“Touched with fire”: Početak mene, kraj moje mentalne bolesti

Piše: Sanja Dutina

*PAŽNJA: U tekstu su neizbežno prisutni SPOILERI*

Kada u odjavnoj špici filma pročitate da je posvećen velikim umetnicima poput Van Goga, Lorda Bajrona ili Čarls Dikensa, očekujete da je, ako ne genijalan, ono bar dovoljno dobar da se nađe među nominacijama za Oskara. Naravno, osim ukoliko je reč o biografiji nekog od pomenutih velikana.

Međutim, ni jedno ni drugo nije slučaj sa filmom Touched with fire“,  iako vas upravo ova imena nakon projekcije ispraćaju iz bioskopske sale.  Njegovi junaci svakako ne dostižu vrhunske domete umetnika genija. Zato „Opečeni vatrom“ definitivno nije jedan od sto filmova koje morate pogledati tokom svog života.

Centralna tema ovog filma, zbog koga ga ipak vredi pogledati, jeste bipolarni poremećaj. On je sagledan iz ugla Karle (Kejti Holms) i Marka (Luk Kirbi), para koji spaja mentalna institucija u kojoj su se zadesili usled identične dijagnoze, kao i zbog  istog manjka roditeljskog razumevanja. Uvek je, inače, interesantno kada se lično iskustvo autora preklapa sa radnjom filma, što je i ovde slučaj. Reditelj Pol Dalio o svojoj borbi sa bipolarnim poremećajem detaljno je pisao u autorskom tekstu za Huff Post:

 „…Kao da mi je grom udario u mozak; sve što sam znao o predmetima u mom okruženju nestalo je kao neka kosmička, mitska stvar… Mislio sam da me je Bog podario vizijom koja mi je otkrila sva čuda univerzuma.“

Ovu omnipotentnost manične faze Dalio je ilustrovao odnosom glavnih junaka i njihovim ludilom udvoje. Maničnog reditelja posebno dobro vidimo u liku Marka, koji je, više je nego očigledno – autobiografski.

„Četiri godine nakon dobijanja dijagnoze osećao sam ponos zbog „vatre“ – maničnog intenziteta jakih epizoda“, objasio je u novinama Dalio.

Zbog ove vrste „vatre“ Marko odbija da prihvati prisustvo bolesti i odbija lekove, jer oni čine da se oseća umrtvljeno i prazno, što je sasvim suprotno intenzivnom osećaju neograničene moći koji pruža manija. Potrebno je da imamo na umu da je i Pol svojevremeno, poput svog junaka, uronio u podzemnu rep scenu pod pseudonimom Luna, skraćeno od lunatic (ludak). U tom smislu, reditelj navodi da je samo snimanje filma za njega bilo katarzično i obojeno ličnim doživljajem.

Za svojevrsnu bibliju kojom se Marko i Karla vode u filmu poslužila je knjiga psihologa Kej Džejmison, koja je i sama tokom doktorskih studija doživela maničnu epizodu. Zato i film nosi naziv upravo po ovoj knjizi.

Zašto je baš tom knjigom Dalio fasciniran, a samim tim i njegovi junaci? Kako i sam kaže, do čitanja ovog dela, mislio je da je njegova bolest genetski defekt i sramota, a zahvaljujući knjizi na bipolarnost je počeo da gleda kao na  – dar. U suštini, Touched with fire je prvi naučni tekst sa kojim se on susreo, a koji pokušava da dokaže povezanost između bipolarnog poremećaja i kreativne genijalnosti kroz priče o velikim umetnicima poput Van Goga. I sama pomisao na postojanje ove veze, dala je smisao njegovom poremećaju, smisao koji mu je bio preko potreban.

 „Pokušao sam da pokažem unutrašnji konflikt u ljudima poput mene koji pokušavaju da pomire ljubav i mržnju inherentnu za ovaj poremećaj.“

Knjiga jeste doživela veliku popularnost, ali za njen sadržaj ne može se reći da obuhvata naučne činjenice. Bez obzira na istorijsku građu, koja nam pruža smernice prilikom zaključivanja da li su veliki umetnici patili od onoga što danas zovemo bipolarnim poremećajem ili ne, nije pristojno, niti etički, postavljati dijagnoze putujući unazad kroz vreme. Takođe, još jedna polazna tačka filma koja je inspirisana knjigom nije istinita. Ona se tiče povezanosti kreativnosti i ludila.

Profesor beogradskog Filozofskog fakulteta Petar Jevremović, gostujući jednom prilikom u popularnoj emisiji Agape, rekao je da je bipolarni poremećaj zadužio kulturu, ali ne u smislu da  delo nastaje iz bolesti, već da umetnici stvaraju uprkos bolesti. Nezahvalno je donositi zaključke o tome da li je bipolarni poremećaj, ukoliko je uopšte prisutan, bio okidač, podsticaj ili vatra koja je razbuktala kreativnost (o tome detaljnije u drugom tekstu).

Najveća vrednost filma „Touched with fire“ krije se u naizgled usputnoj sceni u kojoj Karla razgovara sa svojom majkom pokušavajući da otkrije šta je pokrenulo njenu bolest, preciznije, šta je to ona uradila pa je navukla na sebe bipolarni poremećaj. Kao i većina pacijenata sa ovom dijagnozom, ali i bilo kojom drugom, Karla misli da je sama izazvala svoju bolest i teško joj je da prihvati da se tek tako desila. Majka je potpuno nemoćna u toj situaciji, jer kako Dalio kaže, „roditelj ne može da neguje bipolarno dete, jer nema utehe za pakao duše“.

Ova scena odmotava jedno mnogo veće klupko, a to je pitanje identiteta i mentalnog oboljenja. Mučan je trenutak u kojem psihijatar saopštava Karli da su sva njena najlepša sećanja, ujedno poslednji trenuci kada se osećala kao prava Karla, zapravo prvi simptomi bipolarnog poremećaja. U tom trenutku ona doživljava kao da joj je bolest oduzela sve što ona zapravo jeste. Nestaje granica između njenog suštinskog selfa i onoga što je posledica bolesti.

Bipolarni poremećaj se najčešće javlja, kao i u Karlinom slučaju, tokom adolescencije, a upravo je to najburniji period koji karakterišu velike promene u biološkoj, kognitivnoj, društvenoj i emocionalnoj sferi pojedinca. Prema Eriksonu, adolescencija predstavlja fazu identiteta/zbunjenosti, konfuzije uloga, a cilj ove faze je formiranje stabilnog identiteta. Bipolarni poremećaj stvara konfuziju, kontradiktornosti, sumnju u sebe, i otežava postizanje cilja i stvaranje kontinuiranog osećaja selfa. Self počinje da se sagledava kao nešto što je nametnuto spolja i definisano bolešću.

Karla se usled bolesti ne oseća više kao ona sama, a i iz istog razloga odlučuje da aboritra – kako njeno dete ne bi zapravo podizala mentalna bolest. Stoga jednim delom ne čudi da bipolarni poremećaj ima najveću stopu suicida od svih dijagnoza.

Jedna novija studija je pokazala da kroz čitanje priča o drugim rezilijentnim ljudima, pacijenti oboleli od bipolarnog poremećaja mogu povratiti osećaj nade, rekonstruisati svoj identitet i na kraju pronaći smisao u svom životu. Samim tim se može zaključiti da je za oporavak od mentalnog poremećaja važno ponovno definisanje selfa i sagledavanje mentalne bolesti kao samo jednog aspekta sebe, a ne kao nečega što je progutalo i zarobilo srž ličnosti. Bez pomirenja različitih aspekata selfa nema ni integrisanog identiteta i samoprihvatanja. Mentalna bolest u suštini ne definiše ni Karlu ni njen idenitet, ukoliko joj ona to sama ne dozvoli. A da li je to učinio i veliki Van Gog, na vama je da istražite.

 

 

Referenca:

Wisdom, J.P. et al. (2013). ‘Stealing me from myself’: identity and recovery in personal accounts of mental illnessAust N Z J Psychiatry

Inder, M.L. et al. (2008). “I actually don’t know who I am”: the impact of bipolar disorder on the development of selfPsychiatry, 71(2).

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *