“Odgovori brzo – koliko je kretena među poslodavcima na svetu?”: Mozgalica kao pitanje na intervjuu za posao

Smanjeni ste na visinu novčića i ubačeni u blender. I vaša masa je smanjena tako da je vaša gustina ostala ista. Sečiva će se pokrenuti za šezdeset sekundi. Šta ćete uraditi?

Dovoljno vickast i inteligentan odgovor na ovo pitanje, do pre par godina, značio bi da ste korak ka zaposlenju u kompaniji Google. Mozgalica, jedna od mnogobrojnih koje je zabeležio Vilijam Paundstoun u knjizi Are you smart enough to work at Google, tipičan je vid pitanja na intervjuu za posao koji je devedesetih popularizovala kompanija Microsoft. IT sektor ih je oberučke prihvatio, a zatim su se pridružile i banke, konsultantske kuće, adovakatske kancelarije, avio kompanije…

Zašto je poklopac šahta okruglog oblika? Kako biste izmerili težinu aviona bez vage? Ako i postoji tačan odgovor na logičke zagonetke i mozgalice, on nije preterano važan. Suština je kako i na koji način je kandidat došao do rešenja neobičnog problema, što navodno svedoči o njegovoj motivaciji, kreativnosti, logici, podnošenju stresa. Ukratko, ko se bolje snađe na ovom intervjuu, biće bolji radnik od onog koji se zbuni. Jedini je problem što to uopšte nije tačno.

Studije redom pokazuju da su mozgalice potpuno beskorisne za procenu kandidata, a do toga je došla i sama kompanija Google.

 „Što se tiče zapošljavanja, shvatili smo da su mozgalice potpuno gubljenje vremena. Ne predviđaju ništa. Služe samo da se intervjuer oseti pametnim“ –  kaže Laslo Bok, bivši direktor za ljudske operacije u kompaniji Gugle.

Laslo objašnjava da rezultat na ovim pitanjima u najboljem slučaju predstavlja veštinu koja se vežbom može poboljšati, a u najgorem se oslanja na trivijalne informacije koje se namerno kriju od kandidata.

Iako su medijski naslovi redom upozoravali da je ovaj tip intervjua besmislen, mnoge kompanije ga i dalje koriste. Zašto je to tako? Skot Hajhaus, profesor psihologije na BGS Univerzitetu u Americi koji se bavi proučavanjem individualnih razlika u domenu organizacione psihologije, svojim istraživanjem je pokazao da mozgalice predstavljaju odraz ličnosti intervjuera, dok ne govore ništa o kandidatu. Pitanje poput „Koliko prozora postoji u Njujorku?“ nije validno, ali povećava samopouzdanje onome ko ga postavlja.

Uzorku od 736 zaposlenih Hajhaus je pružio listu pitanja – klasičnih („Zašto želite da radite u ovoj kompaniji?“), bihejvioralnih („Dajte mi primer kada ste pogrešno procenili neku osobu“) i mozgalica („Koja pesma opisuje vašu radnu etiku“). Trebalo je da označe koja je verovatnoća da bi ih koristili u realnoj situaciji. Sva pitanja zabeležili su kandidati sa intervjua za posao u poznatim kompanijama, a sakupljeni su sa sajtova poput glassdoor.com (naš pandan bi bio „Ogledalo firme“).

Rezultati su pokazali da su osobe sklone korišćenju mozgalica manje socijalno kompetentne, da veruju u moć intuicije kao i da imaju izražene crte narcizma i sadizma (koje čine deo mračne trijade). Narcizam se ogleda u tome što intervjueri teškim pitanjima žele da se predstave kao strašno pametni i superiorni u odnosu na kandidate. Naravno, oni unapred znaju odgovore na pitanja koja postavljaju, a time i precenjuju verovatnoću da bi i sami znali odgovor da ga prethodno nisu videli.

Sadizam se očitava u indiferentnosti i nedostatku empatije dok se kandidat pred njima preznojava. Opet, bez sposobnosti da se postave u tuđe cipele, nije im problem da stresiraju kandidate i postavljaju ih u uvredljivu i ponižavajuću situaciju.

Cena korišćenja ovih naizgled zabavnih pitanja, pored rizika da se kandidat pogrešno proceni (kao bolji ili lošiji), jeste i negativan utisak o samoj kompaniji, a loša iskustva se, kako znamo, na tržištu rada brzo šire.

Intervjuu je po prirodi svojstvena neravnoteža moći gde je intervjuer u dominantnoj poziciji u odnosu na kandidata. A gde leži moć, leži i potencijal da se ona zloupotrebi. Postoji, dakle, mračna strana intervjua gde onaj koji ga vodi više razmišlja o svom egu nego o tome koliko je zaista u mogućnosti da realno proceni potencijalnog kolegu. Zanimljivo je da čak ni Microsoft nije koristio mozgalice u intervjuima za seniorske menadžerske pozicije – nekako se uvek zalome mlađim, neiskusnijima pred kojima se lakše glumi autoritet inteligencije i znanje.

Verovatno je zanimljivo postavljati pitanja poput „O čemu razmišljate kada ste sami u kolima?“  ili „Koji ste lik iz Diznijevog filma?“ ali je sadistički, narcisoidno i, na kraju, besmisleno.

 

Reference:

Honer, Jeremiah & Wright, Chris & Sablynski, Chris. (2006). Puzzle Interviews: What Are They and What Do They Measure?. Applied H.R.M. Research. 11.

Don C. Zhang, Scott Highhouse, Margaret E. Brooks and Yuyan Zhang, Communicating the validity of structured job interviews with graphical visual aids, International Journal of Selection and Assessment, 26, 2-4, (93-108), (2018).

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *