“Zaslužujem bolje od ovog”: Kako pomoći žrtvi zlostavljanja koja misli da joj nema pomoći

Dok sam sa jednom poznanicom razgovarala na temu nasilja u porodici, u svetlu novih bombastičnih novinskih naslova i/ili tragedija, prošla mi je kroz glavu logična misao da kada god (barem kao stručnjaci) razmišljamo o nasilju, zapravo razmišljamo o traumi. Ovo naročito važi za nasilje u porodici i nasilje nad decom; ne postoji način da opišemo situaciju nasilja a da se istovemeno ne bavimo traumom, pa ipak, ponekada, možda i previše često, to pokušavamo.

Pričamo o nasilju u porodici kao da je neki društveni fenomen koji se može iskoreniti iz srca i glava žrtava prostim potezima čarobnih štapića ozloglašenih institucija, koje bi, eto, mogle ali neće da reše problem. Bavimo se kaznama za počinioce nasilja, procenama rizika, bojimo se da pomenemo reakcije žrtve da ne bi ispalo da pokušavamo da odgovornost za nasilje prebacimo na nju, što nikome, naravno, ne pada na pamet, ali u ovo doba političke korektnosti ne znate šta vas čeka iza ćoška neke verbalne opaske. Pokreti kao što je #whyistayed nisu nam do kraja razjasnili dinamiku odnosa između žrtve i zlostavljača; barem meni nisu.

U seriji The act Didi Blančard ponaša se kao požrtvovana samohrana majka vrlo bolesne, slatke i mile devojke, Džipsi Rouz Blančard; svi ih sažaljevaju, podržavaju ih emocionalno i finansijski. Malo njih sluti da Didi boluje od Minhauzen sindroma by proxy, o kome smo već pisale ovde . Pod izgovorom brojnih nepostojećih bolesti, kao što su mišićna distrofija, alergija na šećer, epilepsija, Didi Blančard drži svoju kćerku zatvorenu i izolovanu od sveta, uskraćujući joj najosnovnije potrebe za privatnošću, druženjem sa vršnjacima, školovanjem pa i potrebu za adekvatnim testiranjem realnosti i autonomijom. Sindrom je sam po sebi intrigantan (i uglavnom potiče iz narcistične potrebe majke da sebe predstavi kao mučenicu), ali je još interesantnije ponašanje Džipsi, koja u više navrata u seriji verbalizuje brigu za majku umesto za sebe, čak i kada je svesna da trpi nasilje, čak i (spoiler alert!) u trenutku kad je majka mrtva.

(Ako sam dobro shvatila) Džefri Jang, pisac ”biblije” shema psihoterapije, Osmislite život iznova, definiše sheme kao životne zamke što dosta podseća na koncept životnih scenarija iz transakcione analize:

…životna zamka je obrazac koji započne u detinjstvu i ponavlja se kroz ceo život… započinje nečim što su nam u detinjstvu uradili naši roditelji ili druga deca… na kraju, ta životna zamka postane deo nas… životne zamke određuju kako se osećamo, kako razmišljamo i kako se odnosimo prema drugima.

Shemu samožrtvovanja Jang definiše u okviru sheme Podređivanja: postoje dve vrste Podređivanja, jedna je samožrtvovanje – podređivanje zvog krivice, a druga submisivnost – podređivanje iz straha. Samožrtvovanje je, veli Jang, manje ili više dobrovoljno; ljudi koji žrtvuju sebe osećaju da su odgovorni za dobrobit drugih. Submisivnost je pak nedobrovoljno popuštanje u procesu podređivanja.

Ljudi sa ovom shemom su se u detinjstvu podređivali da bi izbegli kaznu ili napuštanje od strane roditelja; imaju uverenje da drugi ljudi imaju više moći u odnosu na njih nego što je to zaista slučaj. Džipsi Rouz je, tako, nekada, u najranijem detinjstvu, zaista bila bespomoćna i njeno ponašanje u tom periodu je bilo adaptivno. Nažalost, vremenom, ona ne shvata da kao odrasla osoba ima mnogo više izbora.

Ponašanje njene majke doprinosi tom osećanju nemogućnosti i nepostojanja izbora jer je ubeđuje da ima manje godina nego što ima i ucenjuje kako bi potpisala punomoćje da ostane njen zakonski staratelj. U brojnim prilikama je fizički onemogućena da postupa u skladu sa svojom željom da pobegne – na primer, u razgovoru sa socijalnom radnicom kada je majka natera da prethodno proguta tablete za smirenje. Pa opet, Džipsi ima druge, ne manje brojne, prilike da izađe iz svoga zatvora ili ga barem preispita – doktorka koja je nova u bolnici ima osnovanu sumnju da je ona žrtva zlostavljanja i manipulacije, ali to negira. Tu je i situacija u kojoj se posvađa sa majkom i stoji pred otvorenim vratima dok je majka doziva iz sobe, slaba i bespomoćna: onda ih zatvara – ali sa unutrašnje strane. Indikativna je i sama činjenica da Džipsi može da hoda a sedi u invalidskim kolicima, na majčino insistiranje, dozvoljava da je majka kupa, i slično.

Prema Jangu, izvori sheme Podređivanje su nastojanje roditelja da upravlja gotovo svakim aspektom života deteta (što je kod Džipsi Rouz svakako slučaj, jer je majka čak i kupa i hrani), nedozvoljavaje roditelja da sami odlučuju o bilo čemu, nametanje osećaja krivice ako deca postupaju suprotno njihovim stavovima i željama, nedostatak osećanja kod dece da se njihova prava, potrebe ili mišljenja poštuju. Jang takođe kaže da su roditelji najmoćnije osobe u životu deteta, te da su važan izvor ove sheme. Džipsi Rouz ne samo da je izložena opisanom tretmanu od strane majke već i nema druge izvore informacija ili drugačiju percepciju s obzirom na to da su njih dve gotovo u potpunosti izolovane, nemaju bliskih kontakata, a često se i sele.

Ipak, pošto Džipsi želi da izađe iz situacije zlostavljanja,  za to bira najbizarniji mogući način – uz pomoć momka koga je upoznala preko Interneta, ubija svoju majku, što zbog manjkavosti u planu vrlo brzo biva otkriveno. Ubistvo kao jedini način izlaza iz sitaucije je delimično rezultat strahovite bespomoćnosti jer ne može da poveruje da će biti spasena ako je zlostavljačica živa, a s druge strane proizvod ljutnje. Jang opširno piše o ulozi ljutnje u shemi podređivanja – ljutnja, kaže on, postaje sve veća jer moramo da podređujemo svoje potrebe potrebama drugih ljudi, što Džipsi Rouz stalno mora da radi.

Ovo me je podsetilo na crtani Tangled, u kome zlostavljana kćerka na sličan način i uz mnogo krivice – i takođe uz pomoć princa na belom konju, samo što The act nije bajka – pravi distancu od majke koja je drži u zatočeništvu. U Tangled, majka takođe govori Zlatokosi da je svet opasno i mračno mesto na kome ona nema izgleda da preživi bez nje. Zlatokosa i Džipsi imaju slične reakcije u smislu teškog odvajanja sopstvenih potreba od majčinih: Zato me majka nikada ne pušta, kaže Zlatokosa pa se ispravi: zato nikada nisam otišla. Ovo je karakteristika dece koja su odrasla sa narcističnim roditeljima, i uopšte roditeljima koji nisu uvažavali njihove potrebe već ih kontinuirano poricali.

U knjizi Rebuilding shattered lives Džejms Ču navodi da:

nasilje ostaje sakriveno iza zatvorenih vrata… nije čudno što deca ne samo da ne otkrivaju počinjeno nasilje nego često i povuku optužbe pošto ih jednom izreknu. Nevidljiva i neizrečena, šteta učinjena žrtvama nasilja u detinjstvu nastavlja da raste, pojavljujući se često godinama kasnije u vidu brojnih i različitih psihijatrijskih simptoma i poremećaja.

Džipsi Rouz je očigledno smatrala da je izlaz iz situacije nasilja moguć jedino ako učestvuje u ubistvu nasilnika, pa čak ni tada nije imala mira već je brinući o telu mrtve majke razotkrila svoju lokaciju i ponovo završila u zatvoru, gde se i sada nalazi. Međutim,  naslovi knjiga koje smo citirali Rebuilding scattered lives i Osmislite život iznova ukazuju na to da je izlaz iz nasilja ipak moguć. Čak ni smrt Džipsine majke nije bila u stanju da je izbavi iz zatvora, kako konkretnog tako i simboličnog: i pre nego što svojim postupcima dovede do hapšenja, Džipsi ima posttraumatske reakcije u vidu sećanja na život sa majkom, što je u potpunosti očekivana reakcija.

Zlatokosa, naprotiv, izgovara rečenicu:

 Nisi bila u pravu u vezi sa mnom, i nisi bila u pravu u vezi sa svetom, i nikada te više neću pustiti da koristiš moju kosu.

Fleš-kartica protiv pokoravanja u shema terapiji glasi:

Važno je šta ja želim. Zaslužujem da prema meni postupaju sa poštovanjem…zaslužujem bolje od toga, mogu da se zauzmem za sebe.

Takođe, dodaje Jang:

Dok radite na promeni, važno je da odate sebi priznanje za svaki, pa i najmanji ostvareni napredak… probajte da poštujete razloge iz koih je vaša životna zamka uopšte nastala. U vašem detinjstvu, ona je bila neophodna za vaš emocionalni opstanak.

Priča o Džipsi Rouz, nažalost, priča je o žrtvi koja nema nikakav pristup pomoći – bilo neformalnoj podršci a da ne pričamo o kvalitetnoj psihoterapji – i podsetnik za sve kojima je pomoć potrebna a dostupna da je potraže.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *