(Ne)prilagodljivo distanciranje: Arhetip Persefone u psihoterapiji

Piše: Nevena Topalović

Grčki mit o boginji Persefoni nalikuje bajci „Lepotica i zver“, posebno imajući u vidu da se obe priče povezuju sa Stokholmskim sindromom.

Belle/ Persefona odrasla je sa ocem/majkom, ona ne oseća da je okruženje prihvata, oteta je, pa ispočetka stidljivo, a potom sa zadovoljstvom gospodari svojim začaranim/mračnim kraljevstvom. Vezana je za Zver/Hada, negoduje kada seljani/majka žele da je oslobode, odlazi na neko vreme u svet u kojem je odrasla, ali  se ipak vraća.  Ne  znamo da li je razlog njenog povratka uslovljavanje od strane  Hada/Zveri ili ljubav, koja je simbiotska, dramatična, upakovana  u romantičnu priču. Na kraju, i Belle i Persefona se posle određenog perioda potpuno priklanjaju otmičarevoj volji  i zajedno sa njim vladaju kraljevstvom.

Nežna kraljica mitskog podzemnog sveta može se posmatrati kroz prizmu dve  fundamentalno različite boginje: Kore (njeno devojačko ime) – kćerke  boginje plodnosti Demetre; i Persefone – žene vladara podzemnog sveta Hada.  Poreklo dvostrukog imena kraljice nagoveštava njenu dvostruku prirodu. Kora je  cvetna boginja proleća,  rasta i semena. Nakon otmice i silovanja od strane Hada,  ljupka Kora doživljava preobražaj  i postaje mračna, tajanstvena, zastrašujuća Persefona,  ona koja donosi smrt.

Ko je zapravo Persefona? Da li je volela Hada? Da li je Had probudio njenu pravu  prirodu koju je Demetra sputavala?  Ili možda agresija proizilazi iz toga što drugi odlučuju o njenoj sudbini? Da li je otmicu videla kao spas od majke  ili majku vidi kao spas od Hada?

Odgovor na postavljena pitanja leži upravo u osnovnoj Persefoninoj karakteristici – prilagodljivosti. Ona  miri dva dijametralna sveta i uživa u onome što joj pružaju,  u čemu se i ogleda njena snaga. Arhetip Persefone oslikava ideju da su svi naši polariteti zapravo deo celine, a ne različiti delovi ličnosti koji se bore za prevlast.

Sledeći Jungovu misao  da psihologu  mora biti jasno kakva katarzična dejstva za žensku psihu proizilaze  iz kulta Demetre, jasno je da Persefona zaslužuje svoje mesto u  psihoterapiji. U tom kontekstu, svako ko želi da se bavi psihoterapijom, hteo ne hteo, mora da sarađuje sa Vladarkom Tartara i  poznaje arhetip Persefone.

Persefona u  psihoterapeutu podstiče psihičku refleksiju koja je neophodna za suočavanje  sa nepoznatim i stranim delovima psihe. Ukoliko je ne uoči u svojim osnovnim kompleksima neće je zapaziti ni u kompleksima svojih klijenata. Ako zaista želimo da se bavimo dušom, silazak u Donji svet je neizbežan.

Dr Velimir B. Popović smatra da terepeut na prvom mestu, mora posedovati  agapijski stav  i  pomoći klijentu da otkrije izvornu “arhetipsku genealogiju” vlastite psihe. Ako se psihoterapeut  ponaša suviše  distancirano ili neutralno  tokom terapije, ne može  pomoći  klijentima koji  na terapiju dolaze zbog problema udaljenosti, distance, otuđenja od sebe samih i drugih. Potrebno je da,  poput kraljice života i smrti, istovremeno bude blizak i udaljen od klijenta, ali i od sopstvenih nesvesnih procesa.

Prihvatanjem arhetipa Persefone, terapeut pomaže klijentu da terapiju shvati kao proces mirenja suprotnosti, prevazilaženja rascepa, otkrivanja i  prihvatanja tamnih strana svoje ličnosti. On zapravo preuzima na sebe ulogu Persefone, koja umiruje klijenta, vraća mu nadu u život, pomaže da doživi promenu, stopi polaritete, i prihvati sebe kao celinu.

Mit o boginji života i smrti, može se posmatrati kao paradigma vezana za lečenje, regeneraciju i reinkaranciju (lat. rein-kraljica, što takođe možemo povezati sa Persefonom). Potrebno je, dakle, (simbolično) umreti, kako bismo se ponovo rodili.  Boginje i  mitovi često predstavljaju simboličko spuštanje u naš nesvesni svet impulsa, želja i potisnutih sećanja.

U tom smislu, ako bogovi i boginje mogu umreti i ponovo se roditi, i mi takođe se možemo izbaviti iz tuge na raznovrsne načine. Čak i žaljenje je način svesnog integrisanja činjenice da su se okolnosti promenile. Kao ritual, žalost podstiče neophodne razvojne promene tokom života.  Drugim rečima, ukoliko je Persefona mogla da integriše život i smrt  uzdižući se poput feniksa (simbol ptice se javlja i na likovnim prikazima Persefone, gde simbolizuje Hermesa), i nastavljajući proces obnove, i mi bismo mogli da prihvatimo one strane svoje ličnosti  koje odbacujemo. Na taj način podstičemo lični proces promene, pomirujući  jaz između pravih nas i idealne slike koju imamo o sebi. Jer čak i u dubinama Hada zasvetlelo je zrno i osvetlilo tamu.

Mit o Persefoni, nije na marginama istraživanja – naprotiv, interesovanje za  tumačenja ličnosti  boginje Promene je nepresušuno. Postoji dosta prostora da se  njen lik  analizira iz različitih uglova a integracija tih saznanja može doprineti boljem razumevanju i kristalisanju Persefonine ličnosti. Put kroz lavirint koji krije tajne ljupke boginje smrti nije, i verovatno nikada neće ni biti odgonetnut do kraja,  ali upaljena baklja  osvetljava  glavne puteve, dok je klupko razmotano bar toliko da uputi na zaboravljene prolaze koji tek treba da budu otkriveni.

 

Reference:

Jung, C.G.,(2001). Arhetipovi i kolektivno nesvesno. Beograd:Atos.

Jung, C.G.,Kerenji, K. (2007).Uvod u suštinu mitologije. Beograd: Fedon.

Nold, M. (2008). Persephone Paradigm, Explorations in Human Spiritualit, 171-194.

Popović,V.B., (2008). Klinički aspekti psihologije. Doktorska disertacija. Filozofski fakultet:Beograd.

Popović,V.B., (2001).  O dusi o bogovima:teorija i praksa arhetipske psihologije. Niš: Prosveta.

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *