Tri bilborda za gubitke i oproštaje

Piše: Marica Stijepović

*PAŽNJA: U tekstu su neizbežno prisutni SPOILERI*

Kad nemam inspiraciju za tekst, samo pogledam film, reče mi jednom prilikom urednica; gledaš, uzmeš beležnicu i olovku i tekst se sam piše. Mnogo tekstova nastalo je upravo tako što sam slučajno (ako slučajnosti uopšte postoje) ”naletela” na neke filmove upravo u trenutku kada su mi bili životno najpotrebniji: videti pod  Life as a house i Ruderless, ali i  Silver linings playbook .

Pošto se bliži  dodela Oskara, a i pošto je za vikend padala kiša, desilo se da sam sa kumom odgledala Tri bilborda na putu za Ebing, Misuri.  Svašta, rekoh joj u nekom trenutku, kako u ovom filmu svi svima lako opraštaju. Svašta, dodade ona, kako se u ovom filmu ljudi lako menjaju, to je baš realno. Onda sam poslala poruku urednici da sam odgledala Tri bilborda, pripremila sam i beležnicu i kumu za inspiraciju, ali – ništa. Baš tako – ništa.

Međutim, danima nakon toga nastavila sam da razmišljam o filmu u kome je, pri tome, većina glavnih likova beskrajno antipatična a krajolik liči na Kotež, i to ne na dobar način. Shvatila sam da me ipak ”žulja” da pišem o tome kako postoji mnogo pitanja koja film otvara, ali na koja ne daje baš nikakvo objašnjenje niti odgovor. (A možda, kako ćete videti, i daje.)

Na početku filma, Mildred Hejs odlučuje da zakupi tri bilborda na putu kojim navodno niko ne prolazi. Na jednom od njih piše Raped while dying – silovana dok umire, na drugom Nekoliko meseci a još nema uhapšenih i na trećem Stvarno, šefe Vilbi? kojim se direktno proziva šef lokalne policije. Saznajemo da je Mildred imala kćerku Anđelu koja je, pogađate, silovana dok je umirala, da je potom njeno telo zapaljeno i da počinilac nije uhvaćen.

Mildred pokušava da skrene pažnju javnosti, odnosno malog grada, na činjenicu da ubica njene kćeri nije uhvaćen i da policija ne radi svoj posao. Centralne teme filma su, ili bi trebalo da budu, gubitak i krivica. Kako to obično biva kada đavo dođe po svoje, majka i kćerka se pre Anđelinog izlaska iz kuće žestoko posvađaju, do tačke gde Anđela kaže, zato što majka neće da joj da ključeve od kola: Nadam se da će me neko silovati usput, a majka odgovara: I ja se nadam da će te neko silovati.

U poslednje vreme preispituju se uobičajeni psihološki i terapijski modeli tugovanja i reakcija na gubitak, ali istraživanja konzistentno ukazuju na to da na proces tugovanja utiču faktori kao što su priroda smrti, raniji gubici, izloženost traumi, položaj koji je osoba imala u porodici. Anđelin položaj u porodici nije objašnjen, ali saznajemo da se radi o haotičnom funkcionisanju porodice, da su roditelji razvedeni, da je porodični sistem organizovan nasiljem u porodici, da je komunikacija svakako hostilna i daleko od otvorene. Priroda smrti svakako nije od pomoći: žaljenje nakon nekog nasilnog incidenta odnosno traumatske smrti nosi brojne rizike za preživele osobe, a rizik se povećava ako preživele osobe ne uspevaju da pronađu smisao u onome što se dogodilo. Pretpostavljamo da Mildred pokušava da da smisao događaju kroz potrebu da Anđelin ubica bude uhvaćen i kažnjen, što se ne događa, tako da ona nastavlja svoju borbu do granice gde je spremna da se osveti nekom drugom čoveku, za koga ima naznake da je silovatelj.

Međutim, gde je granica između odbijanja da se pomirimo sa traumatskim događajem i da ispravimo nepravdu i odbijanja da se pomirimo sa gubitkom, a posebno sa krivicom, koja je čest i monstruozan pratilac traumatskog gubitka? Mildredin osećaj krivice dat je samo u naznakama, kroz optužbe njenog bivšeg muža i kasnije objašnjavanje da je Anđela imala konfliktan odnos sa majkom i da je navodno želela da pređe da živi kod oca. Nejasno je da li je Mildredina borba delimično odraz njene potrebe da se izbori sa sopstvenim osećanjem krivice, tražeći od šefa lokalne policije ono što je nemoguće i u neskladu sa zakonima države kako bi se uhvatio Anđelin ubica, na primer, da uzme otiske svih muškaraca starijih od osam godina, ne samo u gradu, već i u državi, ili onih koji su bili samo u prolazu.

Jedno istraživanje se bavilo ispitivanjem narativa 138 roditelja čije je dijete umrlo u nesreći, ubistvu ili je izvršilo samoubistvo i to u različitim periodima nakon događaja. Cilj istraživanja je bio da se pronađu prediktori pronalaženja značenja kao i razlike između roditelja koji jesu pronašli smisao u svom iskustvu i kasnijem životu i onih koji u tome nisu uspeli. Kao što je i očekivano, svega 12 procenata roditelja uspelo je da godinu dana nakon nasilne smrti deteta pronađe smisao i značenje u životu, ali 60 meseci, odnosno pet godina nakon događaja, ovaj procenat se ipak penje na 67 procenata. Značajni prediktori pronalaska smisla odnosno značenja bili su koping mehanizmi povezani sa religijom i prisustvo grupama podrške. Mildred, videćemo u filmu, prezire religiju, izbacuje sveštenika iz kuće, a o grupama podrške u Ebingu, Misuri, verovatno niko nije ni čuo.

Što se procesa tugovanja za različite članove porodice tiče, ni o tome se ne razgovara: Anđelin preživeli sibling nikada nije iščitao izveštaje iz policije o njenoj smrti već je o detaljima saznao upravo sa bilborda, i stoga zamera majci što ih je uopšte zakupila; Mildred se bori na sebi svojstven način, koji postaje sve destruktivniji; Anđelin otac izlazi sa devetnaestogodišnjakinjom, na šta mu majka govori da to nije način, baš kao što on smatra za njen način da nije način. O načinu preživelog siblinga se, međutim, ne razgovara.

Nasilna smrt adolescenta ili mlade odrasle osobe visoko je traumatičan događaj za ostatak porodice, a jedno istraživanje se bavilo percepcijom roditelja kako tuguju preživeli siblinzi. U periodu nakon osamnaest meseci od smrti siblinga, roditelji nisu zapazili promene u odgovorima svoje dece na gubitak: preživeli adolescenti su nastavili da imaju brojne reakcije tuge i žalovanja kao i promene u ponašanju koje su trajale dve godine nakon gubitka.  Međutim, u Tri bilborda preživelo dete ostaje u senci umrlog deteta. Ne saznajemo ništa o njegovom unutrašnjem svetu niti njegovoj borbi, niti se čini da je Mildred zainteresovana za Robija i način na koji bi mogla da mu pomogne da se nosi sa njihovim zajedničkim gubitkom.

S druge strane, šef Vilbi – prozvan na bilbordima – se takođe nosi sa gubitkom, kao i njegova porodica, s tim što se radi o pretećem gubitku odnosno suočavanju sa terminalnom bolešću. S obzirom na to da šef Vilbi funkcioniše, ide na posao i deluje vrlo živo i uključeno u sredinu, i porodici i saradnicima je očigledno teško da se pomire sa činjenicom da on umire od raka pankreasa. On takođe vodi ženu i kćerke na izlet i vodi ljubav sa ženom pre nego što izvrši samoubistvo.

Komunikacija o njegovoj terminalnoj bolesti je zatvorena do tog trenutka iako on o njoj otvoreno priča, a i veći deo grada zna za nju. Međutim, šefova oproštajna pisma služe kao neka vrsta katarze za one koji ostaju: bolna i iskrena, predstavljaju na neki način osnovu za ono što se u porodičnoj psihoterapiji naziva ritualom komunikacije, koji je protivteža zatvorenom komunikacionom sistemu Ebinga. Negacija šefove bolesti evidentna je kroz reakcije njegove žene ali i njegovog pretpostavljenog, Diksona, koji su u šoku i potpuno nepripremljeni na njegovu smrt.

Dikson je prikazan kako bezbrižno sluša muziku, dok cela stanica policije plače, a nakon saznanja o smrti šefa koji je za njega bio supstitutivna očinska figura, reaguje acting outom koji rezultira njegovim otkazom. I Dikson je osoba koja se bori sa gubitkom, zbog čega on i Mildred nakon početnog neprijateljstva sklapaju neku vrstu bizarnog pakta.  Diksonova transformacija vidljiva je čak i fizički, zbog čega je on u drugom delu filma u svakom smislu druga osoba. Prema Moniki MekGoldrik, u prevladavanju gubitka značajna etapa predstavlja ritual za nastavak života; kako bi savladali svoje gubitke, Mildred i Dikson odlaze u destruktivnu misiju kojom nameravaju da osvete smrt Anđele, iako njen ubica nije uhvaćen, ali i smrt šefa Vilbija i opšti besmisao života.

A šta je sa oproštajem? Dikson oprašta Mildred što je zapalila stanicu policije u kojoj se on nalazio a vatra ga je unakazila; Red oprašta Diksonu što ga je izbacio kroz prozor zbog čega je završio u bolnici; Mildred skoro pa oprašta svom nasilnom bivšem mužu. Pijaže je smatrao da  mogućnost oproštaja dolazi sa razvojem moralnosti kod pojedinca; međutim, u ovom filmu (baš kao ni u životu) nema mnogo moralnih džinova. Istraživanja  modela intervencije opraštanja dosledno pokazuju da je za praštanje potrebna empatija, pa bi možda ona – sposobnost da se stavimo u cipele drugoga – mogla da objasni talas praštanja u filmu: Red deluje kao fin čovek koji empatiše i sa Diksonom i sa Mildred, a Mildred i Dikson, iako su anti-heroji, svesni su sopstvenog nasilja pa ga lakše praštaju drugima, naročito zato što su svesni i sopstvenog bola koji takođe vide u drugima.

Postoji, naime, jedna stvar koju Tri bilborda pogađa u srž: postupci ljudi koji su puni bola i besa ponekada su neobjašnjivi i njima samima. Svet u ovom filmu je svet nakon traume, ili bolje rečeno – brojnih trauma, surov, nepredvidiv i nedovoljno vredan truda, pa se i ljudi koji žive u tom svetu tako ponašaju. Ako uspete da nakon gledanja ovog filma zavolite ženu koja zabada bušilicu zubaru u nokat na ruci, i priglupog policajca koji se ne kaje zbog toga što je rasista, ako uspete da im duboko u sebi oprostite (kao oni što opraštaju dužnicima svojim), možda smo svi na putu da zavolimo čoveka, nesavršenog kakav jeste, i svet, surov (i ponekad predivan) kakav jeste.

 

 

Reference:

Lobb, A.E. et al. (2010). Predictors of Complicated Grief: A Systematic Review of Empirical StudiesDeath Studies, 36. 

Currier, J.M. et al. (2006). Sense-making, grief, and the experience of violent loss: toward a mediational modelDeath Studies, 30(5). 

Murphy, A.S. et al. (2003). FINDING MEANING IN A CHILD’S VIOLENT DEATH: A FIVE-YEAR PROSPECTIVE ANALYSIS OF PARENTS’ PERSONAL NARRATIVES AND EMPIRICAL DATADeath Studies, 5. 

Lohan, A.L. & Murphy, A.S. (2002). Parents’ Perceptions of Adolescent Sibling Grief Responses after an Adolescent or Young Adult Child’s Sudden, Violent DeathJournal of Death and Dying, 44(1). 

Macaskill, A. et al. (2002). Forgiveness of Self and Others and Emotional Empathy. The Joumal of Social Psvchology, 142(5)

 

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *