Ranjeni iscelitelji: A znate li vi zbog čega radite svoj posao?

Nekada davno,  mnogo pre u regionu dostupnog Netfliksa koji mi ostavlja širi izbor od melodrama (postoji i serija o MMA borcima  u kojoj svi piju kao smukovi, za početak)  – plakala sam uz tadašnji Fox life dok sam gledala Grey’s anatomy. Setimo se kako Kristina Jang, jedna od stažistkinja, objašnjava Ovenu Hantu, sjajnom doktoru tek prispelom iz Avganistana, svoju strast prema hirurgiji.

Oven, očito pun predrasuda prema stažistima, kaže:

Ovo nije igra ili takmičenje gde se gleda ko će da dobije operaciju a ko neće. To su ljudi, i treba da ih spasimo; ti si u tome dobra; ti si zapravo u tome sjajna. Možeš da dobiješ sva ta nadmetanja ali ako zbog toga ovo radiš, onda nemoj. Znaš li uopšte njegovo (*pacijentovo) ime?

Na šta će Kristina:

Otac mi je umro kada sam imala devet godina. Bila sam sa njim u kolima. Dok smo čekali Hitnu pomoć, pokušala sam da mu držim grudi zatvorene kako ne bi iskrvario. Kad je umro, osetila sam u rukama da je srce prestalo da mu kuca. Zbog toga radim ovo; zbog toga, takođe pobeđujem na svim takmičenjima. Pacijentovo ime je Tom.

Kristina, naizgled hladnokrvna i racionalna, sjajna je i u tešenju ljudi uz pomoć sopstvene rane. Kada Džordžu (ko se seća Džordža?) otac umre, niko od njemu najbliskijih ljudi ne zna šta da mu kaže, a Kristina izlazi za njim i zapravo deli njegov bol.

Ne znam kako da živim, – kaže Džordž, – u svetu u kome nema moga oca.

Pa, – kaže Kristina, – to se zapravo nikada neće promeniti.

(A znate li vi zbog čega radite svoj posao?)

 Jedna studija dala je preporuku da na fakultetima za pomagačke profesije treba učiti studente takozvanoj ”brizi o sebi” kako bi se poboljšalo njihovo mentalno zdravlje, ali i kako da iskoriste svoje lične priče o traumi kako bi ”razvili rezilijentnost koja je korisna za profesionalnu praksu”. Naravno, u mnogim pričama o pomagačkim profesijama pominje se sekundarna odnosno vikarijska trauma ali malo se govori o traumama koje prethode izboru ovih profesija . Još malo o Kristini Jang: dok čeka sa maloletnom pacijentkinjom Keli ishod operacije Keline majke, Kristina je priprema za proces tugovanja:

Ako tvoja majka umre, osećaćeš mnogo stvari. Prvo ćeš misliti da si mogla da uradiš više da joj pomogneš, ali to nije tačno. Uradila si sve što si mogla. Nećeš se tako osećati, ali seti se kako ti ovo govorim. Uradila si sve što si mogla. I boleće te svaki put kad misliš na nju, sve dok ne počne da boli malo manje, a onda, jednog dana, mislićeš na nju i boleće samo malo.

Usudila bih se reći da iz Kristinine pozicije nekoga ko je većim delom savladao proces tugovanja, potiču i ostale mudrosti koje je svakodnevno govorila , a zbog kojih je vredelo gledati Fox life. Kako god, kada je kasnije kolega pita kako je i ponudi joj rame za plakanje jer je bio svedok njenog razgovora sa devojčicom, naša ranjena isceliteljka ne želi da  se prenemaže, već ceo proces opisuje kratko:

Ono što si video danas…refleksivno (sic!) sam slušala klijetkinjine brige. Pričala sam sa njom tako da može da me razume. Pojasnila sam sve moguće koplikacije i verovatne ishode.

Da li je to zaista bilo sve što je Kristina, sa svojim iskustvom gubitka, uradila, i sve što u pomagačkim profesijama radimo svakodnevno, do grla u neizbežnosti ljudske patnje?

Karl Jung je popularizovao termin ranjenog iscelitelja kakvim je i sebe smatrao kako bi, između ostalog, objasnio neke specifičnosti psihoterapijskog odnosa i faktora koji se nalaze na strani terapeuta. Iako za sada ne postoji jedinstven teoretski model ranjenog iscelitelja u literaturi o pomagačkim profesijama, Zerbavel i Rajt  su pisali o tome kako emocionalne rane samog terapeuta, ako su na adekatan način prorađene, mogu da pojačaju efikasnost terapije tako što će pojačati empatiju terapeuta ka klijentima, te strpljenje i toleranciju kada izgleda da je klijentov napredak spor. Međutim, ”rane” terapeuta mogu dovesti do toga da  nije dovoljno emocionalno prisutan kao i do toga da projektuje sopstvene probleme na klijenta. Postoji, dakle, razlika između ranjenih profesionalaca koji – uz pomoć svojih rana – pomažu klijentima, i onih na čiji rad ove rane negativno utiču.

Ključan nalaz ovih autora je da su profesionalci u oblasti mentalnog zdravlja često obeshrabreni da dele svoje ranjivosti, odnosno ova vrsta deljenja može rezultirati stigmatizacijom. Profesionalci su tada u riziku da razviju traumatske reakcije, uključujući i burn out simptome. Zerubavel i Rajt su, nažalost, pronašli da obeshrabrivanje deljenja i stigmatizacija potiču i od kolega i supervizora.

Kada je osnivačica dijalektičko-bihejvioralnog pravca u psihoterapiji, Marša Linehan, javno rekla da je i sama vodila borbu sa mentalnom bolešću i provela godine mladosti u psihijatrijskoj instituciji, deo javnosti je izneo podrugljiv stav da joj je ”bilo potrebno samo trideset godina za to”. Međutim, uprkos stigmi, terapeuti nastavljaju da se bave svojim unutrašnjim svetom i načinom na koji on dotiče svetove klijenata. Šeron Klejman Farber napisala je celu knjigu Celebrating the wounded healer, u kojoj su posebna poglavlja posvećena ispovestima različitih psihoterapeuta o njihovim ranama i traumama. Sama autorka i urednica knjige piše o tome kako je imala dezorganizovan atačment prema majci, koji je kasnije doveo do disocijacije kao mehanizma odbrane. Majka njene majke umrla je na porođaju, kao i majčin brat blizanac. Otac je, s druge strane, želeo sina i smatrao da devojke ne treba da se školuju.

U knjizi On becoming a psychotherapist: personal and proffessional journey  Džon o’Liri navodi nekoliko neformalnih intervjua sa psihoterapeutima sa kojima se redovno sastaje o tome zašto su i kako odlučili da se bave svojim poslom. Jedna terapeutkinja navela je da joj je brat bio psihijatrijski bolestan, a ona je bila ”zdravo dete”; roditelji su išli na psihoanalizu a ona je bila fascinirana time. Drugi terapeut je naveo da mu je otac bio veteran iz Drugog svetskog rata, sestra mu je umrla a majka postala ozbiljno depresivna. Liri zaključuje da su svi oni imali ”odlučnost da razumeju i ono latentno, strast prema jeziku i pričanju priča, fascinaciju ulogama, želju da pomognu i zadovolje (druge), …i, najverovatnije, rezilijentnost”. (Prepoznajete li se u opisu?)

Jedan od vodećih terapeuta u oblasti psihoterapije posvećenošću i prihvatanjem, Keli Vilson, takođe otvoreno govori o problemima sa zavisnošću koji su prethodili karijeri terapeuta. Knjigu The wisdom to know the difference  počinje rečima:

Niste sami. Znam u koje ponore zavisnost može baciti čoveka, a znam i ponešto o oporavku. Znam to lično, i kao naučnik, i kao terapet, i kao istraživač.

(Deljenje sopstvenih rana može poprimiti i groteskne razmere, kao kada Gabor Mate u knjizi In the realm of hungry ghosts paralelno opisuje živote ljudi uništene zavisnošću od droge sa svojom zavisnošću od kupovine muzičkih ploča.)

Sesil Rajs u posebnom poglavlju knjige On becoming a therapist postavlja različita pitanja o uticaju terapeutove rane na psihoterapijski proces, uključujući i temu samootkrivanja, odnosno kada je dobro otkriti svoje priče klijentima, i daje okvirnu preporuku da je deljenje preporučljivo ako je od koristi za klijenta, a to – da li je korisno –  znaćemo koz dalji proces rada sa njim. Međutim, po našem mišljenju, tema deljenja (terapeutovih) rana šira je i dublja (baš kao i rane) od pitanja samootkrivanja i psihoterapijskih granica; radi se pre svega o spremnosti da – u terapiji i životu – (pro)govorimo o onome što nas boli, i onome što nam je važno. Možda se i ne radi samo o konkretnim pričama koje nas bole, već o (opet, terapijskom i životnom) stavu da je ranjivost univerzalna i da je delimo sa svojim klijentima. Marša Krap,  u sopstvenom poglavlju u knjizi koju je uredio Vindi Drajden , kaže da kada ste psihodramski terapeut, to je kao da pomerate planine.

Izgleda nemoguće. Pre nego što počnem, sagledavam zadatak i pitam se odakle ću skupiti snagu da ga obavim. Čim primaknem rame planini, glava mi se iščisti; osećam se smireno.  Kada se putovanje završi, okrenem se i zapitam jesmo li stvarno to uradili? Ono što me drži je moja sopstvena ranjivost. Kada su osećanja prava, to tačno znam. Kada radim sa protagonistom, retko kada želim da u tom trenutku radim nešto drugo. Osećaj da sam na pravom mestu, koliko god da je teško, me ispunjava. Osećam se manje ugodno sa klijentima koji kriju svoje ljudske emocije. Volim da budem sa ljudima koji pričaju o onome što je za njih istinito. Najteži su mi oni klijenti koji prepuštaju svoje dileme terapeutu. Vide terapiju kao mesto gde će biti pročišćeni, netaknuti ljudskom patnjom, kao u drive in autoperionici, sa podignutim prozorima. Sa takvim klijentima ne osećam se kao da me vide, žele ili koriste – iako znam da nije tako. Izazov je biti svestan klijentovog nedostatka vere u čovečanstvo, čiji sam ja majušni deo.

Marša je jedna od najinspirativnijih žena koje znamo (otud i dužina ovog citata); otvoreno kaže da ju je psihodrami privukla ljubav, da je psihoterapija ”stvaranje sopstvene muzike” i da joj je Moreno, od koga je učila zanat, govorio da nikada ne koristi rečenice iz prethodnih seansi. Na nama je, i u terapiji i u životu, da izaberemo da li ćemo kroz život – i psihoterapiju – stvarati sopstvenu muziku bez pozajmljenih nota i rečenica odnosno da li ćemo iskreno odgovoriti na pitanje zbog čega ovo radiš kada se ljudi uopšte sete da pitaju.

 

Reference:

Straussner, S., Senreich, E., & Steen, J. T. (2018). Wounded Healers: A Multistate Study of Licensed Social Workers’ Behavioral Health Problems. Social work63(2), 125–133. https://doi.org/10.1093/sw/swy012

Zerubavel, N., & Wright, M. O. (2012). The dilemma of the wounded healer. Psychotherapy, 49(4), 482–491. https://doi.org/10.1037/a0027824
Please follow and like us:

About Marica Stijepović

Diplomirani psiholog i porodični terapeut, naš dopisnik iz Podgorice. Majka dvoje dece i vlasnica jednog psa, u slobodno vreme pokušava da objavi svoje romane i knjigu poezije. Najradije se bavi psihološkom analizom filmova i knjiga, a nekako joj uvek dopadnu i autizam i psihologija sporta.

View all posts by Marica Stijepović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *