Kroz terapiju i (pra)šumu: Da li boravak u prirodi, zaista, pomaže oporavku psihe?

Od samog začetka, terapija se posmatra kao nešto što se dešava isključivo unutra, između četiri zida, na kauču ili u udobnim stolicama, dok je u samom centru odnos terapeuta i klijenta. Izlazak u spoljni svet rezervisan je isključivo za bihejvioralne terapijske intervencije, kao u slučaju fobija.

Međutim, izvestan broj terapeuta pionira, počeo je da izvodi terapijske seanse napolje, u različitim okruženjima – parkovima, šumama, baštama – a sve sa ciljem da iskoristi psihološke i fiziološke benefite koje nudi sama priroda. U seansama je ona ili integrisana u terapiju (razgovor uz baštovanstvo ili penjanje) ili je samo pasivna pozadina (sedenje ili šetnja po prirodi uz razgovor), i u svakom slučaju unosi novu dimenziju i pomaže da se uobliči terapijski odnos.

Rane dokaze lekovitog uticaja prirode pružila je desetogodišnja studija Rodžera Ulriha koja je pokazala da se bolnički pacijenti sa pogledom na prirodu brže oporavljaju od onih čiji prozor gleda na asfalt. Anegdotski i kvalitativni podaci sugerišu da otvoren prostor pozitivno utiče na mentalno zdravlje (a posebno nas je tome naučila pandemija), recimo smanjuje stres i poboljšava raspoloženje, koncentraciju, samopouzdanje. Tu negde proviruje i hipoteza o biofiliji koja kaže da postoji urođena veza između ljudi i prirodnog okruženja.  Čak je i Frojd smatrao da je nekim njegovim pacijentima lakše da se opuste i otvoreno govore o onome što ih muči na zelenim površinama Beča.

Ekopsihologija je sve popularniji pokret ili ideologija koja pokušava da „leči“ ljude tako što ih psihološki dovodi u blisku, spiritualnu vezu sa prirodom. U osnovi je uverenje da smo se otuđili od prirode, i da je urbanizacija dovela do poremećaja koji zovu „deficitom prirode“, te da je stvar posebno ozbiljna u gradovima kojima nedostaje zelenilo. Vera u moć prirode dovela je do brojnih praksi kao što je terapija šetnjom, hortikulturalna terapije, „kupanje u šumi“… Postoje čak i posebne alternativne terapijske intervencije razvijene devedesetih godina prošlog veka, koje se fokusiraju na netaknute delove prirode, pa imamo terapiju divljinom i avantura terapiju. Suština je u tome da bi prihvatljiv nivo stresa i izazova, osećaj nepoznatog, rizik koji nosi izloženost prirodi, trebalo da nas izvuče iz zone komfora i baci u zonu ličnog razvoja i preuzimanja inicijative.

Ipak, vode se debate po pitanju toga da li je termin terapija primenljiv na sve ove prakse jer je potrebno postaviti jasnu razliku između onoga što ima terapijsko dejstvo i onoga što je terapija sama po sebi. U tom smislu, predlaže se termin „terapija prirodom“ za sve one slučajeve kada se standardna, tradicionalna terapija vođena licenciranim terapeutom dešava u prirodnom okruženju, a „terapijska avantura“ ili „prirodna iskustva“ za terapijsko korišćenje prirode bez prisustva terapije u svom pravom smislu. Takođe, za sve ovo i dalje ne postoje „standardi“ i „licence“.

Kada pričamo o „terapiji prirodom“ osnovna nedoumica je kako proceniti za koga je pogodna? Istraživanje rađeno na uzorku 322 psihoterapeuta različitih terapijskih pravaca i 163 klijenta koji su bili deo ovakvog vida terapije, pokušalo da pruži odgovor i ponudi okvir za najbolju praksu. Osnovno do čega su došli jeste da terapeut sam treba da proceni da li klijent želi da radi u prirodi i zašto, da li je fizički i psihološki sigurna sredina, koji će biti dodatni benefiti, da li odgovara problemu i kako se priroda uopšte uklapa u plan oporavka klijenta.

Ispitanici su generalno izveštavali da je priroda ojačala terapijski odnos posebno zbog manjeg disbalansa moći; da je terapijski susret bio „bogatiji“, komunikacija lakša, uz dodatnu povezanost sa svetom oko sebe. Potencijalni problemi sa kojima se terapeuti susreću uključuju nepredvidivost i distrakcije koje mogu da utiču na rad, kao i otežanu garanciju etičnosti procesa i poverljivosti. Svakako terapija šetnjom nije pogodna za sve teme, posebno kada je u pitanju trauma, gde je potrebno stvoriti sigurno mesto što je mnogo lakše u zatvorenom, ušuškanom terapijskom prostoru koji je intiman i predvidiv. Sveukupno, neki terapeuti su smatrali da je povezanost sa prirodom ubrzao oporavak, dok su drugi smatrali da nema mnogo razlike u odnosu na zatvoren prostor tako da je uglavnom zadovoljavajuća alternativa. Uz dobru terapijsku procenu opravdanosti takvog vida seansi, ne može da naudi ali ne mora da znači ni da će pomoći više nego tradicionalna praksa.

Za razliku od ovih terapijskih pionira, postoji druga grupa stručnjaka koja se plaši medikalizacije prirode, tačnije plaši se da cela ta priča ne ode predaleko. Primera radi, pre 5 godina objavljeno je istraživanje u žurnalu Journal of Environmental Psychology a koje je opisalo eksperiment na studentima koji su sedeli pred kompjuterom i dobili zadatak da na pet minuta fokusiraju pažnju. Kada bi im opala pažnja, imali su mogućnost da 40 sekundi pogledaju ili u prazan kroz ili u krov prekriven zelenilom. Pokazalo se da čak i tako kratka „zelena“ pauza dovodi do kognitivnog oporavka, a rezultati su se pojavili svuda u medijima sa sugestijom kako urediti poslovni prostor tako da poveća produktivnost. Postoji samo jedna začkoljica a to je da studenti uopšte nisu gledali kroz prozor već u fotografije (zelenog) krova na monitoru. Toliko o prirodi!

Doduše, jedna druga studija pokazala je da je „virtuelni kontakt sa prirodom“ bolji od potpunog nedodostatka, ali autori jasno naglašavaju da se puno toga suštinskog gubi u prevodu. Takođe su se pojavljivali saveti da ako držimo zemlju u ruci 20 minuta, bakterije iz zemlje pozitivno utiču na raspoloženje i praktično je ona sama po sebi antidepresiv. Opet, ispostavilo se da je zaključak izveden iz studije na miševima gde je određena bakterija koja se nalazi u zemlji povećala nivo serotonina u mišjem mozgu. Preveliki skok na zaključak imajući u vidu da je u pitanju preliminarna studija.

Nemoguće je ovih dana izbeći priču o pandemiji (a namerno ne pominjem tzv „novu normalu“), te kako baš u ovoj situaciji kada sigurnost više nije u tuđoj sobi, terapija šetnjom deluje kao sasvim prihvatljiva alternativa skajp terapiji (koja takođe nije bez svojih kontroverzi). Sve se promenilo, pa zašto ne i način na koji sagledavamo terapiju?

 

Referenca:

Cooley, J.S. et al. (2020). ‘Into the Wild’: A meta-synthesis of talking therapy in natural outdoor spaces. Clinical Psychology Review, 77.

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *