I fudbaleri plaču: Anksioznost, depresija i sva ta mračna mesta na magičnom terenu

Odgajam dvojicu prilično razmaženih dečaka – da, guilty as charged, ja sam odgovorna za to što su razmaženi – i stoga sam beskrajno iznenađena njihovim stoicizmom svaki put kada igraju fudbal. Odakle ti ta modrica, pitam gotovo svake večeri, ili ta ogrebotina? S fudbala, kažu oni ravnodušno. Padate dok igrate fudbal, pitam naivno, kao da ga ja nisam igrala (dok nisam ušla u pubertet i nikada posle toga – s devojčicama to nekako drugačije ide). Padamo, kažu oni, začuđeni pitanjem. Na betonu? Na betonu.

Kraj grada u kome živimo, za razliku od kraja u kome su rođeni, baš i ne obiluje livadama. Gde bi pa igrali osim na betonu? Ne smeta im. Padaju, grebu se, ne ispuštaju ni glasa. (Ilustracije radi, kada bih za ručak spremila brokoli,  plakali bi kao kiša.) Uopšte nemaju golove; postave po dva kamenčića umesto svakog gola. Proletos su na Kalemegdanu upoznali neke dečake sa loptom i sat vremena igrali sa njima a da niko nikoga nije pitao ni kako se zove.

Ako postoji magija u ovom našem normalskom svetu, složićemo se da je to fudbal: ljudi su u stanju da jurcaju za bilo čim što liči na loptu po bilo čemu što liči na teren i da zbog toga budu beskrajno srećni, ljuti, tužni, you name it. Logično, i junaci tako popularnog sporta, koji je po svim kriterijumima najpopularniji sport na svetu, to jest profesionalni fudbaleri, trebalo bi da budu najuspešniji ljudi na svetu – opet po svim važećim kriterijumima. No, da li je zaista tako?

Sećate li se našeg Happy tuesday  serijala? Između ostalih, imale smo naslove poput Deset javnih ličnosti koje su imale problem sa anksioznošću, mucanjem, koje su javno progovorile o preživljenom nasilju u porodici. Ovo nije bilo slučajno; kada poznate ličnosti javno progovore o svojim borbama sa mentalnim bolestima i ”obični” ljudi sa sličnim tegobama se osećaju bolje. Normalizaciju smo elaborirale u tekstu o autobiografiji Brusa Springstina , koji je ponudio sebe kao model borbe sa depresijom i otvorene komunikcije o mentalnoj bolesti. Jedan, ni prvi ni poslednji ali inspirativan, u nizu tako hrabrih istupa je intervju Arona Lenona, nekadašnjeg reprezentativca Engleske i igrača Evertona,  Telegraphu. Intervju nosi optimističan, ali i realan naslov: Bio sam na zaista mračnom mestu, ali fudbal mi je pomogao.

Nije nam potreban Aron Lenon da shvatimo da i fudbaleri plaču; uostalom, ne moramo da idemo dalje od Džordža Besta da bi nam bilo jasno da nema bega od životnih teškoća i tuge, čak ni među najtalentovanijima. Međutim, u citiranom tekstu privuklo me pozivanje na istraživanje  koje pokazuje da fudbaleri baš i nisu srećni koliko bi se očekivalo da budu, naprotiv; radi se, doduše, o kvalitativnom istraživanju , u kome je intervjuisano sedam ispitanika, a potom su podaci analizirani uz pomoć interpretativne fenomenološke analize. Uglavnom, ispostavilo se da su fudbaleri pod rizikom od razvoja problema u mentalnom zdravlju i da im nije dostupna profesionalna podrška.

Zaključak istraživanja je da je na polju mentalnog zdravlja fudbalera neophodno unapređenje. Još alarmantnija je, na primer, anketa – FIFPro  upitnik, po kome je ispalo da fudbaleri ispoljavaju simptome anksioznosti i depresije više nego pripadnici opšte populacije: trideset osam procenata sadašnjih i trideset pet posto bivših igrača izvestilo je da ima neku vrstu problema. Istraživanje u Norveškoj pokazalo je da četvorica od deset elitnih igrača fudbala pati od anksioznosti i depresije.

Priča nije nova, naprotiv, otvara stare teme o znanju o problemima mentalnog zdravlja, svesti, stigmi, transparentnosti i dostupnosti profesionalne podrške. Fabio Cukeli intrevjuisao je Mikija Beneta, nekadašnjeg igrača Čarltona, koji je u međuvremenu postao savetnik za bivše ili aktuelne fudbalske profesionalce.

I sam sam, kaže Benet, iskusio neke stvari kao što su povrede i stah od toga da neću biti igrač kakav očekujem…u to vreme nisam imao nikoga sa kime bih mogao da razgovaram, pa sam odlučio da mogu da postanem sportski savetnik.

Iz istog razloga je doprineo pisanju knjige The Footballer’s Guidebook: Life as a professional footballer and how to handle it, koju je napisala Suzana Strong, novinarka u oblasti mentalnog zdravlja. Knjiga sadrži važna poglavlja kao što su stres vezan za potpisivanje ugovora ili bes koji je vezan za penzionisanje, a i objašnjenje kako promene, bilo da su dobre ili loše, gerenerišu anksioznost. Vodič je filovan i citatima fudbalera koji su se borili sa problemima mentalnog zdravlja, uključujući i Pola Gaskojna, koji je među prvima govorio o svojim problemima sa anksioznošću, uključujući i kasniju zavisnost od alkohola. (Zanimljivo je prisetiti se da u doba Gaskojnovog uspona, piće i fudbal nisu bili u koliziji u kakvoj su danas; on sam je kao svog fudbalskog heroja označio Brajana Robsona, jer može da popije deset tura a sutra da bude najbolji na treningu.)

U Engleskoj,  knjižica Suzan Strong je 2011. kada je i izdata podeljena svim profesionalnim timovima. Knjigu je naručila i finansirala PFA, što je pokazatelj da su istraživanja uzeta ozbiljno, kao i slučajevi poput  samoubistva Gerija Spida. Benet objašnjava da je kombinacija vodiča i samoubistva Gerija Spida (da, očigledno je trebalo da se podese sve okolnosti) povećala svest kod ljudi, jer su igrači sada prepoznali kako izgleda anksioznost, i stres, i mogli su to da vide i kod sebe. Benet je u intrevjuu rekao da je putovao preko cele zemlje da bi pružio pomoć za oko pedeset četiri fudbalera, shvativši u međuvremenu da je neophodno da postoji cela jedna mreža profesionalnih savetnika tako da bi igrači mogli da potraže pomoć i na lokalnom nivou.

Bojan Krkić

U Engleskoj su, ako pogledamo presek ovog teksta, fudbaleri (a i profesionalci) spremniji da otvoreno razgovaraju o problemima mentalnog zdravlja, a očigledno je i da je njihova fudbalska asocijacija preduzela praktične korake koji se tiču unapređenja situacije. Međutim, ako je suditi po nedavnom (hrabrom!) intervjuu Bojana Krkića , fudbalski svet i dalje nije dovoljno zainteresovan za ovu temu, te je o njoj više nego ikad potrebno govoriti glasno. Radi se upravo o tome kako igači prepoznaju svoju potrebu za psihološkom podrškom, u društvu u kome je mentalno zdravlje ipak i dalje pod velom tajne i stigme.

Uz to, sport uopšte a naročito fudbal snažno se oslanja na mentalne procese, te je i stoga neophodno baviti se time kako fudbaleri funkcionišu u svakodnevnom životu i kako se to odražava na njihovo postignuće. Koliko god da je teško fudbalerima koje svet doživljava kao supreheroje da izađu iz te uloge i pokažu svoje slabosti, toliko je i značajno kada upravo oni izađu u javnost sa porukama da se istovremeno može biti heroj i patiti i potražiti pomoć.

Možda nam je svima potrebno da mislimo kako postoji mesto na kome nema anksioznosti i u kojima promene ne nose stres; možda je deo odrastanja da shvatimo da takvog mesta nema, čak ni među herojima fudbala. Možda to, zapravo, čini magiju još većom.

 

Referenca:

Wood, S. (2017). Male professional footballers’ experiences of mental health difficulties and help-seeking. The Physician and Sportsmedicine, 45 (2). 

 

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *