Psihoterapija i pandemija: Kako u doba socijalne distance veslati u tom čamcu nad dubokom i mutnom vodom?

Proces psihoterapije ponekad me podseća na veslanje u čamcu nad dubokom, hladnom i mutnom vodom; i druga osoba je u čamcu i htela bi da pomogne ali ne zna kako. Ponekad je terapeut onaj koji vesla, a ponekad, da se ne lažemo, onaj koji bi da pomogne a ne zna kako. Ponekada je u čamcu više osoba; ponekada neka od njih namerno ljulja čamac, iz razloga koje se trudite da shvatite ali vam izmiču. Prihvatate svu moguću pomoć, sredstva i tehnike kako biste čamac odveli u neku bezbednu, većim delom putovanja nevidljivu, luku.

Ovo naročito važi ako radite sa ljudima (i decom) koji su stalno na ivici ozbiljnijih kriza, takozvanim ”rizičnim”, ”teškim” klijentima, ukratko onima zbog kojih kao da je skovan termin ”terapijski nihilizam” – uverenje da će svaka intervencija biti od malo ili nimalo koristi, a da je terapijski odnos, toliko esencijalan za promenu, zapravo nepostojeći.

Međutim, knjiga Berija Dankana On becoming a better therapist podsetila me je zapravo na ono što često zaboravljam(o) – da je psihoterapija proces pre svega zasnovan na nauci i podacima, a ne na intuitivnom lutanju kroz prašume ljudske psihe; u svakom slučaju, da bi tako trebalo da bude. Knjiga nas, kao što u njenom uvodnom predgovoru piše, podseća na to da bi trebalo da prikupljamo sistematski fidbek od klijenata i da ozbiljno shvatimo svoj napredak kao psihoterapeuta.

Nagradno pitanje glasi: kako (o, kako) da u tome uspemo u vremenima kada je i klijente i nas pandemija COVID – 19 zatvorila u kuće i uskratila nam čak i mogućnost kontakta? Ako smo na početku pandemije i mogli da imamo profesionalnu dilemu oko toga da li se savetovanje i psihoterapija smatraju ”nužnim” kontaktima, sada je jasno da se mere pooštravaju i da moramo da odustanemo od mnogo čega što smo smatrali nužnim, ili bar da nađemo druge načine da to dobijemo. Sve što se do pre mesec dana činilo neverovatnim sada se čini neizbežnim: na primer, britansko udruženje socijalnih radnika čak je najavilo i mogućnost da se pojedine kućne posete obavljaju video pozivima. Hugo Minčin  navodi da:

 …kao terapeuti… isto kao i svi profesionalci u oblasti javnog zdravlja… ”utrenirani” smo da se borimo sa onim što je nepoznato… da prihvatimo da su sve situacije različite, i zato smo možda u dobroj poziciji i sposobni da reagujemo u ovim turbulentnim vremenima, i to tako što ćemo ”delovati brzo i u interesu svojih klijenata”.

Jedna od dilema koje proizilaze iz izmenjenih okolnosti i naše želje da nastavimo da radimo svoj posao je – kako održati kontakt sa klijentima, te šta se sve za klijenta i/ili terapeuta menja (eventualnim) prelaskom na online savetovanje/psihoterapiju, s obzirom na to da je alternativa online psihoterapije u ovim okolnostima, najverovatnije, njen privremeni prekid.

Slično Minčinu, Dankan je mnogo pre nego što je pandemija zapretila da nam prevrne čamce i slupa ih o zloćudne hridi socijalne distance pisao da iskreno veruje u psihoterapiju i psihoterapeute, koji ”nezavisno od discipline, teorijske orijentacije, ili nivoa koji zauzimaju u karijeri, zaista brinu o ljudima i upinju se da odrade dobar posao”. On se takođe poziva na relevantna istraživanja po kojima je osoba koja dobije tretman iz oblasti mentalnog zdravlja u boljem stanju nego osamdeset procenata kontrolnog uzorka, odnosno ljudi koji nisu bili na tretmanu. Terapijski odnos (ono veslanje u čamcu po mračnoj noći što pomenusmo) od značaja je za ishod psihoterapije i stoga mora  da se aktivno meri i da se ”kroji” u odnosu na konkretnog klijenta. U tome je sva mudrost.

Istraživanja pokazuju da specifični efekti svakog tretmana objašnjavaju svega jedan posto varijanse (odnosno promene) ili u najboljem slučaju sedam posto, dok opšti efekat tretmana ostaje mnogo moćnija varjabla.

Modeli, kaže Dankan, postižu svoje efekte većinom ako ne i u potpunosti kroz placebo efekat, nadu i očekivanja u kombinaciji sa verovanjem terapeuta u tretman koji sprovodi.

Dankan kao rešenje vidi da je jedini način da znamo šta je za konkretnog klijenta ”pravi” tretman – merenje reakcije na terapiju konkretnog klijenta i dosledan je  u stavu da promena koja počinje rano kao i kvalitet terapijskog odnosa ostaju najbolji prediktori pozitivnog ishoda u terapiji.

Ako se na ovaj način definiše esencija psihoterapije, jasno je da ne bi trebalo da postoje značajnije razlike u tome da li se ”susret” dešava uživo ili preko neke video platforme, naravno, ukoliko su video platforme uopšte dostupne vašim klijentima, te ako im je uz njih dostupna odgovarajuća privatnost i dobra Internet veza koja se neće u odsudnom trenutku prekinuti. Za sve klijente i terapeute koji imaju sreće da se poklope sve ove kockice, evo dobrih vesti: više relevantnih  istraživanja pokazalo je da je terapija putem video tehnologija podjednako efikasna kao i terapija ”uživo”. U navedenom istraživanju, svaka sesija je ocenjivana zasebno od strane klijenata, baš kao što i Dankan predlaže, u odnosu na to koliko im je bila od pomoći. Klijenti su u skoro identičnom procentu pokazali znake poboljšanja.

ACTO – Association for Counselling & Therapy  Online daje konkretne smernice za psihoterapiju u vreme pandemije. Britansko društvo za psihoterapiju i savetovanje takođe se bavi ovim pitanjem, preporučujući, naravno, da se terapija ”licem u lice” neko vreme ne odvija iz razloga zaštite zdravlja kako klijenata tako i terapeuta, ali uzimajući u obzir da li je terapeut dovoljno kompetentan da radi online te i da li online savetovanje/terapija odgovaraju potrebama klijenta. Kompetencije podrazumevaju znanje o razlikama koje se mogu javiti u odnosu na proces koji se odvija uživo, kao i znanje kako da se sa tim razlikama nosimo i kako one mogu uticati na terapijski proces.

Ako ste, kao potpisnica ovih redova, prvi put sada u situaciji da razmišljate o ovoj vrsti kompetencija, predlažem da ih  dobro proučite. Takođe, ono što je novo je da većina ovih smernica iz raznih razloga ne preporučuje Skajp koji je dosta odomaćen među našim terapeutima, već pre Zum ili druge platforme.

UK Council for Psychotherapy takođe daje smernice za svoje članove, podvlačeći da je ključno da procenimo da li klijenti mogu sa nama  da rade online u privatnosti i bezbedno. Ove smernice su naročito važne ako radite sa decom . Po njima, prelaz na ”online” način rada ne bi trebalo da bude jednostavan ”nastavak” prethodnog rada, bez obzira na dužinu prethodnog kontakta ili kvalitet odnosa, već jedna vrsta novog terapijsog dogovora kome je fokus na bezbednosti.

Takođe, nedostatak autonomije koju deca inače imaju kao i njihova relativna bespomoćnost u odnosu na odrasle sada još više dobijaju na značaju. Uz to, potrebno je da se bavimo naizgled tako jednostavnim pitanjima kao što je – ima li dete sobu u kojoj zaista može da se osami tokom terapije, ali i onim ključnim, kao što je kakav je stvarno kvalitet podrške koju dete u porodici ima, a u odnosu na terapiju.

Za kraj, nikad ne škodi da pogledamo dokumenta koja nas podsećaju na stvari koje zapravo znamo, odnosno suštinu našeg poziva : komunikacija i saglasnost, profesionalizam, najbolji interesi klijenta, poverljivost, posedovanje određenih stručnih znanja, društvena odgovornost i poverenje.

Ako radite u socijalnoj zaštiti a klijentela su vam većim delom tinejdžeri, može se lako desiti da nakon mučenja sa izgradnjom kompetencija i iščitavanja svih etičkih implikacija ipak posegnete za porukama na Instagramu ili Vajber video pozivima i budete iznenađeni da i te metode rade posao, mada vam za to ne možemo navesti baš nijedno relevantno istraživanje – a kako bi ih i bilo, kad nikad nije bilo ovakvih vremena ni ovakvog rada? Na kraju će pouka koju izvučemo iz cele priče o pandemiji možda upravo biti ta da je – u psihoterapiji, socijalnom radu kao i životu – važan osećaj povezanosti, i da nas samo on može odvesti do obale kroz mračnu i sve nepredvidljiviju vodu.

Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

One Comment on “Psihoterapija i pandemija: Kako u doba socijalne distance veslati u tom čamcu nad dubokom i mutnom vodom?”

  1. Najveći problem je konstantna lebdeća panika, kao niko ne paniči a sa svih strana smo bombardovani nekim stravičnim izjavama koje 24/7 stvaraju ljudima nemir, i kako to da ne prenesete na svoje dete? Nemoguće je. Ono je tu i sve to vidi i oseća. Mislim da bi javni servisi trebali ozbiljno da se pozabave načinom na koji će informisati javnost.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *