Zašto je važno (i zašto je loše) ono što je rekla Jovana Joksimović?

Ako nas pratite redovno, verovatno ste u toku sa Psihobrlogovom novogodišnjom akcijom omogućavanja besplatnih seansi kod psihoterapeuta različitih orijentacija koji su se sami prijavili za ovu uslugu. Verovatno ste u toku i sa neprimerenim komentarom novinarke Jovane Joksimović prilikom gostovanja Ane Perović u jutarnjem pogramu televizije Prva.

Zašto je važan jedan običan komentar? Pre svega, o temi psihoterapije i traženju pomoći se retko razgovara afirmativno. Ljudi treba da slobodno izražavaju svoje mišljenje, ali s druge strane, postoji odgovornost medija u kreiranju – ili smanjivanju – stigme koja se često vezuje za mentalna oboljenja.

U jednom istraživanju učesnici su čitali jedan od tri objavljena članka: o oporavku od mentalne bolesti,  o lošem sistemu brige o mentalnom zdravlju , ili o zubnoj higijeni, a upitnike su popunjavali pre i posle intervencije, između ostalog i upitnik o stigmatizaciji mentalnog zdravlja koji je kreiran tako da pitanja ne provociraju socijalnu poželjnost.

Uočene su značajne razlike između dve grupe koje su čitale članke o oporavku od mentalne bolesti i disfunkcionalnom sistemu lečenja. Pogađate, ovaj drugi je povećavao sklonost stigmatizaciji i umanjio pozitivne i afirmativne stavove prema obolelima. Autori zaključuju da je ovo veoma važno jer su mediji često glavni izvor informacija o mentalnim oboljenjima, te da česta pominjanja mentalnih bolesti u negativnom kontekstu doprinose ne samo razvoju nego i održavanju negativnih predstava o ljudima sa mentalnim oboljenjima.

Već smo pisale, i ponovo u tekstu o Jokeru pominjale čestu (i netačnu) predrasudu da su ljudi sa mentalnim oboljenjima skloniji nasilju. Netačna predstava o mentalnoj bolesti može dovesti do toga da se ljudi koji je imaju doživljavaju kao manje vredni i da zbog toga izbegavaju da traže pomoć.

Stigma se u ovom  kontekstu može objasniti terminima stereotipa, predrasuda ili diskriminacije. Stereotipi i predrasude vode ka ponašanjima koja mogu otežati pristup grupe koja je u riziku svojim pravima. Ovo sve doprinosi nižem samopouzdanju grupe ali i izbegavanju lečenja i ograničenom pristupu zaposlenju. Istraživanja ukazuju na to da uklanjanje ove stigme može biti izvršeno ciljanim intervencijama, a takođe i iznošenjem pozitivnih stavova i ponašanja koja promovišu nove mogućnosti sa ljude sa problemima. (Ovo je i bio jedan od ciljeva naše akcije.)

Britanska organizacija Time to change daje neke preporuke novinarima  o izveštavanju medija o mentalnim bolestima, odnosno teme za razmišljanje: razmislite da li je relevantno za priču da osoba ima mentalno oboljenje; ne spekulišite o tome da je nečije mentalno zdravlje važan faktor u priči osim ukoliko ste sto posto sigurni da je tako (a kako ikad možemo biti sto posto sigurni, op.aut.); ne  pretpostavljajte dijagnozu i ne ohrabrujte eksperte da to urade; razmišljajte o svedocima – i koliko su pouzdani, na primer, rođaci ili susedi kada razgovaraju o nečijem mentalnom zdravlju; ne isključujte kontekst; setite se da su ljudi sa mentalnim oboljenjima u većoj opasnosti da budu žrtve nego počinioci nekog kriminalnog dela; konsultujte se sa ljudima koji imaju mentalne probleme kao deo istraživanja, a ne kao studije slučaja; oni su eksperti za svoja stanja.

Čak ni ove smernice, za koje smo pre sigurne da ih novinari ne poštuju nego da to čine i u svetu i kod nas, a naročito novinari zaposleni u senzacionalističkim listovima, ne bacaju akcenat na podsticanje ljudi sa oboljenjima da potraže pomoć. S druge strane, istraživanja su dosledna u tome da je ljudima sa bilo kakvim mentalnim problemima  teško da potraže pomoć. U jednom zanimljivom istraživanju ispitivani su razlozi  koje su nemački veterani navodili za to što nisu potražili relevantnu pomoć: istraživači su imenovali, opisali i identifikovali četiri vrste uverenja koje su ih sprečavale u ovome a prevešćemo ih kao  Samodovoljnost, Neefikasnost, Heteronomija i Nedostatak kapaciteta.

Uza sve metodološke nedostatke istraživanja koje priznaju i sami autori, ipak je zanimljivo pozabaviti se razlozima da se ne potraži pomoć, a koji su u ovoj studiji lepo sistematizovani. Ne treba smetnuti sa uma ni demografske karakteristike , koje delimično objašnjavaju ovakvo ponašanje odnosno netraženje pomoći; međutim, među važnim psihološkim uverenjima pronađenim u gornjoj studiji su  ova: ”ne verujem da mi priča može pomoći” (Neefikasnost), ”zar si toliko slab da ti treba pomoć? Trebalo bi da si dovoljno snažan da se sa ovim nosiš sam” (Samodovoljnost), ”ako bih otišao, koje bi to posledice imalo za moju… porodicu, kolege…” (Heteronomija), ”ne mogu, jednostavno ne mogu” (Nedostatak kapaciteta).

Jasno je da ljudima koji već imaju probleme sa traženjem pomoći, negativni komentari koji su izrečeni javno mogu biti onaj ”jezičak na vagi” koji će ih odvratiti sa puta. Depresivnim ljudima, recimo, često se govori da se ”trgnu” a anksioznima da se ”opuste”, što utiče na njihovo osećanje stida jer im to samostalno ne polazi za rukom. Iako nam nije cilj da prebacimo odgovornost za sliku o ljudima koji se bore sa bilo kojom vrstom mentalnog oboljenja na medije, mišljenja smo da je potrebno da deo odgovornosti prihvate svi, od zaposlenih u medijima do profesionalaca u oblasti mentalnog zdravlja.

 

Featured Photo Credit: Informer.rs 

Reference:

Corrigan, W.P. et al. (2013). The Effects of News Stories on the Stigma of Mental Illness. The Journal of Nervous and Mental Disease: March 2013 – Volume 201 – Issue 3 – p 179–182.

Corrigan, W.P. & Bink, B.A. (2016). The Stigma of Mental Illness.

Siegel, S. et al. (2018).  Understanding health care avoidance and initial help-seeking behavior in German veterans: a theory of planned behavior. Psychology research and behavior management. 243-248.

Brandstetter, S. et al. (2017). Trends in non-help-seeking for mental disorders in Germany between 1997-1999 and 2009-2012: a repeated cross-sectional study. Social psychiatry and psychiatric epistemology, 52(8), 1005-1013.

Yin, H. et al. (2019). Help-seeking behaviors among Chinese people with mental disorders: a cross-sectional study. BMC psychiatry, 19(1), 373.

 

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *