Volim te, ali ko si ti? Mit o brisanju sećanja na bolne emotivne odnose

Kako biste reagovali kada bi vas u poštanskom ili elektronskom sandučetu sačekalo ozbiljno obaveštenje da vas je osoba koju ste dobro poznavali i voleli, izbrisala iz sećanja? Ovo pitanje je poslužilo kao polazna tačka zamišljenog umetničkog ekperimenta filmskog scenariste Pjera Bizmuta. Srećom ili ne, Pjer svoju ideju nikada nije realizovao ali ju je rado ustupio prijatelju i kolegi, reditelju Mišel Gondriju. Tako je pre četrnaest godina nastao, pogađate, sad već kultni oskarovski film, Večni sjaj besprekornog uma“ („Eternal Sunshine of the Spotless Mind“).

Film ispreda priču oko premise da se određena ljudska sećanja mogu izbrisati, posebno ona koja predstavljaju preveliki emocionalni teret. Reditelj Gondri, međutim, nije imao nameru da filmu pruži bilo kakvu neuronaučnu težinu; zamislio ga je kao romantičnu dramu, komediju, naučnu fantastiku.  Ipak, film je pokrenuo mnogobrojna pitanja i teme relevantne za ovu oblast nauke.

 „Tehnički rečeno, procedura je oštećenje mozga. Ali u nivou jedne noći teškog pijanstva.“

Fiktivna kompanija Lacuna Inc., u filmu zadužena za brisanje iliti oslobađanje memorije od suvišnih i prebolnih detalja, naziv je dobila od latinske reči lacuna što znači neispunjen prostor ili rupa; a možda i po lakunarnoj amneziji koja predstavlja upravo gubitak sećanja o specifičnom događaju. Tehnika koju osnivač kompanije koristi, bliska je zdravom razumu. U jednoj sceni, glavni junak Džoel nalazi se u mašini sličnoj funkcionalnog magnetnoj rezonanci, dok mu se pred očima smenjuju različiti predmeti povezani sa bivšom devojkom Klem koju želi da izbaci iz sećanja. Tokom ovog forsiranog prisećanja zajedničkih trenutaka, doktor skenira Džoelov mozak i beleži precizne lokacije svakog pojedinačnog sećanja. Zatim, prema svojevrsnoj memorijskoj mapi o Klem, jedan po jedan događaj se targetira i briše.

Koliko god delovalo jednostavno, pa i sa naučne strane blisko, u realnosti smo daleko od preciznog lociranja pojedinačnih sećanja u mozgu a kamoli eliminisanja. Sa druge strane, neverovatan je broj medijskih naslova koji godinama pokušavaju da dokažu da su ideje o „besprekornom umu“ postale realnost. Ako ukucate naslov filma u gugl pretragu, dobićete gomilu tekstova koji zaključuju da u skorijoj budućnosti (ili čak sadašnjosti) ova ideja „neće biti samo naučna fantastika“.

Najčešće citirano otkriće, uz propratni naslov „Pilula koja briše sećanja“, jeste lek propanolol koji pripada grupi beta-blokatora a namenjen je pre svega tretiranju visokog krvnog pritiska. Novinski tekstovi kažu da su naučnici „uspeli da izbrišu ružna sećanja“, međutim pažljivijim čitanjem jasno je da su uspeli jedino da umanje strah prilikom izlaganja ispitanika traumatičnim iskustvima. Kako i sami naučnici pošteno kažu: „Nije bilo nikakvog brisanja sećanja, samo eliminisanja reakcije straha“. Slično završavaju i sve druge vesti na tu temu, a toliko ih je da u jednom tekstu nema mesta za pojedinačna razjašnjenja.

Šina Džoslin

Istraživanja neuronaučnice Šine Džoslin sa Univerziteta u Torontu, najviše obećavaju i najlakše ih je povezati sa onim što se dešava na filmu. Šina svojim radom pokušava da dokaže postojanje engrama. Engrami su, prema njenim rečima, fizičke manifestacije sećanja u mozgu; kolekcije ćelija koje zajedno aktivirane izražavaju specifično sećanje. Mozak, prema tome, skladišti sećanja tako što jača povezanost određene grupe neurona. Pre desetak godina, Šina je uspela da izbriše sećanja kod miševa uništavanjem grupe takvih ćelija.

Ako bi engrami zaista postojali, njihovom manipulacijom bi se sećanja mogla menjati, brisati pa i umetnuti ona lažna. Šina, međutim, i sama kaže da nije sigurna da li ove ćelije glodara  uopšte sadrže prava sećanja, a daleko od toga da se zaključci mogu preneti na ljudsku memoriju.

„Neverovatna tehnologija koju koristimo na miševima trenutno se ne može primeniti na ljudima. Možemo jedino primeniti principe koje smo naučili iz ovih studija i smisliti nove načine da tretirame ljudske probleme.“

U intervjuu za naučni magazin Quanta, Šina se dotiče i etičkih pitanja vezanih za brisanje ružnih sećanja. Napominje da je prošlost tu sa razlogom, i da bez nje nema učenja. Ako smo se jednom opekli na vruću ringlu, zapamtićemo da je više ne dodirujemo. Brisanjem bolnog sećanja, samo bismo ponovili istu grešku. Činjenica je, kako kaže, da je komplikovanije ovu temu sagledati u kontekstu posttraumatskog stresnog poremećaja, gde bi brisanje traume sigurno doprinelo poboljšanju mentalnog zdravlja. Ali upravo to i jeste najveći problem i zadatak – gde i kako povući liniju kad je u pitanju brisanje sećanja?

Jedan od slogana filma „Večni sjaj besprekornog uma“ glasi: „Naša sećanja nas čine onim što jesmo. Ne možete promeniti prošlost“ . Poruka filma je dakle na strani naučnika koji se plaše uklanjanja emocionalnih sećanja, zloupotrebe poput uništavanja pozitivnih sećanja i veštački izazvane Alchajmerove bolesti.

„Ljudska patnja je ljudski problem, a ne problem mozga. Zaboravili smo dugu, nemoralnu istoriju tehnika koje su direktno uticale na mozak – lobotomija, elektrokonvulzivna terapija, insulinska šok terapija i psihoaktivne droge. Sve ove slučajeve, nauka je prvo nazivala magičnim izlečenjem, a svi oni su se pokazali kao destruktivni“, kaže psihijatar Robert Berezin u autorskom tekstu za Psychology Today.

„Večni sjaj besprekornog uma“ pored toga što podstiče raspravu o etici i realnosti brisanja sećanja, sasvim adekvatno ilustrije koncept emocionalnih sećanja (sećanja koja za nas imaju i emocionalni značaj). Mozak ova sećanja skladišti drugačije od onih koja nisu emocionalna. Ključnu ulogu u emocionalnim sećanjima igra amigdala a ne hipokampus, gde je inače memorijsko skladište.

U tekstu o Alchajmerovoj bolesti opisali smo kako pacijenti ostaju zarobljeni u emocijama a ne mogu da shvate zašto, jer emocija ostaje dok sećanje na događaj bledi. Slično je i sa ostalim slučajevima kada usled oštećenja hipokampusa, dugoročna sećanja ne mogu da se formiraju, a amigdala ostaje očuvana. U stvarnosti to izgleda tako što pri susretu sa određenom osobom na ulici osećamo izrazitu neprijatnost i neobjašnjivu zbunjenost, iako je ne prepoznajemo.

Isto se dešava i u filmu, kada Klem doživljava tragove emocija vezanih za događaje koji su izbrisani – na primer kada leži na zaleđenom jezeru pod zvezdanim nebom, ili kada novi dečko izgovara iste rečenice koje joj je uputio Džoel. Isprva je delovalo jednostavno kako je i njen lekar opisao – bila je nesrećna, htela je na lakši način da produži dalje, prosto ga je izbrisala. Možete dakle izbrisati nekoga iz mozga, ali ne i iz srca; možete izbrisati sećanja, ali ne i osećanja. I to nije romantični, već naučni zaključak.

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *