Zašto je Luk Skajvoker stvarno pobedio Darta Vejdera? Objasniće vam crni pojas borilačkih veština i poznavalac Betmena

Kada sam prošle godine počela da treniram taekvondo i naletela na blog Black belt brain, pomislila sam kako ne postoji osoba u mome univerzumu koja je više kul od Pola Zera. Čovek je em psiholog, em se bavi borilačkim veštinama, em predavač na kursu ”Science of Batman” – ukratko, poželela sam da budem Pol Zer kad porastem i još uvek to želim. Međutim, nakon čitanja knjige Star Wars Psychology  shvatih da samo Pol Zer koji piše o Star wars može da bude više kul od Pola Zera kad piše o Betmenu ili o razlici između foliranja i pravih padova  fudbalera na Svetskom prvenstvu u Rusiji.

Verovatno se svi sećamo trenutka kada smo prvi put na velikom platnu gledali trenutak u kome se Anakin preobražava u Darta Vejdera , nakon što je i moralno i fizički unakažen do tačke sa koje nema povratka. Revenge of the sith se u Takvudu davao u leto dvehiljadepete, i od uzbuđenja sam pojela sve kokice još za trajanja reklama, pa sam u toku filma mogla samo da grizem nokte.

Trenutak kada pređašnjem Anakinu stavljalju kacigu na glavu propraćen je jednoglasnim uzdahom prisutnih u sali; kunem se da mi se učinilo da se bioskopska sala na trenutak zaljuljala pre nego što se svet vratio na mesto. Kako bih nazvala taj kolektivni osećaj ili spoznaju i šta je bilo presudno, kognitivna ili emocionalna komponentaa – ne znam. Možda smo svi, nakon decenija gledanja Darta Vejdera kao nedvosmislenog zlikovca, na trenutak pomislili ”aha, znači tako je Anakin postao zlikovac”.

U knjizi Star wars psychology Trejvis Lengli, koji je ujedno autor izdanja i autor brojnih tekstova u knjizi, eksplicitno kaže da uprkos potrebi mnogih pisaca da svojim zlikovcima daju ”tragične korene”, jedan jedini izolovani incident ne može sam po sebi da pretvori odraslu i zrelu osobu sa kapacitetom za empatiju u suludog monstruma, ali da posttraumatski stres može da učini osobu emocionalno umrtvljenom, sužavajući njen prethodni opseg osećanja. Složićemo se da se kod Anakina nije radilo o izolovanom događaju već o seriji trauma, od kojih jednu čini njegova fizička unakaženost.

Naime, u borbi Obi Van Kenobi odseca svetlosnim mačem obe Anakinove noge iznad kolena, kao i njegovu levu ruku u predelu lakta. Nakon ovoga, Anakin/Dart je podvrgnut hirurškim zahvatima u kojima su na njegove udove prikačeni neuroprostetici. Pol Zer se u tekstu Od fantomske pretnje do fantomskih udova: spekulacije o amputacijama, neuroprosteticima i mozgu Darta Vejdera bavi upravo pitanjem kakve promene Dartovih neurofizioloških funkcija se mogu javiti nakon ugradnje proteza.

Još u Šmijinom stomaku, na Tatuinu, u Anakinovim rukama i nogama koje su još uvek rasle stvarale su se senzacije i upućivane njegovom mozgu. U mozgu se naime neuroni mapiraju u somatosenzornom korteksu, koji ”oseća”određene delove tela, kao i u motornom korteksu, delu koji kontroliše mišiće. Ove ”telesne mape” doprinose osećaju selfa kao i slike o svom telu. Stoga se nakon amputacije nogu i ruke u Dartovom telu javljaju promene (blago rečeno!) koje imaju dramatičan efekat i na njegov mozak.

Amputacija prekida ”saobraćaj” mozga prema izgubljenim delovima tela. Senzorni inputi koji postoje u Anakinovom, pardon Dartovom, mozgu još od prenatalnog perioda postaju neupotrebljivi, a mišići koje određeni delovi njegovog mozga kontrolišu prestali su da postoje. Pošto su neuroni u mozgu netaknuti, oni čekaju da dobiju i pošalju informacije i signale, a odsustvo postojanja ovih delova tela stvara disparitet između onoga što senzorni i motorni sistemi očekuju i onoga što se zaista dešava.

Ubrzo, za regije u mozgu koje dobijaju beskorisne ”inpute” od nepostojećih udova sam mozak nalazi novu namenu. Neuroni koji su do tada bili posvećeni tom delu tela slabe, a ostali delovi mozga stvaraju drugačije i snažnije veze i preuzimaju deo koji je bio zadužen za nestale udove. Pošto mozak nije ”dobar u zaboravljanju” (kaže Pol Zer), konekcije koje se stvaraju u mozgu mogu biti bizarne. Ovo se naziva ”neuroplastičnom renovacijom”, a čija posledica može biti čuveni sindrom fantomskih udova ili fantomskih bolova. Ovi sindromi nastaju kada opstaje uporan osećaj da udovi i dalje postoje, a samim tim postoji i bol.

Dart će tako osećati bolne senzacije i iz nepostojećih nogu i iz nepostojeće ruke. Vremenom, ove senzacije će polako nestajati jer Vejderov, kao i mozak većine nas, najviše se oslanja na čulo vida. Jedini način da se problem reši je da Vejder shvati da udovi više ne postoje, pa samim tim ne postoji ni realan bol. No, Vejderov mozak je u stvari u gorem položaju nego mozak običnih smrtnika upravo zbog njegovog džedajskog treninga koji je doveo do toga da je njegov mozak adaptabilniji i spreman da se brzo prilagodi na promenu, čak i ako je promena loša.

Neuroprostetici šalju u Vejderov mozak senzorni fidbek koji mu je neophodan. Elektronska stimulacija mozga simulira onu koja bi zaista stizala iz udova kada bi postojali. Međutim, kaže Zer, sve ovo funkcioniše dok ne dođe do upotrebe Sile, jer Vejder teže kontroliše svoj mozak i udove kada treba da kontroliše Silu, te je moguće da je ovo zapravo i uzrok Lukove pobede nad Vejderom u The Empire strikes back.

Zer se u svom tekstu osvrće manje ili više na neurofiziološke procese koji prate Vejderov ostanak bez delova tela, dok se Bili San Juan u tekstu Tuga i maskulinost: Anakin Čovek bavi njegovim psihološkim reakcijama na brojne druge, psihološke gubitke. Anakinov prelazak na Tamnu stranu je rezultat brojnih faktora, od kojih su najvažnija dva: veliki broj gubitaka i njegova nesposobnost da se sa gubicima nosi.

Možemo onda samo zamisliti kakva je njegova psihološka reakcija na gubitak udova i osećaja celine tela, nakon svega što je prethodno izgubio na ovaj ili onaj način – majku, Kvaj Gona, Obi-Vana, ženu i  dvoje dece. Bili San Juan primenjuje na ovo koncept ”normativne muške aleksitimije” koja podrazumeva nemoć da se emocije prevedu u reči a karakteristična je za muškarce upravo zato što rodna očekivanja od muške uloge negiraju ranjivost i snažna osećanja, osim besa. Stoga nije čudno što Dart Vejder nikada ne priča o mukama koje mu zadaje njegova unakaženost kao ni o kajanju zbog svog udela krivice u gubitku Padme.

Pitanje je, međutim, da li smo spremni da empatišemo sa njim i da li bi svet, da se Dart Vejder nije sakrio iza maske i surovosti, prema njemu osećao sažaljenje ili samo gađenje.

 

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *