Ovu reku i ove ljude, ja sam već gledao: Slučaj deža vi

Piše: Sanja Dutina

„Kaplar Vajtkomb se kikotao pred šatorom, a onaj drugi se smejuckao. Nekoliko neprijatnih trenutaka kapelan se ježio od stravičnog, natprirodnog osećaja da je već bio u istom ovakvom položaju u neko drugo doba ili u nekom drugom životu. Pokušao je da ulovi i zadrži taj utisak da bi mogao da predvidi, ili možda čak preduhitri, ono što je trebalo se dogodi, ali je nadahnuće isparilo bez traga, kao što je unapred znao da će se dogoditi. Déjà vu.”

Džozef Heler je u svojoj knjizi Kvaka 22 uspeo najpribližnije da opiše kako je to kada snažno osećamo da smo određeni trenutak već doživeli, dok smo zapravo svesni da je situacija za nas, objektivno gledano, nova. Deža vi je priznaćete izuzetno teško rečima prepričati. Čini nam se da smo neku osobu već upoznali, da smo već posetili određeno mesto, nešto napisali, pročitali, ili izgovorili – iako je to nemoguće ili nas drugi sa sigurnošću uveravaju u suprotno.

Statistički gledano, deža vi je doživelo dve trećine čitalaca ovog teksta, i to više puta tokom života, u stanju opuštanja ili odmora, najverovatnije u krugu prijatelja. Reakcije na tih neobičnih desetak sekundi su najčešće pozitivne, ali praćene iznenađenjem, radoznalošću, zbunjenošću. Nije teško prepoznati u kom momentu se deža vi dešava, ali šta je okidač i zašto se uopšte dešava – misterija je kako za nas same tako i za nauku. Od 1800. godine, ponuđeno je preko trideset mogućih objašnjenja ovog čudnog osećaja, od paranormalnih do neuroloških.

Iluziju sećanja prvi put pominje sveti Avgustin 400. godine kao „falsae memoriae“, više od stotinu godina kasnije psihijatar Artur Vigan govori o „sentimentu preegzistencije“, dok je Emil Boirak, francuski filozof i parapsiholog, prvi koji je iskoristio termin déjà vu (na francuskom, „već viđeno“).

Na samom početku, kada se nauka zainteresovala za ovaj fenomen, čvrsto se verovalo da je u pitanju znak patologije, nekog mentalnog oštećenja. Neretko se povezivao sa shizofrenijom i ostalim sličnim dijagnozama. U literaturi se najčešće pominje kao deo epilepsije temporalnog režnja, pošto ljudi sa ovom epilepsijom izveštavaju o deža vi-ju malo pre samog napada.

U tom smislu se i danas veruje da je deža vi povezan sa temporalnim (slepoočnim) režnjem, koji se nalazi sa obe strane, malo iznad naših ušiju, a važan je u kontekstu pamćenja i prisećanja. Konkretno, većina rezultata upućuje da su za iluziju sećanja zapravo odgovorni hipokampus i parahipokampalne strukture, koje igraju ulogu u spajanju informaciju iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje.

Jedna teorija tako kaže da je deža vi privremeni prekid ili gašenje veza između kratkoročnog i dugoročnog pamećenja. Pukom greškom, informacija prelazi u dugoročno pamćenje pre nego što je obrađena u kratkoročnom. Dakle, nalazimo se u nekom novom trenutku, na nekom novom mestu, ali osećamo kao da je povučen iz neke daleke prošlosti, tj dugoročnog pamćenja.

Prema sličnoj teoriji, mozak rutinski integriše informacije koje prima iz različitih nervnih puteva u jedinstveno iskustvo, ali minimalni zastoj ili kašnjenje u brzini jednog puta u odnosu na drugi, može dovesti do toga da mozak interpretira podatke kao nezavisne, odvojene ili kao kopije istog iskustva. Zvuči kao logično objašnjenje situacije u kojoj osećamo da se ono što se dešava već ranije dogodilo.

Sasvim drugo objašnjenje, koje datira još iz devetnaestog veka, i povezano je sa podeljenom pažnjom, tvrdi da sve vidimo i doživljavamo nekoliko puta – prvi put samo periferno, drugi put uz punu usmerenu pažnju. Recimo, tokom telefonskog razgovora bacili smo pogled na zgradu u blizini ali je nismo svesno registrovali. Kada smo završili razgovor, pogledali smo u tu istu zgradu. Ne sećamo se da smo je videli, ali mozak pamti ovlašni pogled koji s vremena na vreme izvuče iz skladišta. Kada nam već viđenu scenu ponovo prikaže, nastaje deža vi.

Alan Braun, jedan od najpoznatijih istraživača iluzije sećanja, osmislio je interesantan eksperiment. Studentima je pokazao fotografije kampusa Univerziteta koji pohađaju kao i onog koji im je zasigurno potpuno nepoznat. Nekoliko nedelja kasnije, testirao je sposobnost prepoznavanja lokacije koju su nekada posetili ili koju nikada nisu posetili. Studenti su češće izveštavali da su posetili nepoznatu lokaciju ukoliko im je u prvom delu eksperimenta pokazana njena fotografija. Sama poznatost lokacije, prema Braunovoj pretpostavci, dovela je do prepoznavanja i osećanja da su tamo zaista nekada i bili. Visoko preklapanje elemenata trenutne situacije i neke prethodne, dovodi do iluzije sećanja zasnovane na prepoznavanju i poznatosti.

Deža vi se, prema podacima, češće dešava ljudima koji mnogo putuju i koji se sećaju svojih snova. U tom smislu, veruje se da se deža vi može desiti onda kada trenutno iskustvo delimično odgovara nekom prethodnom, iako ga se ne sećamo. Možda je to prethodno iskustvo deo našeg detinjstva, filmskih  scena, snova ili živopisni opis predela koji smo pročitali u knjizi. Kasniji susret sa fragmentom sna ili predelom iz knjige čijeg se opisa svesno ne sećamo ali je negde pothranjeno u našoj memoriji, može pokrenuti ovaj fenomen.

Zamerka ovoj teoriji je činjenica da je manja verovatnoća da ovu iluziju dožive odrasli, iako akumuliraju mnogo više iskustva iz različitih izvora. Fenomenu već viđenog su najviše skloni mladi uzrasta između petnaeste i dvadesetpete godine života, dok se broj iskustava nakon toga ravnomerno smanjuje.

Ukoliko se deža vi retko dešava i kratko traje, svakako govorimo o normalnom iskustvu. Međutim, u nekim slučajevima, deža vi je suviše čest ili neprekidno traje, što predstavlja njegovu patološku formu. U svakodnevnom životu, jasno prepoznajemo kada nam nešto deluje poznato iako znamo da nije. Ljudi koji pate od ekstremnih formi deža vija, teško razaznaju šta je realnost. Recimo, odbijaju da gledaju televiziju jer tvrde da su sve to već čuli ili videli (što je u Srbiji itekako moguće), izmišljajući neverovatne događaje u pokušaju da odbrane pretpostavku da žive reprizu života (na primer, Boljeg života).

O jednom takvom iskustvu kao posledici epilepsije i tumora pisala je za Vice Pet Long.

Deža vi je naizgled fenomen za koji svi znamo, ali utisak je da se malo ko pita šta o njemu ima da kaže nauka. Prihvatamo ga kao deo normalnog ljudskog iskustva,  kao neki čudan trip, poput štucanja ili grča u mišićima. Zanimljivost koja brzo dođe i još brže prođe. Nesumnjivo je povezan sa pamćenjem i prisećanjem, zbog čega istraživači veruju da može biti ključ za upoznavanje ovih moždanih procesa.

Verovatno najveća misterija je što se dešava mladim ljudima, a očekujemo da probleme sa sećanjem i pamćenjem imaju stariji. Samim tim se čini da deža vi uopšte nije „problem“, već jedan koristan alat. Nešto što nam pomaže da prepoznamo grešku u pamćenju. Ako stariji ljudi nemaju deža vi, jasno nam je zašto uvereno i tvrdoglavo tvrde da se desilo i ono što nije.

 

 

Reference:

Bertrand, J.M. et al. (2017). History repeating itself: Arnaud’s case of pathological déjà vuCortex, 87. 

Wild, E(2006) The neurological significance of deja vuCurrent Medical Literature – Neurology , 22 (1) pp. 1-9. 

Brown, S.A. (2004). The Déjà Vu IllusionCurrent Directions in Psychological Science, 13(6). 

Cleray, M.A. (2008). Recognition Memory, Familiarity, and Déjà vu ExperiencesCurrent Directions in Psychological Science, 17(5).

Please follow and like us:

One Comment on “Ovu reku i ove ljude, ja sam već gledao: Slučaj deža vi”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *