Za praštanje su potrebni sećanje i hrabrost: Rezilijentnost u staklenom dvorcu

Italijanska psihologica Đuljana Maconi navodi  da svi želimo da nas drugi ljudi razumeju i cene zbog ‘’onoga što smo’’ – ali kako da znamo šta smo? Mi smo – kaže ona – produkt svojih životnih iskustava, do kojih dolazimo kroz uspomene na prošlost. Uspomene čine naš identitet.

Film The glass castle je nastao prema autobiografiji Žanet Vols. Žanet je odrastala u neobičnom okruženju, u porodici koja je noćna mora svakog socijalnog radnika – često se sele, ne školuju decu, ne vode ih u bolnicu, a opet ih ne ostavljaju ni državi na brigu – ukratko, nevidljivi su za sistem iako u svakom mogućem smislu zanemaruju potrebe svoje dece. Žanet i njene sestre i brat često su gladni; otac je često pijan; prisustvuju nasilju između roditelja; siblinzi su prinuđeni da vode računa jedni o drugima.

Ukratko, kada biste izvršili procenu rizika za ovu porodicu zaključili biste da hitno morate da izmestite decu iz nje, a onda bi se oni odselili u drugo mesto ili državu bez ikakvog traga. Uprkos svom užasavajućem odrastanju, Žanet uspeva da završi školovanje, zaposli se, napusti porodicu i finansijski se obezbedi, kao i da nađe pristojnog čoveka s kojim će se veriti. Odrasla je, zrela, i uspela je da se distancira od svojih nemarnih roditelja. Mogli bismo da kažemo da se radi o rezlijentnoj osobi.

Prema Američkoj psihološkoj asocijaciji,  rezilijentnost se može definisati kao proces dobre adaptacije u  susretu sa traumom, tragedijom ili uopšte visokim nivoom stresa kakav izazivaju ozbiljni zdravstveni, poslovni ili bračni problemi. Prema istom izvoru, rezilijentnost je uobičajena, i ljudi je često pokazuju; ona zapravo nije izuzetak.  Studije pokazuju da su značajni prediktori upravo podržavajući odnosi unutar porodice i izvan porodice. U porodici Vols, to su odnosi između siblinga koji se trude da jedni drugima obezbede podršku, a ponekada čak i brigu koja im nije pružena od roditelja.

Još jedan od faktora je kapacitet da se prave realistični planovi i da se korak po korak ostvaruju. Planovi siblinga Vols podrazumevaju odlazak od kuće, u čemu gotovo svi uspevaju.  Međutim, kada jednom odu od kuće, postavlja se pitanje identiteta i odnosa prema onome što su ostavili iza sebe. Šta se dešava sa narativima i sećanjima dece koja su nadvladala svoja teška iskustva i počela da grade novi život i novi identitet, koji ne podrazumeva identitet žrtve? U mnogim filmovima i knjigama srećan kraj je ostavljanje zlostavljača, prekid odnosa sa zlostavljačem ili napuštanje mesta na kome smo bili nesrećni i stvaranje šanse za novi početak. Podrazumeva se da će loš deo iskustva biti ‘’otkinut’’ i da će se dešavati samo lepe stvari.

Iako je tema skupljanja hrabrosti da se prekine veza u kojoj se trpi nasilje veoma važna, stvari ponekada – često – nisu jednostavne. Već smo pisale o emocionalnom cut offu, koji može predstavljati samo trenutni vid izolacije kako bi mlada osoba izgradila svoj identitet. Nasuprot tome, nalazi istraživanja pokazuju da izbegavanje kao koping mehanizam zapravo povećava ranjivost i posttraumatske reakcije kod ljudi koji su bili izloženi negativnim iskustvima. Do povoljnijih ishoda dovode  prihvatajuća orijentacija prema iskustvu, što podstiče rezilijentnost.

Emocionalno isključivanje, kao i korišćenje disocijacije kao mehanizma odbrane, takođe nisu od pomoći. Žanet očigledno neposredno nakon odlaska od kuće koristi ove mehanizme i oni su joj od koristi. Kao rezultat toga, živi život dijametralno suprotan životu njenih roditelja: u sređenoj kući, sa mužem koji negira njenu prošlost dok se ona sama pretvara da ne poznaje oca i majku kada ih sretne.

Prekretnicu doživljava kada na blaziranoj poslovnoj večeri ispriča nepoznatim ljudima priču o svome životu, čime stavlja tačku i na neiskren odnos prema mužu, ali i prema samoj sebi. U stvarnom životu, Žanet Vols živi sa svojom majkom, koja ju je pustila da sama kuva viršle na uzrastu od četiri godine („Zar želiš da potrošim sat vremena da tebi spremim hranu koju ćeš odmah pojesti umesto da stvorim sliku koja će trajati večno?’’) zbog čega je zadobila teške opekotine koje su joj ostavile ožiljke za čitav život.

Ambivalencija prema roditelju – zlostavljaču deo je, očigledno, transgeneracijskog prenosa u porodici Vols, jer se kroz film provlači sumnja da je Žanetin otac bio žrtva zlostavljanja od strane svoje majke. Ambivalencija se pokazuje kao koristan koncept u objašnjenju kompleksnih relacija između roditelja i dece, a koliko god bila neizbežna, toliko je u izvesnom smislu ipak razrešiva. U Psihologiji dobrote Salman Ahtar posvećuje jedno poglavlje praštanju, navodeći i sam da psihoanaliza (a reklo bi se, i psihologija uopšte) nema puno toga da kaže o praštanju, a potom navodi da tri faktora deluju važno u napredovanju od  pozicije traumatizovane žrtve do  opraštanja: osveta, obeštećenje i ponovno razmatranje.

Osveta, kaže Ahtar, postavlja u aktivnu poziciju Ja žrtve koje je do tada bilo pasivno; ovaj čin, bilo u fantaziji bilo u realnosti, predstavlja temelj za saosećanje sa neprijateljem. Osveta Žanet ocu i majci zapravo je njen beg od kuće, prekid odnosa i prihvatanje vrednosti koje su njima potpuno strane. Obeštećenje, s druge strane, predstavlja prizanje počinioca da je povredio žrtvu, čime se potvrđuje realnost percepcije žrtve da je bila povređena.

Žanet dobija obeštećenje dok otac leži na samrti, njegovim priznanjem da nikada nije sagradio stakleni dvorac; što dovodi do mogućnosti da svoje traume, koje zaista jesu strašne, može da doživi i posmatra na različite načine, iz različitih uglova, sve dok nije u stanju da oprosti roditeljima.

Poslednja scena filma predstavlja večeru na kojoj se Žanet i siblinzi s ljubavlju sećaju nedavno preminulog oca i na potpuno drugačiji način preuokviruju uspomene sa njim, pronalazeći jedinstvene ishode po kojima je njihov život sa ocem zapravo bio velika i uzbudljiva avantura.  Na početku svog prikaza The lost mariner, Oliver Saks citira Luisa Bunjuela:

„Morate početi da gubite pamćenje, makar i u delovima i komadićima, da biste shvatili da su uspomene ono što čini naše živote. Život bez uspomena uopšte nije život; naše sećanje čini našu koherentnost, našu pamet, naša osećanja, čak i naše ponašanje. Bez toga smo ništa.“

The glass castle kao da počiva na pretpostavci da rezilijentnost nije moguća bez praštanja, da, na kraju krajeva, ni celovitost ličnosti nije moguća bez praštanja, a za praštanje je potrebno sećanje na ono što nam se dogodilo i hrabrost da se trauma prevlada.

 

Reference:

Thompson, R.W. et al. (2011). Conceptualizing mindfulness and acceptance as components of psychological resilience to trauma. Trauma, violance, abuse, 12 (4). 

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *