Ako vam sve ovo liči na TV ili knjigu, to je okej. Ali onda makar budite heroj u sopstvenom filmu

Nedavno sam naišla na simpatičan tekst  na Psychology today, koji – što je još simpatičnije – potpisuje naše gore list, Jelena Kecmanović  (a svako ko je polagao Opštu psihopatologiju na Filozofskom fakultetu barem je načuo za Dušana Kecmanovića tako da njeno ime pritiska žice nostalgije i poverenja), a bavi  se konceptom quarantine bragging. U izolaciji, – a i inače – ljudi su skloni da putem društvenih mreža precenjuju svoja postignuća i da se, narodski rečeno, predstavljaju kao savršeni. Iz nekog razloga, osetljiva sam na ovu tendenciju, i malo mi je falilo da nekoliko puta u toku ove pandemije napustim Viber grupe gde su se ljudi hvalili kako uopšte ne osećaju posledice izolacije, kako su je jedva dočekali, et cetera.

Jelena Kecmanović hipotezira da ni ti ljudi sa savršenim postovima na društvenim mrežama  (Zoom proslave rođendana, savršeno ispečeni hlebovi/kolači, savršeno zabavljena deca, savršeno odrađene kućne vežbe, gomila online seansi za nas terapeute) nisu zapravo savršeni; da zapravo ni oni (kao ni mi!) nemaju svo to vreme, energiju i kreativnost u ovoj situaciji; da jednostavno pokušavaju (i većinom ne uspevaju) da se osete bolje u vezi sa sobom. Yours truly je u duši socijalna radnica, bez obzira na sve ostale titule, ubeđena u heartfelt kontakt koji se može desiti jedino u direktnom kontaktu sa klijentom. Moje quarantine bragging ipak sledi: zahvaljujući pandemiji, imala sam dve ili tri Zoom seanse, tri ili četiri vebinara, i uključivala sam se u lajvove na Instragramu takvih terapeutskih veličina kao što je Vindi Drajden, čijem sam seminaru u Beogradu u februaru tako nehajno propustila da prisustvujem, sve pod izgovorom da će ”biti prilike” i da mi je preča konferencija šema terapije u Kopenhagenu u maju. (U međuvremenu prebačena, naravno, na mrski online mod, za slučaj da ste se pitali.)

Zatvoreni u kućama/stanovima, svi smo imali vremena da čitamo i slušamo šta o pandemiji COVID 19 imaju da kažu fellow psihoterapeuti, bilo preko Instagrama, Jutjuba, ili različitih vebinara. Nekoliko dana pred proglašenje pandemije, poslala sam drugarici poruku da mi je stigla knjiga DBT for adolescents Kerol Lozier i da imam potrebu da je grlim dok spavam, toliko je divna; blagodareći pandemiji, išla sam potpuno besplatno na Kerolin vebinar, tamo negde u Kentakiju, što u regularnim okolnostima ni Kerol ni meni ne bi palo na pamet. Zapravo se nikada nismo osećali bliskije sa ljudima koji žive na različitim krajevima planete, bilo da delimo istu struku ili ne.

U trenutku pandemije koronavirusa, šta možemo da naučimo od najboljih među nama?

Besel Van der Kolk objavio je video  na Jutjubu u kojem je sažeto sve što ikada treba da znate o traumi, ali i o životu, a mi ćemo pokušati da ga ”sažvaćemo” za vas: on navodi da je definicija traume kad ne možemo da uradimo ništa da promenimo situaciju, i da stoga svi u situaciji pandemije živimo u traumatskim okolnostima – ne znamo šta će se desiti i ne znamo šta da radimo. Jedino što možemo da kontrolišemo su naše reakcije. U uslovima kada smo zaključani u kući, kaže Van der Kolk, naš zadatak je da pomognemo sebi da zadržimo osećaj smirenosti i kontrole nad sobom, jer:

 …kada smo disocirani i sleđeni nestaje osećaj kontrole nad sobom i uopšte doživljaj vremena, i toga se i bojimo – da ne upadnemo u osećaj bezvremenosti, bespomoćnosti, užasa. Trauma nastaje kada je ugrožen naš doživljaj predvidivosti i doživljaj poverenja.

Bessel Van Der Kolk

Zato Besel smatra da je važna struktura jer struktura nam daje osećaj predvidivosti; zato je važno, na primer, ustati i leći u isto vreme, napraviti sebi rutinu toliko da nam čak bude i dosadno. Korisna je takođe i fizička vežba, jer kod traume se radi o nemogućnosti da se pokrenemo. Vežbanje pomaže da imamo osećaj snage i kontrole u svom telu, dok na primer kuvanje pomaže da imamo osećaj sopstvene koristi – u stanju smo da ”stvorimo”, napravimo nešto, čak i ako je to obrok.

Vindi Drajden se slaže sa njim, s tim što navodi da je važno da i u rutini budemo fleksibilni, a da kada biramo aktivnosti kojima ćemo se baviti, važno je da to budu stvari koje su nama važne – nama, a ne nekom drugom. Ukoliko ne možete da postignete rutinu, kaže Vindi (i samo iz njegovih usta to ne zvuči banalno), nemojte sebe da kritikujete zbog toga. Ne radi se samo o (toliko potrebnoj) rutini nego o onome što on zove ”keep moving”. (Speaking of quarantine bragging, nakon ovih videa sam shvatila da nije naodmet da isprobam sve moguće treninge na Jutjubu na koje bi me bilo blam da odem u realnom životu – body pump jer kako bih pred svim tim ljudima u teretani nameštala težine a da ne uštinem prste, kapueru jer šta koga, osim muža i decu, briga za moj nedostatak koordinacije pokreta, zumbu jer inače sve žene imaju bolji osećaj za ritam nego ja, i tako dalje. Izvela sam samo dva zaključka: borilačke veštine su mi i dalje jedine zanimljive, mada i plesovi i treninzi snage mogu da ispune svrhu; fitnes bez neke dodatne priče je dosadan kao karantin sam.)

Marša Linehan, kad smo kod najvećih, se nije (bar koliko znam) oglašavala vezano za konkretnu temu COVID 19, ali je svojevremeno izmislila ”rešenje za svaki problem”, što se može svesti na sledeće: pokušajte da rešite problem ILI promenite kako se osećate u vezi sa problemom ILI problem jednostavno tolerišite i prihvatite ILI se samo osećajte jadno pa još i pogoršajte problem, bez korišćenja ikakvih veština (veštine su inače važna komponenta dijalektičko-bihejvioralne terapije čija je Marša osnivačica). Primenjene na ovu situaciju, izgledale bi otprilike ovako.

Pokušajte da rešite problem: očigledno ga ne možemo rešiti; neki od nas se mogu osećati bolje tako što će poštovati sve preporuke koje čuju u medijima i misliti da tako doprinose rešenju problema. (Da ne bude zabune, zakonski svi svakako moramo poštovati preporuke ali nekima od nas one mogu dati ono što Van der Kolk naziva osećajem kontrole i koristi.) Neki od nas mogu pokušavati da doprinesu rešenju problema kroz svoje profesije, bilo tako što ćemo pomoći ljudima da nauče da se nose sa krizom, bilo tako što ćemo pokušati da pružimo neposrednu pomoć ili radimo na sebi.

Promenite kako se osećate u vezi sa problemom: ovo podrazumeva upotrebu veština, koje su važan deo dijalektičko-bihejvioralne terapije: mindfulness, veštine emocionalne regulacije i tolerancije distresa, itd.

Tolerišite i prihvatite problem: ko se mogao nadati, dok smo zahvalno gutali stranice Maršine autobiografije Building a life worth living, objavljene početkom ove godine, da ćemo njene reči upotrebljavati u ovom nezamislivom kontekstu? Pa ipak, počujmo:

Radikalno prihvatanje počiva na tome da odbacimo iluziju kontrole i da budemo spremni i voljni da prihvatimo stvari onakve kakve su sada, bez osuđivanja.

Osećajte se jadno: sumnjam da će iko, osobito u pandemiji quarantine bragging, priznati da koristi ovu nepopularnu strategiju, ali ona nikome nije strana. Suština je, ipak, da joj se odupremo, u skladu sa preporukama koje daju i Marša i van der Kolk. Promeni ponašanje i promenićeš emociju – ako se osećaš sputano, sleđeno i disocirano, uradi nešto da se osećaš življe i aktivnije.

Peter Levine

Piter Levin, još jedan važan trauma informed terapeut, navodi da je odgovor našeg nervnog sistema na traumu da pobegnemo, borimo se ili potonemo u potpunu bespomoćnost, ali da te reakcije imaju smisla ukoliko traju kratko. Svi smo, priznali to ili ne, bili u jednom od ova tri stanja barem na početku proglašenja pandemije, ili smo nesvrsishodno ”šetali” kroz şva tri. Problem je, kaže Levin, ako duže ostanemo u toj poziciji jer tada naše telo poručuje našem umu da smo i dalje u opasnosti.

Priroda je tako udesila da sva živa bića imaju sličan odgovor nervnog sistema na stres; međutim, samo jedna od njih razvija dugoročne, traumatične naknadne efekte, a to je čovek. Kod životinja vidimo slična ponašanja i reakcije isključivo kada su zarobljene i konzistentno izložene stresnim uslovima u kontrolisanom okruženju. U prirodnim uslovima, životinje se brzo oporave i nastave sa normalnim aktivnostima.

U podkastu kod Gaja Mekfersona (još jedno karantinsko otkriće) Piter Levin predlaže  – između ostalog –  da slušamo muziku.  Koliko god banalno da zvuči – a traumatizovanim ljudima često zvuči – i ovo je način da se povežemo sa svojim telom, da ga osetimo kako se pokreće, a ako smo u izolaciji zajedno sa članovima porodice, i ovo je način da osetimo povezanost sa zajednicom s obzirom na potpunu minimizaciju kontakta sa članovima zajednice koji su ”napolju”; međutim, setimo se, i pretnja je zapravo ”napolju”, izvan naših domova. Van der Kolk takođe je imao video na temu zajedničkog pevanja i igranja, što nas sve asocira na scene italijanskog pevanja na terasama: moramo da radimo stvari da bismo se osetili povezano sa drugim ljudima (i dodaje, hvala Bogu za Zoom i za Skype, mada sam lično sve bliža ideji da napišemo tekst o nedostacima ove komunikacije ), te da je u osnovi našeg osećaja sigurnosti sinhronizovano osećanje zvuka i pokreta sa drugim ljudima.

Dolazimo do najbolnije i najličnije tačke u ovom tekstu,  a to je Brus Peri, dečji psihijatar koji se proslavio radom sa zlostavljanom decom i decom koja se nalaze u nekoj vrsti krize. Brus Peri u nizu svojih ‘‘nastupa” na Jutjubu, a na kojima će mu zajednica angažovana u radu sa marginalizovanim ljudima zauvek biti zahvalna, navodi da naš mozak pravi vrlo moćnu asocijaciju između ritma – pevanje, plesanje, fizičke vežbe, struktura, you name it, – i toga da se osećamo sigurno i regulisano.  Međutim, kaže Peri, ne treba da se plašimo stresa; stres je zahtev koji svakodnevica postavlja našem telu a na koji je naše telo zapravo sposobno da odgovori.

I Peri preporučuje strukturisanje dana; navodi da čak i ako smo počeli sa ”dobrog mesta” u smislu emocionalne regulacije (odnosno ako smo neurotipični i netraumatizovani), male su verovatnoće da ćemo biti rezlijentni ako se budemo prepuštali haotičnom modelu stresa u smislu nedostatka vežbanja/fizičke aktivnosti, prepuštanja takozvanom ”comfort eating” i medijima. Pandemija COVID, ponavlja Peri ono što svaki zabrinuti zaposleni u socijalnoj zaštiti već zna, imaće loše efekte najviše na one koji su i inače najmanje povezani sami sa sobom i sa zajednicom, i imaće transgeneracijske posledice.

Ljudima koji rade sa ovom marginalizovanom populacijom poručuje ono što je zapravo najteže: samo budite tu.  Povezanost je odgovor. Loša vest: svako od nas moraće da nađe način da budemo tu u situaciji kada je kontakt proglašen za opasnost.

Steven Hayes

Za kraj, dobre vesti: Stiven Hejs  predlaže novi koncept po kojem je svako od nas ovih dana heroj u sopstvenoj životnoj priči. Ako se osećate kao da gledate film ili da čitate knjigu, to je okej – budite heroj u sopstvenom filmu. Heroj je onaj koji se uzdržava od kontakta; heroj je onaj koji pere ruke. Heroj je onaj koji donira; heroj je onaj koji, u krajnjem, ne dodiruje lice.

Na svima nama je da odaberemo koji ćemo pristup uvažiti. Davno sam čula rečenicu jedne važne terapeutkinje da teorijska orijentacija nije toliko važna i da zapravo svi dobri psihoterapeuti rade stvari na sličan način. Iskreno se nadam da će struka u ovim haotičnim i besmislenim vremenima (kada je, uostalom, i najpotrebnija) to i pokazati.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *