Granica poremećaja ličnosti – između presude i pomilovanja

Piše: Sanja Dutina

Moj psihoterapeut kaže da imam granični poremećaj ličnosti. Čini mi se kao da mi je upravo izrečena smrtna presuda. Mislim da više nikada neću moći da funkcionišem kao normalno ljudsko biće, ili da imam prijatelje, ili bilo šta značajno u životu. Smrvljena sam. Upravo je sav moj težak trud i rad postao uzaludan. Ne mogu da dišem. Ne mogu da ne mislim na razarajuće saznanje da nemam nikakvu budućnost.  

Očajnim i beznadežnim tonom anonimna devojka na Reddit-u potražila je podršku zajednice kada joj je prvi put postavljena dijagnoza „borderlajna“ iliti graničnog poremećaja ličnosti. Uzrok njene toliko dramatične i ekstremne  emotivne bure, koja, da se razumemo, nalikuje reakciji većine ljudi koji dobiju ovu dijagnozu, u velikoj meri je stigmatizacija.

Pod uticajem društvene stigme, pacijenti najčešće nisu u stanju da prihvate dijagnozu na zdrav način i  svesni su da ne mogu da izbegnu etiketu mentalne bolesti. Njima sleduju i svi dodatne etikete koje prate ovakve „slučajeve“ – najčešće se govori da su teški, prezahtevni, samodestruktivni i opasni po okolinu. Ovakav žig ih sprečava da ispune svoje osnovne životne ciljeve, ponekad čak i da potraže pomoć ili nastave sa lečenjem. Specifična je i autostigma, tačnije poistovećivanje sa stigmatizirajućim stavovima (čitaj: krivica) što umanje samopoštovanje i samovrednovanje. Autostigmu upravo izražava i skrhana devojka sa Reddit-a.

Do (relativno) skoro, smatralo se da je granični poremećaj ličnosti hroničan i neizlečiv, i samim tim najteži slučaj za psihoterapijski rad. Činjenica je da je lečenje ovog poremećaja ličnosti kompleksno, zahtevno i komplikovano. Nakon brojnih istraživanja, međutim, potvrđeno je da je on samo umereno „stabilan“ i da, iako se povezuje isključivo sa negativnom prognozom, simptomi mogu da se poboljšaju tokom vremena.

Granični poremećaj danas se sve uspešnije tretira posebno skrojenim i specijalizovanim psihoterapijskim tretmanima. Najpoznatije su Dijalektička bihejvioralna terapija (DBT), Terapija zasnovana na mentalizaciji, Šema terapija, Terapija fokusirana na transfer i Terapija rešavanjem problema. Sve one su i empirijski podržane, ali prve dve su ipak najviše navođene i ispitivane.

Marša Linehan

Marša Linehan, američki psiholog, osmislila je i razvila Dijalektičku bihejvioralnu terapiju, a pre dvadesetak godina je objavila i prvu studiju njene efikasnosti koja je pokazala da pomaže pri smanjenju najtežih simptoma graničnog poremećaja ličnosti. Smanjuje rizik od samopovređivanja i suicidalnosti, napuštanja tretmana, i skraćuje ili čak eliminiše hospitalizaciju.

Ono što opravdava reč „dijalektička“ u samom imenu terapije jeste balansiranje između protivrečnosti. Zapravo, cilj terapije je istovremeno (samo)prihvatanje, ali i promena ponašanja. Tumačenje prirode borderlajna Linehanova zasniva na problemu samoregulacije, kao i nedostatka specifičnih veština. Suštinska karakteristika po njoj je emocionalna deregulacija zbog čega ove osobe imaju poteškoće u razvijanju stabilnog osećaja selfa i stabilnih međuljudskih odnosa.

Linehanova je inače 2011. godine u svom članku za New York Times otkrila da je i sama u mladosti patila od graničnog poremećaja, zbog čega je jednom prilikom i završila u mentalnoj instituciji. Na kraju je ipak pronašla način da svoj teret uspešno nosi.

Dijalektičko bihejvioralna terapija je dakle prilagođena onima koji intenzivno doživljavaju emocije. U tom kontekstu, granični poremećaj je posledica razmene između osobe rođene sa visokom emocionalnom osetljivošću i okruženja koje njene intenzivne reakcije „poništava“ jer ih ne razume i ne ume adekvatno da na njih reaguje. Na ovaj način Linehanova povezuje socijalne i biološke faktore kao značajne za razvoj i održavanje poremećaja.

„Nasuprot dijateza-stres modelu mentalnog poremećaja gde je fokus usmeren na uticaj jedne varijable na drugu, dijalektički model se fokusira na recipročan uticaj sredine na osobu i osobe na sredinu, kao i na konstantnu evoluciju obe transakcije.“

Upravo ovaj bio-socijalni model smatra se ključnim pristupom koji dovodi do oporavka pacijenata sa graničnim poremećajem ličnosti. Veći deo dosadašnjih studija bavio se poboljšanjem u odnosu na simptome – kao ishodom do kojeg dolazi kada uzmemo određeni lek. Međutim, kada pitate pacijente koji boluju od graničnog poremećaja (pa i bilo koje druge mentalne bolesti) šta oporavak sve predstavlja za njih, shvatamo da ga doživljavaju mnogo šire.

Oporaviti se, prema njihovim rečima, znači uspostaviti značajne emocionalne odnose sa drugim ljudima, razviti samopouzdanje i samoprihvatanje, oživeti nadu, pronaći smisao, zaposliti se, preuzeti odgovornost i kontrolu nad sopstvenim životom. Istraživanje psihijatara sa Univerziteta London pokazalo je da pacijenti sa graničnim poremećajem ličnosti smatraju da se psihoterapija fokusira na određene ciljeve vezane za simptome, poput regulacije samopovređivanja, dok zanemaruje sve ostalo što oni doživljavaju važnim delom celovitog oporavka.

Da bi se ovi pacijenti vratili uobičajenom životnom toku, nije dovoljno osloboditi ih simptoma već kako bio-socijalni model nalaže, neophodan je širi spektar promena vezan sa psihosocijalno funkcionisanje. S obzirom na to da je u pitanju visoko stigmatizovana grupa, za početak je potrebno razumeti upravo taj kontekst okruženja u kojem se nalaze.

Vrlo malo studija je napisano o uticaju sredine i socijalnog okruženja na oporavak iz ugla pacijenata. Recimo, tim istraživača sa Univerziteta Vašington pitao je osobe sa dijagnozom graničnog poremećaja šta sve povećava verovatnoću da će se upustiti u neželjeno ponašanje. Analiza sadržaja izdvojila je izbegavanje, negativno nošenje sa problemima i komuniciranje niskih očekivanja kao nepoželjna ponašanja uključujući i načine na koje ih sredina podstiče.

Pacijenti su navodili kao primer tipičnu situaciju da im se ne ide na posao. Njihovi roditelji su im najčešće govorili da i ne moraju i da mogu da ostanu u krevetu, što je klasičan primer komuniciranja niskih očekivanja. Negativno nošenje sa problemima vidimo u slučajevima kada prijatelji pacijenata, primetivši da alkoholom umanjuju stres i anksioznost, jednostavno ih izvedu na piće. Izbegavanje imamo u situacijama kada se izoluju a drugi da bi ih umirili odluče da ih ostave na miru.

Iz primera se vidi da su pacijenti pod uticajem stigme čak i kada je ona ne samo otvorena nego i prikrivena. Osobe sa borderlajnom veoma su osetljive na očekivanja ljudi koji ih okružuju. U tom smislu, ukoliko porodica i prijatelji uz preteranu brigu redovno šalju poruku o veoma niskim očekivanjima, pacijenti to usvajaju i tokom terapije osećaju nepromenjenu anksioznost i nesigurnost.

Pod svetlom ovakvih nalaza, ne čudi da je vremenom primena lekova kod graničnog poremećaja ličnosti postala isključivo pomoćno terapijsko sredstvo. Dijalektičko bihejvioralna terapija stoga postavlja tri cilja: zaustavljanje samopovređivanja i suicidalnih misli; povećanje motivacije za oporavak i poboljšanje kvaliteta života. Uključivanje članova porodice takođe može biti od suštinskog značaja, jer je izuzetno važno identifikovati uloge koju članovi porodice imaju u održavanju poremećaja.

Nalazi podržavaju znanja do kojih je došla i praksa – da je ključ oporavka uvek empatija i terapijsko okruženje puno razumevanja. Važno je poslati poruku da su osećanja pacijenta primećena i shvaćena. Time se podstiče razvoj njihove samosvesti i razvija zdrava kontrola emocija.

 

 

Reference:

Katsakou, C. et al. (2012). Recovery in Borderline Personality Disorder (BPD): A Qualitative Study of Service Users’ Perspectives. Plos one. 

Lariviere, N. et al. (2015). Recovery, as Experienced by Women with Borderline Personality Disorder. The Psychiatric Quarterly, 86(4). 

Carmel, A. et al. (2017). Interpersonal barriers to recovery from borderline personality disorder: A qualitative analysis of patient perspectivesPersonality and mental health. 

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *