Putovanje do radnog mesta: Koliko ti nerava treba za odlazak na posao?

Stres koji se ne isplati – tako su ekonomisti prozvali svakodnevno putovanje do posla. Da su živeli u Beogradu, verovatno bi iskoristili i neku jaču reč kao što je horor, pakao, mučenje.  U svakom slučaju, ta neizbežna aktivnost oduzima značajno (privatno) vreme i dominira našim životima, sem ukoliko niste jedni od onih retkih srećnika koji žive na dva minuta hoda od radnog mesta.

Englezi u proseku putuju pola sata do svog poslodavca; Amerikanci 26 minuta a prosečno putovanje u EU iznosi 42 minuta. Za Srbiju nismo uspeli da pronađemo podatke, ali imajući u vidu stanje javnog prevoza, broj prevoza koji je potrebno promeniti, gužvu na putevima, nepredvidivost, čekanje, u najmanju ruku smo blizu ovim brojkama. Dakle, kada dodamo tih minimalnih sat vremena u oba pravca na minimum osam sati rada, očigledno je da više od pola budnih sati provodimo na poslu i na aktivnosti vezane za posao. Nesuminjivo je da to ostavlja značajan uticaj na zaposlene, kako psihički tako i fizički.

Istraživači Univerziteta zapadne Engleske pre nekoliko godina skrenuli su pažnju da bi put do posla trebao da se uračuna u radno vreme, posebno imajući u vidu da ljudi danas koriste laptopove i telefone kako bi radili dok su u gradskom prevozu (slali mejlove, obavljali telefonske pozive). To bi svakako uticalo na vraćanje ravnoteže između privatnog i poslovnog života, međutim, ova tema nije imala preteranog odjeka u javnosti.

U nekim zemljama, cilj javne politike je da rešava probleme u korist naroda. Stoga je ponovo baš Univerzitet zapadne Engleske predvođen profesorom Kironom Čatedžijem (koji predaje i proučava nešto što se zove Travel Behavior), napravio kritički pregled svega što se do sada zna o uticaju putovanja vezanog za radnog mesto, na mentalno zdravlje ljudi.  Na kraju pruža i konkretne predloge za akciju i dalja istraživanja.

Tim profesora Čaterdžija zaključio je pre svega, da odlazak i dolazak na posao utiče na ljude na tri načina: tokom puta, odmah nakon puta i dugoročno. Nalazi konzistentno pokazuju da je tokom ovog putovanja raspoloženje niže nego tokom obavljanja drugih aktivnosti, kao i da stres posebno izaziva gužva, nepredvidivost prevoza i nedostatak kontrole (što je i ključni prediktor stresa).

Oni koji pešače do posla ili voze bicikl, više su zadovoljni od onih koji idu javnim prevozom ili autom. Auto, ipak, zbog veće nezavisnosti, komocije i prestiža, rangira se iznad javnog prevoza. Zadovoljstvo se dodatno smanjuje sa trajanjem putovanja bez obzira na tip prevoza, a povećava se ukoliko imamo društvo tj ne putujemo sami.

Generalno je to iskustvo stresnije za žene, potvrđuju studije, i moguće je da je kod njih više prisutan osećaj urgentnosti usled većeg pritiska i odgovornosti koje ih čekaju (deca, održavanje kuće i slično). Istraživanje rađeno 2004. godine na uzorku od hiljadu žena pokazalo je da je put do ili od posla najmanje zadovoljavajuća aktivnost, čak ispod čišćenja i sređivanja kuće, kao i da stvara veći osećaj umora i neizdrža.

Iskustvo samog puta preliva se i na to kako se zaposleni osećaju i ponašanju na poslu i kod kuće. Duže trajanje puta dovodi do manjka vremena za porodicu, društvene aktivnosti i hobije, što narušava ravnotežu privatnog i poslovnog života. Jedno nemačko istraživanje iz 2001. godine pokazalo je da čak 60 odsto radnika smatra da nema vremena ni za lična interesovanja ni za viđanje sa prijateljima.

Meta-analiza 47 svetskih studija objavljena prošle godine u žurnalu Health Psychology Review pokazala je kako put do posla utiče na psihičko i fizičko zdravlje zaposlenih. Nepredvidivost puta može dovesti do neraspoloženja, kašnjenja na posao, lošijeg učinka na poslu, niže frustracione tolerancije, anksioznosti i hostilnosti. Takođe ostavlja posledice i na fizičko zdravlje, te se povezuje sa povišenim krvnim pritiskom i muskuloskeletalnim problemima (bol u leđima, bol u mišićima…).

Istraživanja, dakle, dosledno pokazuju da duže putovanje može biti stresnije od samog posla kao i da može ostaviti dugoročne posledice na zdravlje zaposlenih. Što više sati utrošimo na krug posao-kuća, manje smo zadovoljni poslom ali i životom uopšte. Bez obzira na to, ljudi i dalje smatraju da se utrošeni sati isplate, kao i da dodatna primanja mogu da kompenzuju negativne aspekte putovanja. Činjenica je pak da ne mogu i da je to zabluda.

Ukoliko smo u situaciji da biramo, jedan od važnijih benefita potencijalnog novog radnog mesta jeste i lokacija na kojoj se nalazi. To je benefit koji se dugoročno, u svakom smislu, ipak najviše isplati. Ako ne možete promeniti stanje na putevima, promenite radno mesto.

 

Reference:

Kiron Chatterjee, Samuel Chng, Ben Clark, Adrian Davis, Jonas De Vos, Dick Ettema, Susan Handy, Adam Martin & Louise Reardon (2020) Commuting and wellbeing: a critical overview of the literature with implications for policy and future research, Transport Reviews, 40:1, 5-34

Sarah H. Norgate, A. M. Cooper-Ryan, S. Lavin, C. Stonier & C. L. Cooper (2019) The impact of public transport on the health of work commuters: a systematic review, Health Psychology Review

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *