku zanimljivo ili zabavno i živim vrednosti koje zagovaram.
  • Bez osuđivanja: Možemo da pričamo o tome šta nam je potrebno bez toga da osuđujemo jedni druge ili same sebe.
  • Velikodušnost: Naš odnos je odnos poverenja ako ti tumačiš namere iza mojih postupaka na velikodušan način i potom ih proveriš sa mnom. Isto važi i za mene.

Verujemo da će vas neke od ideja i pitanja podstaći na razne vrste praktikovanja hrabrosti na “Brene način” poput samostalnog istraživanja sebe, započinjanja razgovora na pomenute teme ili, pak, prorade istih u okviru psihoterapije.

 

 

Please follow and like us:

About Ana Perović

Master kliničke psihologije, konstruktivistički psihoterapeut i naša dopisnica iz Zagreba. Trenutno se bavi istraživanjem telesne psihoterapije, terapije igrom i online terapije, a sasvim izvesno nikada neće prestati da čita o psihoanalizi i teoriji vezanosti. Voli duge šetnje i kratke meditacije.

View all posts by Ana Perović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *