Život može da bude preživljavanje, a može da bude i smislen: Hari Poter, traume i teška iskustva

Sestra sa kojom sam odrasla jednom je rekla: Ponekada je sve što je čoveku potrebno u životu jedan Hari Poter maraton, i dugo smo praktikovale taj ritual kada god uspemo da se spojimo u jednom stanu barem dvadeset četiri sata, a što se odavno nije dogodilo – mala deca, život u različitim državama i tako redom. Pandemija  nas je sve zatvorila u zasebne domove (nema smisla pisati o bilo čemu sem o virusu korona, reče urednica, tako da i nemam mnogo izbora), što odlučih da iskoristim da sebi i deci priuštim upravo Hari Poter maraton, naročito s obzirom na činjenicu da su ih otac i ujak već odavno ubedili da je Hari Poter za devojčice i investirali njihovu energiju u Star wars serijale. Zanimljivo je kako Sedrikova smrt šokira i boli na istim mestima kao kada sam prvi put gledala Vatreni pehar a tome ima petnaest godina; zanimljivo je i da rečenica koju Lupin izgovara Hariju u Zatvoreniku iz Askabana i dalje objašnjava mnogo šta u životu i psihoterapiji: Dementori na tebe utiču gore nego na druge jer postoje užasi u tvojoj prošlosti koje drugi nemaju. Poljubac dementora funkcioniše tako da isisa iz žrtve svu životnu radost, i vrati joj sve  njene najcrnje uspomene, a jedino što može da ublži ovaj grozni efekat su čokolada i srećne uspomene.

Istina, Hari u tom trenutku ima četrnaest godina i traume koje ima odvajaju ga od vršnjaka; do četrdesete, kojoj se bližim, verovatno svi napabirčimo dovoljno užasa da nema te čokolade koja nas lako može odbraniti od beznađa i haosa koje ulivaju spoljašnji događaji, bilo da se radi o mikro ili makro katastrofama.

Priča o Hariju Poteru za mene nije važna samo kao priča o traumi i životu kao stalnom zahtevu za prilagođavanjem na katastrofe (Hari pronalazi srećne trenutke i roditeljske figure samo da bi ih negde u narednom delu filma izgubio) već i kao priča o vrednostima. U knjizi Your life on purpose MekKej, Forsajt i Ejfert, terapeuti iz oblasti psihoterapije posvećenosti i prihvatanja, obraćaju se publici s namerom da nas nauče kako da otkrijemo šta je važno i kreiramo život kakav želimo, ni manje ni više. Knjigu započinju pozivom da, ako ste voljni, sebi postavite sledeća pitanja: koja je svrha života? Koja je svrha mog života? Živim li svoj život u skladu sa njegovom svrhom?

Svako je, kažu autori, postavio sebi prva dva pitanja, i na njih različito odgovorio; ali treće pitanje je drugačije. Ne možemo da izbegnemo odgovor.

Vi ste živo svedočanstvo da li je odgovor potvrdan ili nije… ovo je vaš život, niko drugi ga ne može živeti umesto vas. To kako živite svoj život utiče i na vas i na gomilu drugih ljudi. I važno je kako ga živite jer svakako ga živite.

Zvuči malo nju ejdž,  ali zasnovano je na ozbiljnoj nauci; terapija posvećenošću i prihvatanjem je evidence based psihoterapija sa proverenim i efikasnim tehnikama.

Mi smo bića koja opstaju uz ponavljanje i navike, i zbog toga se možemo osećati zaglavljeno. Imamo snove i ambicije, ali nekada izgleda kao da smo uhvaćeni na vrtešci koja se samo vrti i vrti i nikada ne ide napred… bol koji život nosi može biti toliko jak da pribegavamo utehi starih obrazaca kako bismo uzeli ”eliksir” relativne bezbednosti i predvidivosti, ali uteha je veoma mala.

Svakako sam nameravala da pročitam ovu knjigu (kao i da imam Hari Poter maraton sa decom, a i sa sestrom opet, nekad) ali bi sigurno drugačije delovala stranu po stranu između treninga, ručkova, domaćih zadataka i dragog ali ponekad napornog posla. Sada smo svi silom prilika zatvoreni u svoje domove i oslobođeni rutine i vrteške pa je pitanje samo da li ćemo sebi postaviti neka pitanja ili nastaviti da okrećemo točak ”u prazno”, kao hrčci. Koje su nam vrednosti, i koji su nam ciljevi, i šta možemo da uradimo sa svojim životima jednom kada oluja prođe?

Prema terapiji posvećenošću i prihvatanjem, vrednosti nas ”vode”  na našem putu a ciljevi nas motivišu da se krećemo tim putem. Kupovina kuće je, na primer, vremenski ograničen cilj dok je izgradnja zdravog i srećnog doma za porodicu – vrednost. Cilj je, na primer, dobiti posao u struci; baviti se njime na način koji nešto znači je vrednost.

Ne postoji jedna univerzalna vrednost oko koje treba da se vrti ljudski život; nekim ljudima je važno spasavanje planete, nekima udomljavanje pasa, nekima socijalna pravda, nekima samo dobrobit primarne porodice. Neki žele da uče, neki žele da predaju, nekima je važno da stvari funkcionišu kako treba. Svet je krcat, kažu autori, mogućnostima fascinacije.

Stvari koje su vam važne, koje su za vas ispravne, ne tiču se moralne ispravnosti, mada je, istini za volju, u filmovima o Hariju Poteru kao i većini sličnih saga, pitanje vrednosti postavljeno kao pitanje borbe dobra i zla. U životu, kao što većina nas zna, stvari nisu toliko jednostavne. Vežba koju preporučuju na samom početku potrage za vrednostima je da postavimo sebi dva pitanja za sledeće oblasti: fizičko zdravlje i briga o sebi; duhovnost; kreativnost; slobodno vreme i igra; posao i karijera; lični rast; saosećanje prema sebi. Pitanja glase : da li mi je ova oblast važna i ako jeste, koliko ste zadovoljni svojim životom u baš toj oblasti?

Autori knjige ističu da je jedno pronaći, a drugo živeti svoje vrednosti. Prepreke ka tome da živimo svoje vrednosti su brojne; potiču iz našeg uma, kroz predviđanje mogućih katastrofa, ili iz naših emocija kao što su stid, strah ili praznina. Samoizolacija bi stoga mogla biti vreme kada ćemo razmišljati o ovim pitanjima; ne samo o tome koje su nam prave vrednosti nego i o tome šta nam u uobičajenim okolnostima stoji na putu da ih zaista i živimo. Za početak, važno je primećivati šta naš um radi – kako se trudi da nas obeshrabri čak i u razmišljanju o svojim vrednostima odnosno putevima kojima želimo da hodamo.

Zaključak knjige je da će sva živa bića na ovoj planeti učiniti sve što je u njihovoj moći da ostanu živa. Uvek znamo, ne samo sada – zapravo duboko u srcu uvek znamo da je naše vreme na zemlji ograničeno, a situacije kao samoizolacija, neizvesnost dok pratimo (loše) vesti, strah za stare i bolesne bližnje, nas samo sprečavaju da zaboravimo tu spoznaju. Zapravo – svest o konačnosti ne samo našeg života nego i o očiglednoj nestabilnosti i načina života koji uzimamo zdravo za gotovo – nas upozorava da život može da bude preživljavanje, a može da bude i smislen. Teška iskustva i neizvesnost nekada možda zaista mogu biti prilika za radikalno prihvatanje ali i razmišljanje čemu smo zapravo posvećeni i od čega nas naši svakodnevni haotični životi razdvajaju.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *