Stvaranje iluzije i(li) psihoanalize: Kokain, greške i plagijati Sigmunda Frojda

Frojdova naučna reputacija je poslednjih decenija u padu, ali on i dalje važi za najuticajniju ličnost svog vremena. Psihoanalitički fanatici pod budnim okom drže biografske studije o Frojdu kako bi odbranili legendu od epohalnih novih otkrića koji mu ne idu u prilog.

Ovako nas, oštro od starta, Frederik Kruz, profesor engleskog jezika na Berkli Univerzitetu, uvodu u svoju novu knjigu „Freud: The Making of an Illusion“, kojom zadaje poslednji udarac Frojdovom liku i delu. Kruz je svoju karijeru započeo kao psihoanalitički književni kritičar, pre nego što je potpuno odbacio psihoanalizu kao ne samo neefikasnu već i štetnu po pacijente. Ovo nije prva knjiga kojom učestvuje u „frojdovskim ratovima“, a imajući u vidu posvećenost „blaćenju“ oca psihoanalize, neće biti ni poslednja.

Na (neopravdanih, a simboličnih?) 666 stranica knjige, služeći se tek skoro objavljenim dokumentima, Kruz oslikava Frojda kao slabog i nemoralnog čoveka željnog slave; lošeg lekara i naučnika; manipulatora sklonog izvrtanju prošlosti, naučnih rezultata i priča o pacijentima. Za početak, Kruzu je sasvim dovoljan greh to što se Frojd stideo svojih jevrejskih korena. Na ovaj zaključak navodi ga podatak da je promenio ime kada je imao četrnaest godina. Rođen kao Sigismund (po poljskom monarhu koji je zaštitio Jevreje od pogroma) Schlomo (po dedi Solomonu), Frojd je smatrao da mu više pristaje Sigmund, po heroju iz Vagnerove opere „Valkira“ (a o odnosu Vagnera i arijevske rase suvišno je govoriti).

U knjizi je do detalja opisana Frojdova zaluđenost kokainom i uloga koju je imao u svetskoj promociji ove droge kao bezazlenog leka koji ne dovodi do zavisnosti. Preporučivao ga je prijateljima i pacijentima, čak i tadašnjoj verenici Marti, a pisma koja joj je pisao puna su kokainskih seksualnih fantazija („Hraniću te kokainom a ti ćeš morati da me ljubiš na svakom mestu“). Iz tih istih pisama evidentno je da je Frojd unosio kokain u svoj organizam u prekomernim količinama, te Kruz zaključuje da su i mnoga njegova dela bila pod uticajem izmenjenog stanja svesti – pre svega prvi tekstovi u kojima postavlja temelje psihoanalize. Šta je to konkretno u psihoanalizi proizvod kokaina a ne Frojdovog uma, Kruz nažalost dalje ne razrađuje.

Najsočniji intimni trač koji je sada već potvrđen kao istinit novim podacima, jeste Frojdova afera sa Martinom rođenom sestrom Minom, koja je živela sa njima i čuvala im decu. Postoje indicije i da je tokom jednog putovanja kroz Italiju Mina ostala u drugom stanju, pa se Frojd pobrinuo da abortus prođe nezapaženo, objašnjavajući Marti da je Mina hospitalizovana zbog tuberkuloze.

Neka druga pisma jasno ukazuju da je bio ženomrzac („Vidim da se svi slažemo da su žene rođene za nešto bolje u odnosu na mudrost“), a posebno je monstruozan način na koji se, i pored preljube, ophodio prema supruzi. Za svoje ponašanje nije preuzimao nikakvu odgovornost („Ako sam u poslednje vreme postao nesnosan, ti se zapitaj šta me je takvim napravilo“), smatrao je da je kriva što je kasno dostigao slavu („Ovde bih mogao da se malo vratim unazad i objasnim kako je moja verenica kriva što još kao mladić nisam postao poznat“), a netrpeljivost nije krio ni pred drugima: „Žao mi je što ne mogu da ti ukažem pravo gostoprimstvo. Kod kuće nemam ništa sem stare supruge“, rekao je Jungu 1907. godine kada je Marta imala 45 godina.

Profesionalno, Frojd je isprva želeo da postane pesnik ili pisac, ali ga je put naveo da se zainteresuje za medicinu, koju nikada nije zavoleo, a pacijenti su mu se posebno gadili. Sa isključivo jednim ciljem – da postane bogat i slavan – neuspešno se oprobao i kao lekar opšte prakse, neurolog, oftalmolog, sve dok nije postao opijen i inspirisan subjektivnošću Žan-Marten Šarkoovih studija o histeriji i hipnotizmu.  Frederik Kruz i Šarkoovu bolnicu opisuje kao „centar propagande i mesto dehumanizujućih eksperimenata“.

„Namera mi je da iskoristim nauku umesto da dozvolim da nauka iskoristi mene“, kaže Frojd u jednom pismu, čime podvlači potrebu za priznanjem više od strane bogate javnosti nego samih kolega. „Zlatna ribica je uhvaćena“, kaže o baronici Marie von Ferstel koja je 1905. godine zaključila da je Frojd običan šarlatan. Prema procenama, od 1886. do 1939. godine, tri četvrtine njegovih pacijenata bili su imućni ljudi, a poređenja radi, u slučaju Alfreda Adlera samo jedna četvrtina. Jedan od Frojdovih najpoznatijih pacijenata, Sergej Pankejev ili „Čovek vuk“, za četiri godine psihoanalize prema današnjoj vrednosti platio je svom terapeutu 500.000 evra!

Da Frojd nije mnogo mario za Hipokratovu zakletvu, jasno je iz izjava njegovih kolega koji su bili šokirani spremnošću da godinama leči iste pacijente iako nema nikakvih vidljivih znakova napretka. Čak je i medicinske greške tumačio u svoju korist,  o čemu svedoči detaljna priča o pacijentkinji Emi Ekštajn koju je lečio 1895. godine od histerije. Zajedno sa prijateljem i otolaringologom Vilhelmom Flisom, Frojd je bio uveren da se određene genitalne tačke nalaze unutar nosa kao i da utiču na reproduktivni sistem. Stoga je ohrabrio Flisa da operiše Emu i ukloni joj deo nosnih turbinata zbog čega je umalo iskrvarila na smrt. Kasnije ovaj incident opravdava kao Eminu histeričnu reakciju – ona je sama izazvala krvarenje iz seksualnih pobuda.

Ovakvih nategnutih zaključaka je pregršt, a znali smo ih i pre Kruzove knjige. Primera radi, pacijent je video majku kako krvari zbog rane koju joj je naneo suprug – otac, a Frojd kaže: „Imamo li razloga da uopšte posumnjamo da je otac naterao majku na analni seks?“ Dodatni dokaz je bila pacijentova histerična reakcija na pomen operacije hemoroida.

Slični podaci idu u prilog Kruzovoj pretpostavci da Frojd teorije o ljudskoj psihi zasniva prevashodno na ličnom iskustvu, primoravajući pacijente da se uklope i prihvate narativ.  U „Studijama o histeriji“ kaže da je ključno da pogodi tajnu svog pacijenta a zatim mu je odmah, bez ustručavanja, saopšti.

„Ako se čvrsto držimo onoga do čega smo došli, na kraju ćemo savladati otpor time što ćemo istaći da je priroda naših uverenja nepokolebljiva.“

Što se tiče psihoanalitičke teorije, Kruz je pominje više u kontekstu Frojdove sklonosti da preuzima tuđe ideje koje zatim plasira kao sopstvene. Tako ga je, recimo, francuski psihijatar Pjer Žane, pionir teorije o nesvesnom umu, optužio za plagijarizam. Žane je govorio o analyse psychologique dok Frojd nešto kasnije pominje dosta sličan termin – psychoanalyse.

Frederick Crews

Kruz takođe, zahvaljujući novim podacima, dokazuje da do 1900. godine nije izlečio niti jednog pacijenta, čak ni kad su u pitanju svetski poznati slučajevi poput Ane O.. Sa druge strane, mnogima je nesavesnim lečenjem naneo štetu. Iako je u pitanju zapanjujuća informacija, ona zapravo skreće pažnju na najveći nedostatak knjige. Ovo delo, naime, uglavnom sažima Frojdovu mladost i prve godine rada, dok tek na poslednjih pedesetak strana ovlaš pominje  knjigu „Tumačenje snova“ i događaje koji su usledili nakon 1900. godine a koji su ipak ključni za psihoanalizu.

Ako se osvrnemo na zaista bogate detalje iz Frojdovog života koje Kruz iznosi, čak i ukoliko niste imali priliku da držite knjigu u rukama, primetićete da se Kruz najviše fokusira na njegovu ličnost. Kruzov Frojd je nehuman, ljigav, nemoralan, prosto rečeno – jedan grozan čovek koji ne zaslužuje status koji mu se pripisuje. Čak i da je zaista tako, međutim, ono što Kruz u svom zanosu zaboravlja jeste da su karakteristike ličnosti i „prljav veš“ nebitni u odnosu na ideje i doprinos nauci.  Od ranije su poznati Frojdovi metodološki propusti, ali ni to ne može u potpunosti da ga diskredituje.  Toliko toga je rekao i napisao, toliko ideja živi i danas i služi kao temelj novijih teorija i pravaca (da pomenemo samo značaj detinjstva i nesvesnog), da ni dodatnih 600 strana ne bi uspelo da precrta sve i izbriše Frojda iz istorije psihologije. Kruz se nije potrudio da mu oda priznanje ni za jedan jedini doprinos ili naučni podstrek.

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *