Kako da razgovarate sa decom o koronavirusu?

Aktuelna pandemija pogađa nas sve. Ne samo odrasle, već i decu. Veliki broj dece i mladih je zabrinuto, prestrašeno, anksiozno. To je normalna reakcija u odnosu na okolnosti, ali je veoma važno da im mi kao odrasli pružimo podršku i odagnamo bar deo tereta brige. Stoga delimo sa vama konkretne savete koji se baziraju na preporukama stručnjaka sa Univerziteta Oksford.

  1. Budite radoznali.

Kada postavljate pitanja, izbegavajte ona na koja mogu da odgovore sa „da“ ili „ne“. Na primer, pitajte „Zašto se tako osećaš?“, „Šta si tačno čuo o virusu?“ „Šta te najviše brine?“. Starija deca su verovatno pokupila neke informacije od drugara kao i sa društvenih mreža, tako da je važno da istražite šta je to što su čuli. Tako ćete najbolje razumeti njihove brige i strahove.

Ne umanjujte strahove i ne odbacujte ih kao besmislene. Nemojte im reći „Sve će biti u redu“ ili „Ma daj, ne budi blesav, šta pričaš.“ U tom slučaju bi mogli da pomisle da ih ne shvatate ozbiljno pa sledeći put vam neće otvoreno reći šta ih muči.

  1. Normalizujte strah i anksioznost.

Objasnite im da je u ovom trenutku normalno da budu zabrinuti. Ako su zabrinuti za bake i deke recite im „Vidim da se brineš za baku i deku, i ja se brinem“, a onda pređite na korak 3, 4 i 5.

Objasnite im takođe da će u narednom periodu neke stvari biti malo drugačije, i da će možda biti razočarani, posebno zato što će događaji kojima se raduju biti odloženi. I recite da razumete i da je sasvim okej što su razočarani.

  1. Ispravite pogrešna uverenja koja imaju.

Pažljivo podelite sa njima određene činjenice kako biste ispravili pogrešna uverenja koja imaju. Recimo, dete može da pomisli da će zbog virusa svi stanovnici grada da umru, pa mu možete reći: „Vidim da se plašiš da neko u našoj blizini ima virus, i zaista nije prijatno znati da je neko bolestan, ali ne znači da ćemo umreti. Štaviše, većina ljudi koja dobije koronavirus prođe samo sa temperaturom i kašljem“).

Nemoguće je da imate odgovor na sva njihova pitanja. Ako nemate odgovor, u redu je da priznate da ne znate. Objasnite im da odrasli vode računa o svemu, i da naučnici i lekari vredno rade na tome da pronađu način da svima pomognu i pobede virus.

  1. Pomozite im da steknu osećaj kontrole.

Osećaj neizvesnosti, potencijalna pretnja i smanjen osećaj kontrole, bude u deci strah i anksioznost. Zato ih podsetite šta mogu da i sami da urade kako bi se zaštitili (na primer, da peru ruke), ali vodite računa o granicama njihove odgovornosti!

  1. Pronađite način da im umanjite brigu.

Ako je briga deteta usmerena na druge ljude, recimo baku i deku, ohrabrite ih da urade nešto što će da podstakne povezanost sa tim ljudima iako ih ne vide uživo. Recimo, neka im pošalju poruku, neka se čuju sa njima putem Vibera ili Skajpa, neka naprave čestitku ili im nacrtaju crtež.

U ovom haotičnom vremenu, neophodno je održati rutinu i strukturu u dečjem životu koliko je to moguće – i to u smislu jela, spavanja, igre, učenja, odmaranja. Upravo struktura pruža deci ključni osećaj sigurnosti.

Takođe treba da vodimo računa o tome kako se i sami ponašamo i šta izgovaramo. Deca nas posmatraju, i naše reakcije su smernica kako i sami treba da reaguju kao i da li uopšte treba da budu zabrinuti. To ne znači da treba da krijemo strahove, već upravo suprotno – važno je da deca shvate da je određen nivo anksioznosti i stresa normalan i da od vas nauče kako ispravno da se nose sa stresom („Hej, kada sam zabrinuta, ja pozovem drugaricu. Hoćeš da pozovemo nekog tvog drugara?“ Ili „Kada sam zabrinut, ja pustim nešto smešno na TV-u da skrenem misli. Hajde, izaberi šta bismo mogli da pogledamo!“).

Pažljivo ih slušajte i otvoreno razgovarajte o brigama. Odredite vreme u toku dana kada ćete se baviti brigama i odgovarati na sva dečja pitanja. Ponekad vam dete neće otvoreni reći šta ga muči, pa obratite pažnju na signale koje vam šalje, recimo, odjednom ima potrebu da se ne razdvaja od vas.

Izbegavajte da pričate o brigama pred spavanje, jer tada sve deluje mnogo strašnije nego što jeste. Ako dete baš u to vreme pomene da je zabrinuto, recite da razumete ali da ćete o tome razgovarati ujutro posle doručka (i zaista se pridržavajte toga). Zatim predložite neku drugu temu o kojoj bi mogao da razmišlja pre spavanja.

Na kraju, neizbežno je da određena deca ovu situaciju teže podnose od ostale dece. Možda primećujete da briga vašeg deteta i njegovo ponašanje prevazilazi očekivani nivo. Ili možda primećujete da se i uz sve vaše napore detetovi strahovi ne smanjuju i remete mu svakodnevno funkcionisanje (spavanje, školske obaveze, odnos sa porodicom i prijateljima. U tom slučaju je vašem detetu možda potrebna profesionalna pomoć.

Možete pozvati i poseban telefon Instituta za mentalno zdravlje, otvoren za mlade i roditelje dece do 18 godina: 063 729 8260.

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *