Mentalno putovanje kroz vreme: Zašto neke događaje pamtimo, a neke zaboravljamo

Piše: Marica Stijepović

Smatra se da vreme nije apsolutni koncept, već  predmet perspektive posmatrača. U okviru studija vremena smatra se da se tuđi doživljaj vremena ne može u potpunosti razumeti, ali postoje načini da se naučno i numerički izmeri.

Mentalno ‘’putovanje kroz vreme’’ podrazumeva mogućnost prisećanja sopstvene prošlosti i zamišljanja sopstvene budućnosti, ali neuralni mehanizmi koji stoje u osnovi ovog fenomena, pa i uopšte doživljaja vremena, nisu do kraja razjašnjeni.

Postoje događaji u našim životima koji nam se čine kao da su se desili odavno, a postoje i oni koji su se dogodili u isto vreme a ipak ih doživljavamo kao da su se desili – juče. Pretpostavlja se da karakteristike događaja, uključujući to koliko je bio značajan, emotivan, ali i koliko je zaista vremenski daleko – utiču na naše subjektivno poimanje toga kada se određeni događaj desio.

Jedna  studija se bavila time kako ljudi konceptualizuju vremenski period između ”sad” i određenih događaja. Osnovna hipoteza je bila da broj drugih događaja između ciljnog događaja i sadašnjeg trenutka utiče na našu percepciju vremena. Studenti su ispitivani o tome kako se sećaju dana kada su primili vest da su upisani na fakultet ili položili prijemni.

Od jedne grupe studenata je traženo da se sete konkretnog događaja koji je bio izazvan upisivanjem na fakultet – na primer, podizanjem novca za školarinu ili kupovinom majice sa logom koledža, dok je od druge grupe traženo da se seti četiri takva događaja. Potom je od svih njih zatraženo da procene koliko je vremena prošlo od kada su dobili vest da su primljeni, ali nije se radilo o pitanju procene realnog vremena, gde bi tačan odgovor glasio, na primer, devetnaest meseci ili nešto slično. Pitanje se odnosilo na procenu koliko im se čini da je vremena prošlo, na skali koja je imala nekoliko stupnjeva od čini se veoma daleko do čini se veoma blizu.

Rezultati su pokazali da su studenti dobili pisma otprilike u isto vreme, ali je njihov subjektivni osećaj bio drugačiji. Očekivano, oni koji su se prisećali četiri događaja ocenili su da je prošlo više vremena nego oni koji su se prisećali samo jednog događaja. Nije bilo razlike kod ljudi koji su se prisećali nevezanih događaja, na primer, vesti. Dakle, da bi uticali na procenu vremena, događaji su morali biti povezani. Rezultati su bili značajni čak i kada su ostali faktori držani pod kontrolom, kao na primer koliko je emotivan bio trenutak dobijanja potvrde prijema.

Percepcija vremena povezana je sa tim kako se odnosimo prema životu i budućnosti. Recimo, fokusiranje na traumatično iskustvo doprinosi lošijem razumevanju trenutnih okolnosti osobe. Vremenska dezintegracija u trenutku traume, u kojoj sadašnji trenutak postaje izolovan od kontinuiteta vremena i prostora, kasnije doprinosi takozvanoj ‘’vremenskoj orijentaciji na prošlost’’. Neka istraživanja pokazuju takođe da depresija utiče na naš doživljaj vremena, u smislu takozvanog efekta depresivnog realizma koji podrazumeva da ljudi koji pate od depresije percipiraju stvari, pa i koncepte kao što je vreme, na realističniji način od ljudi koji nemaju ovaj problem.

S druge strane, nije jasno da li je doživljaj vremena čak i kod jedne osobe jedinstven, ili se radi o odvojenim neuralnim mehanizmima koji se pod određenim okolnostima mogu razdvojiti. Stetson i saradnici su se bavili laičkom pretpostavkom da ‘’kada smo u opasnosti, vreme stane’’, i dobili su nalaz da su ispitanici zaista procenjivali vremensko trajanje slobodnog pada na visini od 31 metar za 36% dužim nego što je on zaista trajao. Međutim, nalaz istraživanja pokazuje da subjektivni doživljaj ispitanika da je zastrašujući događaj trajao beskrajno dugo nije posledica njihove percepcije vremena, već sećanja ispitanika. Zapravo sećanje na događaj čini da se sećamo da je on trajao duže nego što je to objektivno slučaj. Autori ovo objašnjavaju uključenošću amigdale u procesuiranje emotivno zahtevnog doživljaja, uključujući i one koji nas plaše, a ne distorzijama u doživljaju vremena.

Upravo iz ovoga, u poslednje vreme, u studijama se kombinuju različite tehnike poput elektrofiziologije, psihofizičkih merenja, EEG i funkcionalne magnetne rezonance. Vreme, dakle, ostaje misterija, ali nauka ne prestaje da pokušava da ga shvati – na kraju krajeva, važno je da razumemo nečiju percepciju vremena da bismo razumeli samog čoveka.

 

 

 

Featured PhotoCredit: Positive Psychology

Reference:

Zauberman, G. et al. (2010). 1995 Feels So Close Yet So Far: The Effect of Event Markers on Subjective Feelings of Elapsed TimePsychological Science, 2(1). 

Holman, E.A. & Silver, R.C. (1998). Getting “stuck” in the past: temporal orientation and coping with trauma. Journal of Personality and Social Psychology, 74(5). 

Kornbrot, D.E. et al. (2013). Time Perception and Depressive Realism: Judgment Type, Psychophysical Functions and Bias. PLOS One.

Stetson, C. et al. (2007). Does Time Really Slow Down during a Frightening Event? PLOS One.

Eagleman, D.M. et al. (2005). Time and the Brain: How Subjective Time Relates to Neural Time. The Journal of Neuroscience, 25(45). 

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *