Rečenice koje leče: Verbalizacija traume kao preduslov za iscelenje

*PAŽNJA: U tekstu su neizbežno prisutni SPOILERI serije “Patrik Melrouz”*

Danima pokušavam da napišem tekst o Bertu Helingeru (evo, Sanja, samo što nisam!) i zapinjem jer ni sama nisam sigurna šta da mislim o njemu. Neke njegove reči zvuče mudro, što ne znači mnogo – danas ćete pročitati deset ili petnaest pamtljivih i pitkih životnih mudrosti samo na Tviteru, da ne istražujemo dalje. Doduše, kao da  i nauka namerno ignoriše ceo sistem porodičnih konstelacija.

Istraživanja o učinkovitosti gotovo da i ne postoje; zapravo, nekom vrstom istraživanja su se bavili upravo terapeuti (ako uopšte smemo da ih nazivamo terapeutima?) ove orijentacije . Uglavnom se kritikuje sam vremešni osnivač terapije, harizmatičan i burnog života poput vođe kakve sekte, te se navodi  nekoliko njegovih kontroverznih pozicija, između ostalih, da je Hitlera smatrao ljudskim bićem, pa mu čak napisao i pesmu. Ovaj podatak možete naći čak i na Vikipediji, kao i uzbunjivačke stavove prema seksualnom zlostavljanju i incestu.

U analizi porodičnih konstelacija, na scenu se postavljaju dobrovoljci koji glume klijenta i njegovu porodicu i ”facilitatori” posmatraju kako se dobrovoljci osećaju i šta imaju potrebu da kažu. Slično je psihodrami, ali mnogo svedenije, jer se čini kao da se u trenutku razrešava celokupna tenzija porodičnog života u više generacija, kroz jednu ili dve transakcije. Na primer, počinilac incesta kaže majci žrtve: ovo radim zbog tebe, i nakon toga žrtva je u stanju da mu oprosti. Potreban je stomak, ali i zainteresovanost da bismo uopšte pokušali da shvatimo kako razmišljaju Helinger i njegovi sledbenici. Takođe, potreban je stomak ali i zainteresovanost da biste sebe neko vreme mučili gledanjem serije  Patrik Melrouz.

Serija je zasnovana na istoimenoj kvintologiji romana koji prate glavnog junaka u borbi sa zavisnostima različitih vrsta i kroz dekadenciju engleske aristokratije. Od prve epizode, jasno je da je Patrikovo samouništenje toliko odlučno da u njegovoj osnovi mora ležati nekakva ozbiljna trauma, te da, dramaturški gledano, trauma ima neke veze sa njegovim pokojnim ocem. Simbolična je scena u kojoj Patrik pokušava da izbaci urnu sa očevim pepelom kroz prozor hotela, ali ništa se ne dešava – prozor čak ni ne naprsne, uprkos njegovim očajničkim nastojanjima.

Kada Patrik sećajući se svog detinjstva, oca nasilnika i majke alkoholičarke kaže to niko nikome ne bi smeo da radi ozbiljnom gledaocu upali se crvena lampica – verovatno se radi o seksualnom zlostavljanju dece kao jednom od najtežih oblika porodične patologije. Ispostaviće se da je ozbiljan gledalac u pravu, ali Patrik Melrouz se sa ovom temom hvata u koštac na neuobičajen način, zbog čega bi trebalo da budemo zahvalni. Kada smo se bavile ovom temom pišući o filmu Mustang, fokus je bio upravo na maglovitom prikazu seksualnog zlostavljanja koje se nikada ne razrešava i čije posledice nastavljaju da progone i žrtve i očevice sa nesagledivim posledicama, a da pri tome nikada ne bude čak ni imenovano.

Patrik Melrouz na sličan način ne pominje incest u prvoj epizodi, tako da se gledalac pita je li ili nije bilo incesta, i, uz ljudsku sklonost negaciji, nada se da ga nije bilo. Međutim, od druge epizode ka kraju serije magla počinje da se podiže dok se na kraju potpuno ne raščisti. Beverli Endžel  navodi da u svojoj dugogodišnjoj praksi zapravo nije srela žrtvu zlostavljanja u detinjstvu koja se nije problematično ponašala, u smislu psiholoških problema ili zavisnosti, a da je paradoksalno upravo to što žrtve koje su preživele traumu ne razumeju svoje reakcije i od sebe očekuju da iz iskustva izađu neozleđene i nastave sa životom kao da se ništa nije dogodilo. Ona takođe navodi da su zloupotreba alkohola, droge, cigareta, samopovređivanje, zavisnost od seksa i slično zapravo pokušaji da se izađe na kraj sa traumom i da se umanji anksioznost i pobedi nedostatak ličnih kapaciteta za nošenje sa negativnim emocijama.

Patrik živi  uništavajući svoje psihičko i fizičko zdravlje, međutim, nakon što prođe prvu rehabilitaciju prinuđen je da se suoči sa drugačijim životom – bez anestezije. Za razliku od devojčica u Mustangu, za razliku od mnogih odraslih žrtava seksualnog nasilja, Patrik odlučuje da ispriča svoju priču. Preloman trenutak u njegovom životu je kada se poverava najboljem prijatelju Džoniju, koji je takođe bivši zavisnik i za koga, in a simple twist of fate, kasnije saznajemo da je psihoanalitičar.

Mogli bismo polemisati, kad smo kod devojčica u filmu Mustang, da Patrik ima mnogo više privilegija od njih kao odrasli, bogati beli muškarac, pa uz to još i sa najboljim prijateljem psihoanalitičarem; ali to svakako ne umanjuje hrabrost koja je potrebna da bi čovek prevalio istinu preko usta i uticaj koji to može imati na njega ali i na one koji su imali slično iskustvo. Pričanje priče o traumi  može imati snažan efekat na dobrobit pojedinca, čak i kada se javi van terapijskog setinga. Suština ovog terapijskog metoda je da se trauma na neki način ”odvoji” od klijenta doprinoseći tome da on oseća da bolje vlada njome, boljem razumevanju simptoma ali i kontroli nad simptomima; smanjuje se osećaj izolacije a povećava osećaj da klijenta neko podržava, da je tu za njega i da ga razume. Rekao sam ti da postoji nešto što nikada ne izgovaram naglas, ali sada ću izgovoriti, kaže Patrik na kraju epizode Some hope, i preokret zaista nastaje – u sledećoj epizodi vidimo ga kao još uvek treznog advokata sa ženom koja ga voli i dvoje dece, kako brine o majci koja ga nije zaštitila od seksualnog zlostavljanja oca.

Ako želim da se probijem u svet, ne ovaj nego stvarni svet i da mu dam svoj doprinos, i da živim umesto da preživljavam, moraću da počnem da naglas izgovaram te stvari, kaže Patrik.

Kasnije saznajemo da je o svojoj traumi razgovarao i sa ženom, a pokušao je, bez mnogo uspeha, da razgovara i sa majkom.

Međutim, za potpuno izlečenje nije dovoljno samo reći šta se dogodilo već i zaista reći i shvatiti da je ono što se dogodilo bilo pogrešno i nedopustivo. Dženina Fišer navodi da je jedna od odlika traume iz detinjstva to što značajno ometa sposobnost tela da se ”samoreguliše” bilo psihološki bilo somatski. U psihološkom smislu, trauma ometa funkcionalno, interepersonalno i konceptualno učenje, te žrtve razvijaju razne kompenzatorne strategije koje često uključuju zavisnička ponašanja, a čiji je cilj upravo samoregulacija.

Alkoholizam i korišćenje heroina kod Patrika su započele kao strategija preživljavanja iz koje se potom razvila zavisnost. Njihova prvobitna namena je bila da otupe intruzivne misli i sećanja, jer Patrik traumu nije potisnuo već je vrlo dobro pamti, sa svim detaljima. Džanina Fišer navodi da je potrebno da znamo na koji način je simptom pomagao žrtvi traume da preživi, to jest koje je to simptome ona pokušavala da drži pod kontrolom kroz svoju zavisnost, što će između ostalog pomoći tome da se predvidi mogući relaps.

Relaps se kod Patrika javlja u trenutku kada njegova majka Elanor odlučuje da kuću u kojoj se zlostavljanje dešavalo ustupi šarlatanskom dobrotvornom društvu. Godinama trezan, opet počinje da pije, razvodi se i ponovo ima nevažne seksualne avanture. Kada ga žena upita zar mu nije lakše da kuća nestane iz njegovog života, on navodi da je nekada imao utisak da ga kuća štiti, tako da majčinim nepopustljivim postupcima ostaje i bez te simboličke zaštite.

Nakon aktiviranog ponovnog osećanja bespomoćnosti, Patrik završava na rehabilitaciji od alkohola, sve dok ponovo ne donese odluku da mu u životu bude dobro i da provede vreme sa ženom i decom. U tom smislu poslednja scena u seriji od velike je važnosti za razumevanje izlečenja traume. Predomislio sam se, misli i služe da bi se menjale, kaže Patrik ženi kod koje odlazi nakon majčine sahrane umesto da pozove konobaricu čiji broj telefona ima – još jednu u nizu žena za koje je mislio da će ga ”spasiti”.

U ovom trenutku Patrik iznova proživljava jezivu scenu iz detinjstva koja prethodi užasnom zlostavljanju od strane oca kome je prepušten na milost i nemilost, ali sa drugačijim krajem.   Naime, umesto da opet proživi grozno iskustvo, Patrik zamišlja da je rekao ocu: ne, ovo je pogrešno, ovo što radiš je pogrešno… niko to ne bi smeo da radi nikome, nakon čega otac postaje ono što je i bio – nesrećan, iscrpljen stari čovek, umesto moćnog tiranina. U terapiji ljudi sa posttraumatskim stresnim sindromom, naročito ratnih veterana, kao značajna se pokazala tehnika u kojoj se prisećaju svojih noćnih mora i onda osmisle drugačiji kraj za njih . Ove fantazije se mogu odnositi  i na stvarne događaje, i time pomažu da na površinu izađu napori uma da se izbori sa osećajem traumatske bespomoćnosti.

Da se vratimo na Helingera: negde između pokušaja nauke, astrologije i nju ejdž filozofije, njegova škola razvila je između ostalog paradigmu takozvanih rečenica koje leče. Nedavno sam sa jednom drugaricom pričala o tome koliko je psihoterapija moćna i da li reči mogu da spasu ljudski život. Možda svako od nas, u srcu, mozgu ili na papiru, ima spisak rečenica koje su nam spasile život; možda se, da nije tako, niko ne bi ni bavio psihoterapeutskim pozivom.

Možda, s druge strane, svi nosimo u grlu i stomaku gomile neizgovorenih, neispljunutih i nesvarenih reči koje su mogle da spasu nas i svet. Još uvek nisam pročitala knjige o Patriku, ali se nadam da je završetak knjiga sličan završetku serije, i da je tragični junak nakon ovako odigrane scene sa ocem pronašao svoje spasenje nakon izgovaranja rečenica koje leče. Uostalom, šta možemo i reći o traumatizovanju dece osim da je suštinski pogrešno i da ne bi smelo da se dešava, uprkos potrebi da izgradimo racionalan pogled na svet? Sve ostale rečenice dolaze kasnije.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *