Terapija čitanjem: Vodič kroz self-help literaturu

„Ove godine će više ljudi pročitati self-help knjigu nego posetiti stručnjaka za mentalno zdravlje. Više ljudi će dobiti psihološke informacije i savete putem Interneta, nego od psihologa; i zaista, Amerikanci će više posećivati self-help gurue nego sve stručnjake za mentalno zdravlje zajedno.“ (Dž. Norkros)

Među ljudima koji prepoznaju lične poteškoće vezane za mentalno zdravlje, čak 75 odsto će pre samostalno da se bavi problemom, nego da potraži stručnu pomoć. Ovo je svetski podatak, a ažurnih zvaničnih podataka za Srbiju nema. Međutim, imajući u vidu koliko je psihoterapija ovde i dalje tabu tema i mnogima finansijski nedostižna, ne čudi što se stručnjak kontaktira eventualno onda kada sve ode predaleko.

Većina ljudi, dakle, zaobilazi psihologe/psihijatre/psihoterapeute i pokušava da se izbori sa problemom samostalno. To podrazumeva da će se obratiti i self-help literaturi – knjigama iz žanra popularne psihologije. Kako se godišnje objavi na hiljade ovih knjiga, a desetine čak i na našem prostoru, cilj ovog teksta (za promenu) nije njihova kritika već vodič – kako razdvojiti žito od kukolja.

Self-help može da se podeli na dve vrste. Sa jedne strane tu su knjige Dipak Čopre, Ronde Ber, Osha i sličnih, gde naslovi i obećanja nemaju nikakve veze sa naučnim dostignućima i rezultatima istraživanja. Tvrdnje su subjektivne, proizvoljne i nepotvrđene, neretko i potpuno iracionalne. Sa druge strane imamo, na primer, knjigu „Naučeni optimizam“ Martina Seligmena ili „Mentalni stav“ Kerol Dvek, koje ispunjavaju empirijski zahtev i citiraju ozbiljne naučne studije.

Skoriji rezultati tvrde da biblioterapija (terapija čitanjem) može da dovede do pozitivnih životnih promena ali samo onda kada su postavke u knjizi racionalne i validne. Da li to znači da bi najbezbednije za naše mentalno zdravlje bilo da se kompletan žanr pre objavljivanja podvrgne stručnoj recenziji (tzv peer review)?

Džon Norkros, univerzitetski profesor, klinički psiholog i psihoterapeut, smatra da bi bilo poželjno da u domenu ovog žanra postoji bar neki vid regulative. Recimo, da postoji bar jedan validan dokaz da mogu da ispune obećano, da nezavisni eksperti potvrde da knjiga sadrži valjane principe, ili da postoji empirijski dokaz da je knjiga značajno pomogla većem broju ljudi. Kriterijum u tom slučaju svakako ne bi bio planetarni uspeh knjige ili njen tiraž – jer njegove studije potvđuju da zarada autora ne korelira sa efikasnošću sadržaja.

Kako bi pomogao ljudima da pronađu najučinkovitije self-help izvore, Norkros je pre nekoliko godina objavio knjigu „Self Help That Works“. U odsustvu fomalnih regulativa i istraživačkih dokaza, oslonio se na profesionalni konsenzus. Naime, sproveo je dvanaest anketa pomoću kojih je pitao više od 4.000 američkih kliničkih psihologa i psihoterapeuta da ocene preko 2.000 specifičnih izvora samopomoći (knjiga, filmova, autobiografija…).  Određeni izvori su konzistentno ocenjivani visoko, na osnovu čega je lako napravio top liste onih najvrednijih. Takođe, minimum trideset psihologa je bilo potrebno da oceni jedan izvor da bi se uopšte našao na listi. Ovako recimo izgleda top 10 self-help knjiga koje su prevedene i kod nas:

  1. Šta da očekujete dok čekate bebu – Arlin Ajzenberg (i ostale knjige iz ovog serijala)
  2. Nega dece po dr Spoku – dr Bendžamin Spok
  3. Trauma i oporavak – Džudit Luis Herman
  4. Priručnik za prevazilaženje anksioznosti i fobija – Edmund Born
  5. O smrti i umiranju – Elizabet Kjubler Ros
  6. Umeće ljubavi – Erih From
  7. Naučeni optimizam – Martin Seligmen
  8. Kako pronaći smisao života – Viktor Frankl
  9. Tok – Psihologija optimalnog iskustva – Mihalj Čiksentmihalji
  10. Put kojim se ređe ide – Skot Pek

Među listom autobiografskih knjiga, našle su se recimo „Utorak sa Morijem“ Miča Elborna, „Dete zvano To“ Dejva Pelcera i „Vidik tame“ Vilijama Stajrona.

Poređenjem rezultata različitih istraživanja, pokazalo se da je self-help format manje efikasan u odnosu na terapiju uživo, iako može biti od značaja kao deo standardne terapije. U članku koji je usko vezan za knjigu, Norkros pruža šesnaest sugestija koje proizilaze iz kliničke prakse i istraživačke literature, kako da stručnjaci integrišu self-help u psihoterapiju kako bi se povećala njena efikasnos i primenljivost. Neki od saveta su:

Prestanite da ponižavate self-help – stručnjacima dobri i korisni naslovi promiču jer ih unapred osuđuju i smeštaju u isti koš.

Proširite definiciju self-help literature – većina kada čuje „self-help“ zapravo čuje „kako da u dvanaest koraka…“ ili vidi pred sobom nekog gurua. Ali self-help je mnogo više od toga. Uključuje i knjige, i autobiografije (gde iz prvog lica vidimo kako se nositi sa problemom), filmove, grupe podrške, internet, samoinicijativne promene bez formalnog upustva. Proširenje definicije ne znači da se ignorišu istraživački dokazi o efikasnosti.

Iskoristite raznovrsne benefite self-helpa – jer ovi izvori ne navode samo metode i principe promene, već edukuju o dijagnozi i tretmanu, poboljšavaju motivaciju, osnažuju klijenta, pružaju osećaj univerzalnosti problema, društvenu podršku ili podršku i edukaciju članova porodice.

Prilagodite preporuku klijentu, a ne problemu – Neki klijenti ne vole da čitaju, neki nemaju računar, neki ne vole da gledaju filmove – potrebno je uzeti u obzir preferencije i mogućnosti klijenta.

Preporučite self-help i za životne krize i promene – dakle i za trudnoću, roditeljstvo, adolescenciju, promenu posla, brak, razvod, starenje, tugovanje i slično.

Svaki bezvredni izvor samopomoći je štetan na svoj način – možda ne ostavlja posledice po mentalno zdravlje, ali troši vreme i novac, i umanjuje kredibilitet struke. U tom smislu su najvažnije Norkrosove smernice za korisnike/klijente – kako izabrati dobar izvor.

  1. Ne birajte na osnovu reklame – samo zato što piše da je efikasnost dokazana ili da je klinički testirano, ne znači da je tako. Ignorišite to što piše da je bestseler. Njihovi saveti se ponekad kose sa osim što preporučuje nauka. Podsećamo da još uvek ne postoje ni pravne ni profesionalne regulative u ovoj oblasti.
  2. Pregledajte ovlaš izvor i proverite da li naglašava svoja ograničenja kao i da li su tvrdnje i saveti specifični i smisleni.
  3. Proverite stručni kredibilitet autora – guglajte autora, proverite da li je zaista pouzdan izvor za tu tematiku.
  4. Proučite dostupna istraživanja koja podržavaju izvor – ako ne možete da ih pronađete, bolje ga zaobiđite.
  5. Posavetujte se sa stručnjakom – profesionalci svakako lakše i brže mogu prepoznati da li je izvor relevantan.

Važno je imati na umu da ma koliko se uverili da je valjan izvor kojem možemo da verujemo, samopomoć nije zamena za stručni psihološki tretman. Najbolji rezultati se postižu upravo uz savete psihoterapeuta. Čitanje je lekovito, edukacija i virtuelna podrška su značajni, ali najvažnije je ipak prepoznati kada je i zrno tradicionalne stručne pomoći nužno i neophodno.

p.s. Britanska nacionalna služba za zdravlje takođe odobrava biblioterapiju i za te svrhe ima posebno razvijen program „Reading Well: Books on presription“ koji uključuje i listu knjiga koje su podržane od strane stručnjaka. http://reading-well.org.uk/

Kognitivno bihejvioralna terapija od starta neguje i edukaciju kao deo terapijske seanse, pa ne čudi da i oni imaju listu „odobrenih knjiga“: http://www.abct.org/SHBooks/ Primera radi, kod nas je sa liste prevedena Zindel Sigal: „Potpuno svesnim putem kroz depresiju“.

 

Referenca:

Norcross, J. C. (2006). Integrating self-help into psychotherapy: 16 practical suggestionsProfessional Psychology: Research and Practice, 37(6), 683-693.

Please follow and like us:

About Sanja Dutina

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *