Neuronaučna fantastika

Čitanje knjige menja mozak. Stres menja mozak. Trudnoća menja mozak, zatim očinstvo, psihoterapija, laganje, igranje video igara i konzumiranje slatkiša.

Ovi nasumično odabrani novinski naslovi iz domaćih medija, tek spojeni dobijaju smisao jer istina je da SVE „menja“ mozak. Ali da je tako, ne bi bilo potrebe za bombastičnim naslovima koji preuveličavaju neuronaučna otkrića.

Uz „NEĆETE VEROVATI!“ tekstove, među najpopularnijim su tekstovi koji citiraju neuronaučne studije, čak iako su njihovi zaključci preuranjeni, precenjeni, banalizovani ili prosto netačni.

Psiholog Dina Skolnik Vajzberg sa Univerziteta Rutgers, kroz svoja istraživanja je pokazala da čitaoci mnogo više veruju tekstu koji sadrži bar jednu neuronaučnu referencu, nego istom sadržaju koji ne pominje moždanu aktivnost. Javnost je toliko opčinjena neuro-studijama da informacije slepo i nekritički prihvata.

Prefiks „neuro“ sve više je prisutan tamo gde mu nije mesto – neuroekomonija, neuromarketing, neuropolitika, pa i neuro self-help, neuro piće i hrana, neurotrening. Neuro „hajp“ toliko ide na živce ozbiljnim i uglednim neuronaučnicima, da oni javno razbijaju zablude i posrpdno se obračunavaju sa većinom ovakvih proizvoda. Najpoznatiji među njima je Neuroskeptic, koji krije svoj pravi identitet iako je svima koji ga prate jasno da se radi o poznatom i citiranom autoru. Psiholozi Von Bel, Pol Blum i Skot Lilinfeld takođe su isticali zloupotrebu neuronaučnih rezultata.

 „Po mom mišljenju, u osnovi pomame za neuro-proseravanjem leži potreba za „tvrdom“ nasuprot „mekoj“ istini“, objašnjava Neuroskeptic. „I dalje naginjemo ka dualizmu uma i mozga (odnosno tela), gde je um nešto misteriozno, a mozak biološko i podložno ispitivanju. Čini nam se da smo na pola puta do rešenja ako problem uma pretvorimo u problem mozga.“

Da li se suština neuronaučnih studija izgubila u prevodu i zašto se rezultati u tolikoj meri izvrću i preuveličavaju?

Iz neznanja, novinski tekstovi obično prenose da se određeni mentalni procesi poput osećanja ili donošenja odluka dešavaju – nećete verovati – u mozgu, kao da je iko posumnjao da postoji segment života u koji mozak nije uključen. Zaključuju da je za obavljanje aktivnosti odgovorna isključivo ona oblast mozga koja „zasvetli“ (ma kako zamišljali da to zaista izgleda u skeneru), što je pojednostavljeno i netačno objašnjenje. Primera radi, ako „zasvetli“ amigdala, to ne znači da se emocije nalaze u amigdali jer mozak funkcioniše tako što više različitih oblasti sarađuje čak i u najjednostavnijim aktivnostima.

Lokacija u mozgu, takođe, i dalje ne otkriva ni kako ni zašto dolazi do te aktivnosti. Hipokampus je recimo uključen u proces pamćenja ali i dalje ne znamo kako funkcioniše prisećanje, zaboravljanje ili formiranje novih sećanja.

Psiholozi Franken i Slors sa Univerziteta u Amsterdamu smatraju da uvidi koji potiču iz sadašnjih neuronaučnih istraživanja, ni u skorije vreme neće imati tu moć da praktičnim savetima utiču na naš život. Do zabune je došlo zbog neprimerene upotrebe neuronaučnih koncepata u svakodnevnom jeziku. Kada naučnici koriste reči kao što su laganje, ljubav, sećanje – one nemaju isto značenje koje im pripisuju laici. Naučnici proučavaju samo aspekte ovih fenomena, kroz različite eksperimentalne zadatke. Na primer, fotografijama čokolade kod ispitanika izazivaju pozitivne emocije, dok prikazima krvi izazivaju negativne. Dok su u realnosti emocije izuzetno složene, eksperimentalni zadaci su svedeni i pojednostavljeni. Laganje kao ponašanje koje pokreće određeni zadatak nije isto što i laganje u sudnici ili policijskoj stanici.

Skeniranje mozga putem funkcionalne magnetne rezonance (fMRI) nije magični čitač misli, a one šarene fMRI fotografije ne oslikavaju direktnu aktivnost mozga kao posledicu određene aktivnosti. Blještave žute, crvene i plave tačkice po mozgu rezultat su kompleksnih statističkih poređenja protoka krvi i ne može se staviti znak jednakosti sa realnim moždanim funkcijama. To su najkompleksnije naučne informacije koje trenutno imamo i sami neuronaučnici su na mukama da ih razumeju.

Ovaj metod izučuvanja uma i dalje je u začetku, te nužno pati od određenih nedostataka. Primera radi, studije najčešće porede ispitanike na osnovu unapred određenih razlika, pa tek onda posmatraju kako se to odražava na mozak – što predstavlja cirkularna objašnjenja. Neuronaučne tvrdnje ne dosežu još uvek nivo uzročno-posledičnih veza već isključivo govore o korelacijama.

Dostupan nam je ovaj snažni istraživački alat, ali potrebno je vreme da on dosegne svoj puni potencijal, ili da se razvije toliko da podigne prašinu i zavredi pompezne novinske naslove. Do tada, posle svakog teksta treba se zapitati se da li nam on saopštava nešto novo ili pruža privid da smo pametniji za jednu novu informaciju.

 

Featured Photo Credit: henshallcentre.co.uk 

Reference:

Weisberg D. S. (2008). Caveat lector: The presentation of neuroscience information in the popular media. Sci. Rev. Mental Health Pract. 6, 51–56.

Francken, J.C. & Slors, M. (2018). Neuroscience and everyday life: Facing the translation problem. Brain and cognition, 120 (67-74).

 

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *