Nisam sujeveran, da kucnem u drvo!

Kada je prijatelj posetio fizičara i nobelovca Nilsa Bora, pažnju mu je privukla potkovica koja je visila iznad vrata njegovog doma. Ne mogavši više da suzdrži iznenađenost i radoznalost, u jednom trenutku ga je zapitao:

„Nils, kako je moguće da ti, kao jedan genijalni naučnik, veruješ u sujevernu glupost o potkovici?“

„Naravno da ne verujem“, odgovorio je naučnik. „Ali koliko sam razumeo, potkovica donosi sreću bez obzira da li veruješ u nju ili ne.“

Anegdota o Nilsu Boru je tipičan primer kako čak i inteligentni, obrazovani, zreli ljudi neretko neguju iracionalna sujeverna uverenja. Nema sumnje da je veliki fizičar bio svestan da sujeverje o potkovici i sreći nema smisla, ali ipak nije mogao da odoli a da prećutno ne podrži ovo staro verovanje.

Koji su to, dakle, psihološki procesi koji navode i najgenijalnije među nama da pretrnu kada polome ogledalo, povremeno kucnu u drvo, pobegnu od crne mačke na ulici ili se obraduju detelini sa četiri lista?

Profesorka bihejvioralnih nauka Džejn Rajzen, u svom radu za žurnal Psychological Review pokušala je da dođe do preciznog modela koji objašnjava održavanje iracionalnih uverenja čak i kada znamo da su u pitanju besmislice. Sam proces naziva „prećutnom saglasnošću“ (eng. acquiescence), a on obuhvata mnogo više od sujeverja. Recimo, poznat je statistički podatak da je sigurnije voziti se avionom nego automobilom, međutim i dalje oko sedam procenata svetske populacije pati od fobije od letenja, dok je ničim izazvana fobija od vožnje automobilom izuzetno retka pojava. Ili, kada verujemo da se, ako izazivamo sudbinu, povećava verovatnoća da se dese ružne stvari (sigurno će pasti kiša jer nismo poneli kišobran).

U jednom eksperimentu, ispitanici su oklevali da se posluže šećerom iz tegle na kojoj je pisalo „Cijanid – otrov“, iako su oni sami zalepili taj natpis. Svesni da je odbojnost neosnovana, i dalje osećaju strah i priznaju ga kao delimično istinit. Ovo je konkretno primer nominalnog realizma, koji je prisutan u mišljenju dece predškolskog uzrasta, a odnosi se na shvatanje da je ime neodvojivo od objekta kao njegova suština, te da sa promenom imena dolazi i do promene fizičkih osobina objekta.

„Prećutnoj saglasnosti“ je blisko i magijsko mišljenje, kao verovanje da akcija može uticati na objekte ili događaje, iako među njima ne postoje uzročno-posledične veze. Magijsko mišljenje je usko povezano sa sujeverjem, koje se obično konkretnije vezuje za kontrolu sreće ili nesreće. I ono je tipično za decu, a objašnjava se nedovoljno razvijenim veštinama rasuđivanja i nedostatkom naučnog znanja. Stoga je još interesantnije pitanje, odakle magijsko mišljenje kod ljudi poput Nilsa Bora?

Rajzenova se za objašnjenje ovog fenomena oslonila na korektivni model koji su predložili Kaneman i Frederik. Naime, nobelovac Danijel Kaneman u svojoj knjizi „Misliti, brzo i sporo“ pravi razliku između brzog i sporog mišljenja i govori o dva sistema razmišljanja. Sistem 1 operiše automatski i brzo, bez mnogo truda i osećaja svesne kontrole, dok Sistem 2 usmerava pažnju na mentalne aktivnosti koje zahtevaju trud i pažnju, izbor i koncentraciju.

Ljudi su skloni da nesvesno pruže brze, intuitivne odgovore čak i za prilično komplikovane probleme. Na primer, skloni su da teže pitanje nesvesno zamene lakšim, a zatim odgovore na lakše misleći da su pokrili i teže. Kanemanovim terminima, oni koriste Sistem 1 umesto Sistema 2. Primera radi, pitanje „koja je verovatnoća da je ova osoba bibliotekar?“ nesvesno svodimo na „da li mi ovaj čovek liči na bibliotekara?“.

Prema korektivnom modelu, Sistem 1 predlaže intuitivne odgovore i reakcije na problem, dok je uloga Sistema 2 da prati kvalitet predloga i da ih odobri, prepravi ili odbaci. Pretpostavka je, dakle, da ako se greška u mišljenju primeti, ona će biti i ispravljena.

Rajzenova ovaj model prepravlja tako da odgovara situacijama kada dajemo prećutnu saglasnost intuiciji, tačnije primetimo grešku ali je ne ispravljamo (pa tako i dalje odbijamo da prođemo ispod merdevina).

Prećutna saglasnost se dešava onda kada nam je intuitivno mišljenje toliko privlačno i blisko da se održava iako znamo da je pogrešno. Magijske intuicije su samim tim parcijalna verovanja koja podržava Sistem 1 ali ne i Sistem 2.

Sujeverje se održava upravo zbog toga što nam pruža iluziju kontrole u situacijama kada nam kontrola nedostaje. Osećaj da možemo da predvidimo ili kontrolišemo svoje okruženje za posledicu ima određenu psihološku korist. Antropolog Bronislav Malinovski smatrao je da su strah i nesigurnost glavni motivatori ovog ponašanja, i da je cilj da umanje tenziju i nesigurnost pred nepoznatim.

Sa druge strane, Kris Frenč, profesor psihologije na Univerzitetu London, upozorava da može biti opasno smestiti osećaj kontrole van nas samih, posebno kada su u pitanju teške situacije.

 „Možemo postati potpuno psihološki zavisni od saveta skupih hotline proroka, ili feng šui-ja ili kristala, što, u najmanju ruku, može imati negativan uticaj na naš bankovni račun.“

Mnogi studenti imaju svoje ustaljene rituale pred polaganje ispita, kao i sportisti pred važne utakmice. Rituali ih usmeravaju ka cilju i povećavaju fokus, a preskakanje rituala može dovesti do skoka anksioznosti i demoralisanosti. Rezultati istraživanja pokazuju da simbolički rituali zaista mogu poboljšati učinak time što umanjuju anksioznost i strah. Sportista je više optimističan po pitanju pobede ukoliko nosi svoju srećnu majicu ispod dresa, nego ukoliko je nema.

Šta možemo da izgubimo ako odbijemo da otvorimo kišobran u zatvorenoj prostoriji, zaželimo želju kada vidimo zvezdu padalicu, pred utakmicu obujemo prvo levu pa desnu patiku, ili poput Serene Vilijams, uvek nosimo isti brushalter na turnirima? Ako je cena niska, zašto da ne budemo prećutno saglasni?

 

 

Reference:

Risen, J.L. (2016). Believing what we do not believe: Acquiescence to superstitious beliefs and other powerful intuitions. Psychological Review, 123(2). 

Risen, J.L. (2017). Acquiescing to intuition: Believing what we know isn’t so. Social and Personality Psychology Compass, 11(11). 

 

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *