Ko je kriv za tip (i demone) tvog mozga: Uzroci psihopatije i njena (ne)razrešivost

Koji je vaš omiljeni filmski negativac, pitala sam nekoliko ljudi pred pisanje ovog teksta. Odgovori najbližih bili su Dart Vejder, Džoker, Skar iz Kralja lavova. Ko je na vašoj listi? Hanibal Lektor? Tanos? Drakula (ali samo u tumačenju Gerija Oldmana)? Moj je (trenutno) Kridens Berbon iz filma Fantastic beasts and where to find them, što više govori o ovom tekstu nego o meni (mada pitanja iznesena u tekstu čine moju svakodnevicu i na poslu i u životu).

Jednom su nam na predavanje iz psihologije ličnosti doveli upravnika zatvora koji je doslovce rekao: Ubismo se objašnjavajući psiholozima i pedagozima da su psihopate neizlečive. A pošto sam odlučila da prečujem tu rečenicu, ubrzo nakon diplomiranja sam se obrela među decom sa poremećajem ponašanja i nasilnim roditeljima, u pokušajima da nešto promenim. Od tada slušam izjavu upravnika zatvora u različitim oblicima, ali njen smisao je nepromenjiv.

Recimo, kao socijalni radnik i terapeut, često ćete se sretati sa ljudima za koje će okolina – stručna kao i laička – reći da im ”nema spasa”.  A kome od nas ima spasa, i šta je uopšte spas, narogušim se na tu rečenicu, ali duboko u sebi znam na šta se misli – ljudi ponekada nastavljaju da čine zlo sebi i drugima čak i pored podrške koja im je pružena, a dodatni napori da se ovakvo ponašanje razume izgledaju kao romantična utopija (ne, nije pleonazam, već želja da pocrtam koliko okolini sve izgleda blesavo). Postoji li trenutak u kome za nekoga možemo reći da je jednostavno – disfunkcionalan, zao, da ne zaslužuje više trud ni razumevanje već samo – odbacivanje?

Jasno vam je da se može desiti da on provali u vašu kuću/slomi vilicu vašem detetu, upita – retorički – inspektor za maloletničku delinkvenciju. U redu, ali imaš decu iz iste porodice koja su preživela istu ili sličnu traumu, pa se ponašaju potpuno različito, reći će glas razuma iz usta nekog starijeg, dobronamernog kolege. Jedno domaće istraživanje  pokazalo je da je recidivizam – odnosno ponavljanje krivičnih dela – češći kod pritvorenika sa psihopatskim crtama. Trebalo bi da bude dovoljno da nas ubedi.

Prema Fridmanu i Kobsu, postmodernistički pogled na svet počinje onda kada pretpostavimo da su realnosti društveno konstruisane i to kroz jezik. Postmodernistički psihoterapijski pristupi počivaju na kolaborativnom pristupu i stavu da klijent – odnosno osoba – nije problem; problem je problem. Način na koji pričamo o problemu, odnosno osobi, zbog moći jezika da istovremeno kreira i reprezentuje realnost, utiče odnosno kreira realnost.

Eksternalizacija kao terapijska tehnika popularizovana je u narativnoj psihoterapiji kao pametan način da se problem odvoji od osobe i posmatra kao nešto izvan osobe (videti takođe i u tekstu o Opskurusu, odnosno Kridensu). Takođe, narativna terapija podrazumeva da ljudi poseduju veštine, kompetencije i vrednosti koje im mogu pomoći da smanje uticaj problema na sopstvene živote.

U drugom delu crtanog filma Wreck it Ralph, Ralf ”rastura Internet” (kako kaže i sam naslov crtanog) u želji da zadrži Venelopu, svoju najbolju drugaricu. Njegova nesigurnost da će izgubiti Venelopi kulminira, množi se i šteta koju ona čini prevazilazi prost pokušaj rešavanja Ralfovog trenutnog problema. On, naime, oslobađa virus zgodno nazvan Nesigurnost, koji potom ulazi u omiljenu Venelopinu igricu, ali istovremeno se virus prikači za Ralfa i kreira armiju Ralfovih klonova, koji se na kraju simbolično povezuju u jedno ogromno telo sastavljeno od bezbroj Ralfova – klonova, koji proganjaju Venelopi.

Nezadovoljene potrebe tako dovode do neadekvatnog ponašanja zbog kojeg Ralf postaje negativac u očima celog sveta. Ralf se na kraju suočava sa svojim nesigurnostima, pokazujući da je to jedini način da se iskupi, popravi učinjenu štetu i spreči novu štetu. Ovo je odličan primer eksternalizacije, baš kao i Opskurus u slučaju Kridensa.

I Ralf i Kridens pričinjavaju ogromnu štetu okolini. Možda se primer u odnosu na zaista ”zle” i nemilosrdne ljude čini blagim a Ralf simpatičnim negativcem, ali ne zaboravimo da njegovo ponašanje umalo dovodi do kraja celog jednog sveta prepunog nevinih Internet bića, a njegov pokušaj da spreči Venelopi da ga napusti u potpunosti je zasnovan na negiranju njene autonomije i nepoštovanju njenih želja. Na kraju, svaki pravi ”zlikovac” veruje da zapravo čini dobro okolini time što postupa u skladu sa sopstvenim nezadovoljenim potrebama. Vrednost crtanog je u tome što Ralf shvata destruktivnost svojih postupaka i uspeva da se izbori sa svojim demonima, što ostavlja nadu deci koja gledaju crtani, pardon, svakome od nas, da je ovo moguće i u životu.

Jedan opširan prikaz  literature na temu pogrešnih percepcija psihopatije ukazuje na to da i kliničari i istraživači moraju ne samo da razumeju ključne činjenice o psihopatiji – uključujući i razlike i poklapanja sa konceptom antisocijalnog poremećaja ličnosti – već i da utiču na razvejavanje odavno usvojenih mitova koji vladaju čak i među stručnjacima za mentalno zdravlje. Na primer, lik Hanibala Lektora uticao je na pretpostavku među opštom populacijom da su zlikovci ne samo neizlečivi nego i visoko inteligentni, dok su prvobitna istraživanja o psihopatskim crtama ličnosti rađena pre svega na zatvorskoj populaciji, ili, kako autori kažu, na neuspešnim psihopatama, što je uticalo na percepciju stručnjaka da je njihova inteligencija niska.

Albert Elis

Iako su neke crte ličnosti teške za promenu, zapravo  nalazi istraživanja pokazuju da postoje pozitivni ishodi psihoterapije za osobe sa psihopatskim crtama ličnosti kao i da ”nivoi psihopatije” ne utiču negativno na ovaj ishod. Ne znamo šta bi o tome mislili autori serije Sopranos, u kojoj je Toni Soprano isključen sa psihoterapije jer je procenjeno da je ”psihopata” i da mu nema pomoći. Gde su onda granice psihoterapije i/ili idealizma?

Imajmo na umu da je čak i veliki Albert Elis imao dileme – ili možda, odgovor? – ove vrste. Još 1961. objavio je članak  pod nazivom The Treatment of a Psychopath with Rational Psychotherapy u kome opisuje kako je i u psihoterapijskom i u radu sa maloletnim počiniocima krivičnih dela stekao utisak da su:

svi oni… bili anksiozni i osećali krivicu… i da je većina ovih dela počinjena u pokušajima da se odbrane od niskog samopoštovanja… takozvane psihopate, kao i ostala uznemirena ljudska bića, pogrešno veruju da će im takvo ponašanje pomoći. 

Elisov zaključak je da čak i klijenti sa ozbiljnim problemima mogu biti uspešno tretirani ako teraput ne zauzme moralistički stav već racionalno ”napadne” iracionalna verovanja koja moraju stajati u osnovi antisocijalnog (i uopšte maladaptivnog) ponašanja.

U poslednjih nekoliko godina, Dejvid Bernštajn konzistentno i metodološki , kao i kroz svoju praksu, pokazuje da je moguće ”lečiti neizlečivo” individualnom shema terapijom.  Naime, cilj shema terapije je istinska povezanost sa klijentom a čime se shema terapija delimično udaljava od srodnih kognitivno-bihejvioralnih pravaca. Bernštajn je sa saradnicima prilagodio shema terapiju klijentima  sa ozbiljnim problemima odnosno poremećajima ličnosti.

Njegova teorija je da klijenti sa ovim poremećajem često koriste pet šema modova koji uključuju maladaptivne koping mehanizme: pokušaje manipulacije; veličanje sebe i ponižavanje drugih; zlostavljanje drugih; fokusiranje pažnje da se detektuje skrivena pretnja ili neprijatelj (paranoični mod); hladna, proračunata agresija usmerena na to da se eliminiše pretnja ili neprijatelj. Zdrav razum kliničara svakako može da pretpostavi da su rane maladaptivne šeme kao i ponašanja prisutni kod ljudi sa psihopatijom i/ili antioscijalnim poremećajem ličnosti. Bernštajn smatra da je dokazao da korišćenje terapije usmerene specijalno na ova ponašanja i dovođenje ponašanja u vezu sa maladaptivnim šemama koje ih pokreću dovodi do smanjenja rizika od budućeg nasilja.

Jedna studija slučaja pokazala je takođe uspeh shema terapije uz zaključak da ona može povećati responzivnost ka terapiji ali i motivaciju za promenom kod klijenta. Bernštajn je, inače, sažeo mnoge naše (i ne samo naše, naravno) dileme u naslovu jednog svog predavanja  od pr nekoliko godina: Reparenting (jedna od glavnih ideja, tehnika ali i ciljeva shema terapije) psihopata: je li moguć i je li to uopšte važno? Bernštajnov odgovor, a i naš, je da je svakako važno, a nadamo se da je i moguće, pokušati da pružimo terapijsku podršku svakome, bez obzira na dijagnozu.

Džulija Šo u knjizi Evil : the science behind humanity’s dark side barata argumentima kao što je neurofiziološka osnova psihopatije ili pedofilije, odnosno dezinhibicije koju pokazuju mnogi počinioci krivičnih dela, a ko vas može, pita ona, kriviti što ste rođeni sa određenim tipom mozga? Međutim, ona zaključuje još nešto: da se skoro svaki zločin može razumeti – a pod razumeti ne misli i opravdati, da budemo jasni – ako su nam jasne i okolnosti koje su do njega dovele. A zašto bismo se uopšte ovim bavili, ako ne zbog toga što niko od nas ne zna u kakvu bismo se ličnost pretvorili kada bismo bili, na primer, gladni, tučeni ili izloženi torturi?

Potrebno je zaroniti u naše sopstvene duše kako bismo izbegli da sutra i sami razmišljamo totalitarno ili sledimo kakvu totalitarnu ideologiju, kaže ona. Suština njenih zaključaka je da je zlo relativan, pa čak i kulturološki obojen pojam. Ako je tako, pita se ona, da li zlo uopšte postoji?

Ako je tako, pitamo se mi, da li ”nepopravljivi klijenti” uopšte postoje, i koliko je opasno iznositi ovakve stavove? Možda je ipak bolje postaviti pitanje sa koliko ”zla”, ”tame” i opasnosti možemo da se nosimo kao terapeuti i kao ljudi. Ipak, ako je vaša slika ”negativca” Ralf – odnosno ukoliko ste u stanju da se zaista zapitate šta se krije iza neprihvatljivog ponašanja; ukoliko ste u stanju da odvojite loše ponašanje, pa čak i efekte lošeg ponašanja, od osobe, ali stvarno, ne samo na papiru i u savetima i u najblažim oblicima – moguće je da ćete biti saglasni da baš uvek vredi pokušati da se povežemo s ljudima, u kliničkoj praksi i u životu.

 

Reference:

Medjedovic, J. et al (2012). Personality-related determinants of criminal recidivismPsihologija, 45(3). 

Berg, M.J. et al. (2013). Misconceptions regarding psychopathic personality: implications for clinical practice and research. Neuropsychiatry, 3(1). 

Ellis, A. (1961). Treatment of a psychopath with rational psychotherapy. The Journal of Psychology: Interdisciplinary and Applied, 51, 141-150.

Chakhssi, F., Kersten, T., de Ruiter, C., & Bernstein, D. P. (2014). Treating the untreatable: A single case study of a psychopathic inpatient treated with Schema Therapy. Psychotherapy51(3), 447-461.

Chakhssi, Farid & De Ruiter, Corine & Bernstein, David. (2014). Psychotherapy for individuals with psychopathy/antisocial personality disorder: A new frontier. World Wide Web.

 

 

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *