“Gubitak tuge”: Kako je ožalošćenost postala patološka emocija

Međunarodni dan mentalnog zdravlja i ove godine je podvukao da živimo u eri intenzivnog porasta broja mentalno obolelih u svetu, pa i kod nas. Ipak, pitanje prevalence mentalnih bolesti „vruća“ je i kontroverzna tema. Da li zaista postoji globalna epidemija depresije, autizma, anksioznih poremećaja…?

Dublja analiza pokazuje da nije sve tako crno jer moramo imati u vidu dva faktora koja su uticala na porast o kojem se stalno govori. Prvi je podizanje svesti o mentalnom zdravlju i destigmatizacija, zbog čega se više ljudi nego ranije obraća za pomoć. Drugi je promena dijagnostičkih kriterijuma, iliti spuštanje praga za dijagnostifikovanje mentalnih poremećaja.

Kao odgovor na sveprisutne tvrdnje da je povećanje broja obolelih od depresije posebno alarmantno, profesor psihijatrije i socijalnog rada Džerom Vejkfild i sociolog Alan Horvic predstavili su knjigu The Loss Of Sadness“. Oni tvde da prevalenca depresije nije u porastu već da postoji sve veća težnja da se normalna i očekivana osećanja poput tuge predstave kao patološka.

Knjiga je svojevrsna kritika moderne psihijatrije međutim ne spada u red anti-psihijatrijske literature i daleko je od Tomasa Saza, jer autori ne spore postojanje depresivnog poremećaja. Upitan je isključivo psihijatrijski pristup dijagnostifikovanju koji umanjuje broj „normalnih“ emocija a širi broj patoloških iskustava.

Hiljadama godina, osvrću se ovi autori, lekari su isticali da se simptomi ne mogu tumačiti van konteksta života pacijenta. Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne bolesti (DSM), kao psihijatrijska biblija (a naučna noćna mora), iz revizije u reviziju samo prebrojava simptome bez obzira na uzrok problema. Još od DSM III (1952.godine) potencira se da kriterijumi budu deskriptivni a ne etiološki, a samim tim i  nezavisni od teorija i pristupa čime se navodno postiže veća pouzdanost. Kada se poremećaj definisao isključivo na osnovu opisa simptoma, bez navođenja uzroka, DSM su lako prihvatili kliničari različitih škola i pravaca.

Posledično, DSM ne uzima u obzir kontekst prilikom dijagnostifikovanja depresije. DSM IV je uveo izuzetak jedino u slučaju tugovanja usled smrti voljene osobe. Ukoliko ne traje duže od dva meseca i ukoliko nisu prisutni kognitivni simptomi poput osećanja krivice za nečiju smrt i misli o samoubistvu, tugovanje je normalna reakcija na gubitak i ne zaslužuje dijagnozu depresije. Međutim, DSM 5 (koji je objavljen nekoliko godina nakon knjige The Loss of Sadness), eliminiše čak i ovaj izuzetak, što je ujedno jedna od njegovih najkontroverznijih promena. Za takvu odluku nije bilo nikakvih kliničkih niti naučnih osnova. Kritičari su tvrdili da će ovaj potez dovesti do patologizacije obične ožalošćenosti, povećane primene antidepresiva (na radost farmaceutske industrije), ali i do gubitka tradicionalnih i kulturnih metoda prilagođavanja na gubitak voljene osobe.

Prema Vejkfildu i Horvicu, ukoliko se psihičko stanje sagleda u kontekstu stresnog događaja, treba ga i razumeti kao normalnu reakciju a ne bolest. Podaci pokazuju da su različiti negativni životni događaji koje karakteriše gubitak (ne samo smrt već i razvod, raskid, otkaz) praćeni kratkoročnim depresivnim simptomima. DSM obuhvata depresiju ali u odsustvu ograničenja, i veliki deo normalnih ljudskih reakcija.

Ako ste dve nedelje nakon raskida sa partnerom ili dobijanja otkaza potišteni, ništa vas ne zanima, ne možete da spavate, ne možete da jedete zbog čega gubite kilograme, nemate energije, niste u stanju da se koncentrišete i osećate se bezvredno – prema DSM-u biste lako mogli da dobijete dijagnozu depresije. Međutim, sa racionalne strane, koliko god bila intenzivna ova iskustva i osećanja, deo su normalne ljudske prirode i nisu ni nenormalna ni čudna za datu situaciju.

Knjiga zaista briljira u delu u kojem zagovara tezu da DSM patologizuje normalno tugovanje, međutim brojne su kritike povezane sa drugim delom gde autori izlažu svoje shvatanje depresije. Po njima, svi poremećaji, uključujući i mentalne, predstavljaju oštećenje prirodno selektovanih psiholoških sistema. Dakle, svi poremećaji su evolutivno odabrani mentalni sistemi koji su iz nekog razloga zakazali.

Tako tugovanje u određenim okolnostima ima adaptivnu funkciju (iako još uvek ne znamo koju). Karakteristike normalne tuge su sledeće: izazvana je nečim iz okruženja (razvod), odgovarajućeg je intenziteta u odnosu na gubitak, završava se onda kada i situacija gubitka (pronaženje novog partnera) ili se prirodno smanjuje kao koping mehanizam koji omogućava čoveku da se prilagodi novim okolnostima i vrati u psihološki ekvilibrijum. Svaka tuga kao rezultat teških životnih okolnosti je normalna, ukoliko ne traje predugo i ne remeti normalno funkcionisanje. Ako se tuga javi bez jasnog uzroka i konteksta, nešto se desilo sa mehanizmima koji treba da reaguju na gubitak, i onda je to poremećaj tj depresija.

Skot Lilienfeld, profesor psihologije na Univerzitetu  Emori i zagovornik psihološke prakse zasnovane na dokazima, tvrdi da bi imajući u vidu sve što smo naučili proteklih decenija, bilo potpuno neverovatno da se svaka disfunkcija o kojoj Vejkfild i Horvic govore mapira tačno na određen prirodno selektovani sistem i njegov propust. Po njegovom mišljenju poremećaji zapravo predstavljaju prirodno selektovane sisteme koji funkcionišu upravo onako kako treba kao odgovor na pretnje, a ne njihovo oštećenje. Primera radi, mnogi anksiozni poremećaji, kao što su fobije, pokazuju adekvatno funkcionisanje sistema kao odgovor na subjektivno doživljenu pretnju.

Vejfkild i Horvic na kraju knjige odgovaraju na neke od već poznatih kritika njihove teze pa tako i pitanje da li neko ko oseća ekstremnu normalnu tugu kao odgovor na gubitak, nema pravo da olakša sebi patnju terapijom ili lekovima, samo zato što je u pitanju funkcionalno ponašanje?  Međutim, autori smatraju da svako ko zatraži profesionalnu pomoć istu i zaslužuje, kao stvar morala, pravde i empatije.

„Ali isto kao što davanje sredstava protiv bolova tokom porođaja ne znači da je u pitanju poremećaj, ni farmakoterapija i savetovanje ljudi u normalnom stanju tugovanja ne bi trebalo da se meša sa istim.“

Možda je 300 stranica knjige previše (a dobar naslov dovoljan?) za nastavak večite diskusije o tome ko i kako određuje granicu normalnosti i patologije – i dalje bez konačnog odgovora jer ga ni nema. Možda je dovoljno bilo samo naglasiti da svaku dijagnozu treba staviti u širi kontekst pacijentovog života, uključiti mozak a ne slepo primenjivati smernice iz priručnika.

Please follow and like us:

About Sanja Dutina Dragović

Master kliničke psihologije, REBT psihološki savetnik, filmofil, ljubitelj novog „pravca“ geek psihologije. Idejni tvorac i urednik Psihobrloga. Zainteresovana uglavnom za retke psihološke fenomene, kao što su Sindrom anarhične ruke, Kapgras deluzija ili Kotard deluzija, ali i za sajberpsihologiju.

View all posts by Sanja Dutina Dragović →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *