Šta ako smrt ne znači gubitak: Najvažnija (i najtužnija) lekcija crtanog filma “Coco”

Nijedan tekst koji sam u toku formalnog školovanja pročitala o terapiji gubitka nije mi ”pio vodu”. Sa predavanja iz porodične koje se bavilo baš ovom temom izašla sam preplavljena ali i nezadovoljna. U svesci iz koje sam učila za ispit pisalo je, citiram, da se osoba nosi sa gubitkom menjanjem unutrašnjih prezentacija svog sveta, reorganizovanjem i preorijentacijom svojih naklonosti i vezanosti.

Dalje, takozvano ”zdravo žalovanje” (vama ovaj izraz ne ”škripi” već u startu?) podrazumeva uspeli pokušaj pojedinca da prihvati promenu u svom spoljašnjem okruženju. Otvorena komunikacija je, vele dalje, ključna, kao i upotreba direktnih reči kao ”smrt”,”sahranjen”, a izbegavanje indirektnih pojmova kao ”preminuo”,”pokojni”. Tehnike koje se koriste su na primer pisanje pisama i korišćenje prazne stolice. Kad god sam predlagala klijentima da pišu pisma izgubljenim delovima sebe, nalog su prihvatali sa zbunjenošću, a ja ih za to nisam krivila; s druge strane, kada mi je otac umro, i sama sam pomislila da prazna stolica nema nikakvog smisla, jer kod kuće već imam praznu stolicu dvadeset četiri sata dnevno i ne vidim da mi je od pomoći.

Jedna devojčica sa gubitkom sa kojom sam radila kao jedan od terapijskih ciljeva navela je da želi da oseti olakšanje. Crtani film Coco koji je odneo Oskara za najbolji animirani film, na primer, garantovano donosi olakšanje, možda bolje nego ijedna poznata psihoterapijska tehnika, zbog svog jedinstvenog i hrabrog pristupa gubitku.

U crtanom Coco čukundeda glavnog junaka govori, s one strane groba, svojoj ženi da nikada nije nameravao da je napusti; da je uvek želeo da se vrati ali da jednostavno u tome nije uspeo. Kada čuje ove reči, čukunbaka Imelda, inače odlučna i gorljiva osnivačica svojevrsnog matrijarhata u Migelovoj porodici, počinje da grca i govori: Mnogo puta sam pokušala da te zaboravim. Ova rečenica ima veoma ozbiljnije implikacije sa transgeneracijskim posledicama.

Hektor je zapravo neka vrsta porodične tajne. Hektorov i Imeldin čukunuk, dečak Migel strastveno voli muziku, ali mu članovi porodice zabranjuju da se njome bavi, zbog toga što je njegov čukundeda napustio porodicu iz strasti prema muzici. Nakon toga, čukunbaka se posvećuje pravljenju cipela, razvijajući ozbiljan porodični biznis. Muzika predstavlja zabranjenu aktivnost zbog potencijala da bude ”okidač” za bol koji je čukunbaba morala da zaboravi kako bi njena porodica opstala.

Takođe su članovi porodice sklonili čukundedu sa svih porodičnih fotografija i nema ga ni na oltaru na kome se odaje počast mtvima prema meksičkom običaju. Migel čudnom igrom slučaja završi u zemlji mrtvih nadajući se da će tamo pronaći svog čukundedu. On zapravo ne zna ni ko je bio njegov čukundeda, pa većinu crtanog i on i gledaoci provedu u prijatnoj zabludi da je to najslavniji gitarista Migelovog grada.

Migelov identitet ne može da postane celovit upravo zbog toga što ne zna ništa o svom čukundedi. Najvažnije porodično pravilo je da se ne razgovara o čukundedi i da se niko ne bavi muzikom, već da svi prave cipele, čime se briše svaka mogućnost individualizacije i diferencijacije od ostalih članova porodice, a sve u cilju izbegavanja suočavanja sa gubitkom. Migelu samom nije jasno zašto je baš takav kakav je, te na kraju govori svom čukundedi da je celog života bio različit od okoline, a da ni sam ne zna zašto; sada shvata da je to upravo zahvaljujući čukundedi zbog čega oseća ponos i drago mu je što je deo svoje porodice.

Međutim, u filmu postoji jedna osoba koja je očigledno odbila da se povinuje porodičnom pravilu ”taj čovek mora biti zaboravljen” i to je mama Koko, čukundedina kćerka i Migelova prababa. Zahvaljujući sećanju koje je gajila na svoga oca, uspomena na njega biva spašena i on biva uvršten ponovo u sećanja svoje porodice, kao i u rituale tugovanja. Terapija tugovanja i tradicionalni, linearni modeli, koliko god priznavali mogućnost ”oscilacija” u tugovanju, ipak imaju za cilj ”odvajanje” od umrle osobe i, psihoanalitičkim jezikom rečeno, povlačenje kateksa sa nje i njihovo ulaganje u druge osobe i stvari.

No, šta ako je prirodnije da nakon smrti ili gubitka osobe koju smo voleli nastavimo da gajimo odnos sa njom, samo drugačije definisan, baš kao što je uradila Koko? Pol Rozenblet počinje svoje poglavlje u knjizi  Continuing bond: new understandings of grief  zanimljivim zapažanjem:

Mnogi Amerikanci misle da tugovanje može da bude završeno… nude im se razni načini da stignu do tog cilja.

On se bavi pretpostavkom da će nas veliki životni gubici, odnosno njihove posledice, pratiti čitavog života, iako tugovanje nije konstantno nakon prvih nekoliko nedelja ili meseci. Gubitak, navodi on dalje, nije stvar koja se desi samo jednom, kao izolovani incident; često je praćen drugim gubicima i drugim uvidima o gubitku. Na primer, gubitak Hektora kod Imelde je izazvao gubitak strasti prema muzici, gubitak dela njenog identiteta, dok je kasnije vodio ka novim gubicima kod Koko, koja ne samo da je izgubila oca već i pravo da priča o njemu i da ga se seća, iako je očigledno da joj je on jako nedostajao. Ovo je dalje dovelo do toga da zamalo i Migel ostane u svetu mrtvih, što je zanimljiva potvrda toga kako transgeneracijske nerazrešenosti ”jedu” pripadnike kasnijih generacija.

Bolbi je posmatrao tugovanje kao vid separacione anksioznosti, u čijoj je osnovi želja za ponovnim spajanjem sa izgubljenim objektom. Po njemu, smrt čini povezivanje nemogućim te je stoga i težnja za ponovnim spajanjem maladaptivna. Međutim, jedno japansko istraživanje pokazalo je bolju prilagođenost  (sic!) japanskih udovica u odnosu na britanske, što su autori povezali sa običajima i ritualima smrti. Bolja prilagođenost znači, ukratko, manje depresivnih i anksioznih simptoma. Jedan od autora istraživanja, Jamamoto, naveo je da preci ostaju prisutni u životu preživelih, sa njima se može razgovarati, može im se ponuditi i hrana, što olakšava živima nastavak života; pa ipak, prisustvo oltara posvećenog mrtvima većina ljudi koji pripadaju zapadnoj civilizaciji smatrala bi žestokom patologijom.

Naime, tuga zbog gubitka je univerzalno ljudsko iskustvo, ali način žaljenja zavisi od kulture. Jedno istraživanje  se bavilo kvalitativnom analizom iskustva žaljenja u latinoameričkim porodicama, upravo zbog postojanja specifičnih rituala. Zaključak je bio da kod ovih porodica  postoji poštovanje kontinuiteta odnosa između umrlih i živih i potreba da se ovi odnosi održavaju upravo radi boljeg razumevanja porodične istorije, sadašnjosti i budućnosti. Meksički ritual Dana mrtvih  podrazumeva da mrtvi mogu na jedan dan u godini da se vrate i provedu neko vreme sa živima a živi učestvuju u pripremama za ovaj dan. Međutim, ni kulturološke olakšice nisu od značaja ako se radi o porodici u kojoj je bol gubitka bio prejak da bi se priznao  i koji je stoga potisnut.

Jedan od mojih omiljenih sajtova na temu tugovanja je What’s your grief.  Eleanor, vlasnica bloga, u svom blagonaklonom prikazu teorije Elizabet Kubler Ros (a koja se svima nama tugujućima već odavno popela na glavu, meni još od treće godine faksa kad smo je pominjali na predavanjima iz mentalne higijene), kaže:

“Nećete zatvoriti knjigu i završiti priču, priča će ostati sa vama i ponovo ćete proživljavati tugu, bes i čežnju koja se nalazi na njenim stranicama. Pa ipak, vaša će priča biti malo više u boji, s malo više nade i optimizma oko budućnosti. “

Vorden, jedan od vodećih teoretičara u oblasti tugovanja, takođe je govorio o ”četiri zadatka tugovanja”. Problem sa svim ovim teorijama je što pretpostavljaju da postoji nešto kao što je krajnji cilj procesa, što mnogim ljudima koji tuguju nije blisko. Krajnji cilj procesa je zapravo, kako nas crtani Coco uči, sećanje, jer ako ponovni susret (barem u ovom životu) nije moguć, a ljubav i povezanost su bili stvarni, potrebno je da barem priznamo sebi da nije moguć ni zaborav, i da živimo s tim najbolje što možemo, čak i kada, kao u slučaju mame Koko, sve radi protiv nas.

 

Reference:

Yamamoto, J. et al. (2006). Mourning in JapanThe American Journal of Psychiatry, 125(12). 

Shapiro, E.R. (1995). Grief in family and cultural context: learning from Latino families. Cultural diversity and mental health, 1(2). 

 

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *