Lako je zauzeti stranu nasilnika. Sve što treba da uradimo je da poreknemo da se nasilje uopšte dešava

Iako je objavljena sada davne 1997, pronašle smo da Trauma i oporavak – struktura traumatskog doživljaja Džudit Luis Herman i dalje postavlja prava pitanja i daje najbolje odgovore o seksualnoj traumi. Džudit Herman je godinama radila sa ženama i decom žrtvama porodičnog nasilja, a u jednom periodu je blisko sarađivala sa Beselom van der Kolkom (koga ne moramo posebno predstavljati), držala zajedno sa njim seminare o traumi i učestvovala u formiranju takozvane Bostonske grupe za proučavanje traume. Knjiga koju prikazujemo nastala je kao rezultat Džuditinog višedecenijskog istraživačkog i kliničkog rada, i sastoji se iz opisa brojnih (kako ona kaže, predvidivih) načina na koje se ljudi prilagođavaju na užasne događaje, ali i opisa procesa isceljenja, ilustrovanih autentičnim svedočenjima ljudi i žena koji su preživeli (u svakom smislu te reči) nasilje.

Knjiga je pisana sa jasnim ciljem da se pojedinačna iskustva nasilja stave u širi društveni i politički konktekst, a pre svega da se preispita nejednakost moći, zbog koje zapravo i dolazi do nasilja. Međutim, kao i svi stručnjaci koji se bave traumom, Hermanova ima još jedan važan cilj, a to je da nas sve – i laičku i stručnu javnost – podseti na postojanje ljudske patnje i obespravljenosti koju bismo radije da zaboravimo.

Uobičajena reakcija na zverstva, kaže ona u samom uvodu, jeste da se ona isključe iz svesti. Izvesna kršenja društvenog ugovora su isuviše užasna da bi se glasno izrekla: to je značenje reči neizrecivo. Zverstva se, međutim, opiru zaboravu. Želja da se zverstva poreknu podjednako je snažna kao i uverenje da je poricanje uzaludno. Narodna mudrost puna je aveti koje odbijaju da počivaju u svojim grobovima sve dok njihove priče ne budu ispričane. Ubistva žele da budu obelodanjena. Pamćenje i kazivanje istine o strašnim događajima su preduslov kako za uspostavljanje društvenog poretka tako i za isceljenje pojedinačnih žrtava.

Hermanova ističe da uprkos nedvosmislenim dokazima o postojanju traume, još uvek se u javnosti često vode rasprave o verodostojnosti ovog konstrukta, te o tome da li su priče traumatizovanih klijenata izmišljene ili lažne. Iz tog razloga nam je – svima, a posebno žrtvama – potrebno da društvo štiti žrtvu, i da odustane od uobičajenog procesa prećutkivaja i poricanja. Pitanje traume, kao i proučavanje traume, je političko pitanje; Džudit Herman smatra da do napretka na polju proučavanja traume može doći samo ukoliko u društvu postoji podrška za to; u suprotnom, na planu društvene svesti dolazi do istih procesa do kojih dolazi kod pojedinca, a to su poricanje, potiskivanje i disocijacija.

Džudit Herman je kroz svoje iskustvo posmatrača odnosno svedoka traume pronašla da je žrtvi lakše da naiđe na saosećanje kada su traumatski događaji rezultat prirodne nesreće ili ”božje volje”, ali kada je trauma posledica onoga što ona naziva namernim delima, moramo se opredeliti na čijoj smo strani u sukobu između žrtve i nasilnika. Po njenim rečima, veoma je primamljivo zauzeti stranu počinioca nasilja – lakše je; sve što nam je potrebno je da se povinujemo prirodnoj tendenciji poricanja da se nasilje uopšte dešava.

Nasuprot tome, žrtva traži od očevica da podeli sa njom teret patnje. Žrtva zahteva da se nešto preduzme, da se sudeluje, da se pamti.

 

Naročito nam je teško da prihvatimo zlostavljanje dece i adolescenata, jer su oni najranjiviji članovi društva. S druge strane, upravo ovo zlostavljanje ostavlja najteže posledice; veća je verovatnoća da će se kod vojnika koji su poslati na ratište u adolescentnom periodu javiti posledice ratne traume, a adolescentkinje su posebno osetljive na traumu silovanja.

Doživljaj užasa i obespavljenosti tokom adolescencije, navodi Hermanova, osujećuje ispunjenje tri normalna adaptativna zadatka na ovom stadijumu života: formiranje identiteta, postepeno odvajanje od porodice i istraživanje šire društvene sredine.

Ona ističe da je, nažalost, period najveće psihološke ranjivosti takođe period izloženosti najvećim opasnostima u stvarnosti i za mlade muškarce i za mlade žene; po njoj, silovanje i ratna trauma mogu se smatrati komplementarnim socijalnim obredima inicijacije u prinudno nasilje koje se nalazi u osnovi društva odraslih.

Međutim, ono što traumu silovanja razlikuje od ostalih traumatskih iskustava je što problem bezbednosti žrtve ostaje aktuelan i nakon napada: u velikom broju slučajeva, počinilac nasilja je neko koga žrtva poznaje, a često ima i viši status od žrtve u zajednici u kojoj žive. Može se desiti da ljudi bliski žrtvi podrže prestupnika, a ne nju. Samim tim, strah i izolacija žrtve povećavaju se nerazumevanjem ili čak otvorenim odbacivanjem i nepoverenjem okoline od koje ona traži pomoć, podršku i zaštitu.

Uprkos tome što su za oporavak potrebni povezivanje sa bližnjima, često se dešava da okolina ne prepoznaje nasilje kome su žene izložene – uobičajeni društveni stavovi čak tumače silovanje kao saglasan seksualni odnos za koji je odgovorna sama žrtva. Hermanova ističe da se seksualno zlostavljane žene zbog ovoga – za razliku od, na primer, ratnih veterana – češće nalaze u situaciji da biraju između toga da iznesu svoje viđenje događaja i toga da sačuvaju vezu sa bližnjima. Pozivajući se na ranije radove o silovanju indikativno nazvane Real rape i Never called it rape autorka insistira na tome da je prvi zadatak buđenja svesti da se silovanje nazove svojim pravim imenom.

Uloga zajednice je ogromna jer je preduslov za obnavljanje osećaja smisla i poverenja u svet upravo mogućnost da se traumatsko iskustvo podeli sa drugima. Reakcija okoline utiče na proces isceljenja, u smislu da povezanost sa okolinom, priznavanje nasilja i pokušaj zajednice da ispravi učinjenu štetu doprinose ponovnom uspostavljanju osećanja reda i pravde; s druge strane, osuda okoline može da poveća osećanje stida, krivice i izolovanosti.

Simptomi traume toliko su kompleksni da je upravo Džudit Herman predložila novu dijagnozu kompleksnog posttraumatskog poremećaja. Oporavak se, kako kaže ona, odvija u tri stadijuma sa različitim zadacima: uspostavljanje osećanja sigurnosti, sećanje i tugovanje, ponovno uključivanje u svakodnevni život. Osoba ne može ispričati svoju priču dok bazično osećanje sigurnosti nije ponovo prisutno; pa čak i tada, potrebno je da je ispriča – i da je se priseti – u sigurnom okruženju, kako bi mogla da odtuguje svoj gubitak, jer trauma uvek podrazumeva i gubitak.

Hermanova se u pogovoru Psihopolisovog izdanja, kojim smo se služile za potrebe ovog teksta, a pod nazivom Dijalektika traume i dalje traje, osvrće i na to da se zloupotreba žena i dece tek odnedavno priznaje kao kršenje zakona i osnovnih ljudskih prava, te da su do skoro krivična dela poput seksualnog zlostavljanja dece ekstremno retko prijavljivana, a da i danas veliki broj žrtava izbegava da podnese prijavu, ili im je potrebno puno vremena i podrške da to učine. U mnogim državama u Americi izvršene su izmene zakona kojima je odraslim osobama koje su preživele zlostavljanje u detinjstvu omogućeno da naknadno svedoče i traže obeštećenje na sudu. Putevi traume i proces isceljenja toliko su složeni da ih je nemoguće svesti na pojednostavljena linearna objašnjenja, uključujući i pitanje zašto ranije  nije prijavila.

Potrebno je da u sebi, kako Džudit Herman kaže, pokušamo da pronađemo i iskopamo delić hrabrosti koju zlostavljane osobe pronalaze svakog dana i uhvatimo se ukoštac – i kao stručnjaci i kao pojedinci i kao društvo – sa moralnom složenošću neprihvatljivih situacija.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *